Zahvaljujući putovanju i medijima, kulture se neprestano prožimaju, geopoetski radijus sredozemnog kruga neprestano se širi: Mediteran dopire dokle i pojave koje ga označavaju, ličnosti, dela... U krugu masline, na svekolikim pozornicama i ekranima (poput masline, nemaju granica!), već je odigrana cela istorija sveta, poezijom natkriljena, učinjena tako podnošljivijom. Istorija Mediterana jeste popis ratova i uzastopnih ideologija, ali prava njegova biografija je i u oblicima stvaralaštva. Na koricama knjige je crtež iz mape koju je za scenografiju moje predstave uradio majstor od koga sam učio film, Andžej Vajda: Magbet sa podignutim mačem u krugu štitova na kojima leže ubijeni ratnici. „Mediteranski identitet” zapravo se rađa iz jedinstva različitosti, da ne kažemo – suprotnosti: maslinova grančica, znak tolerancije, ali u šifri je i smrtonosni odsjaj sa vrha noža u Kamijevom „Strancu”. Tako gledano, u krugu masline, ali i mača, kruži zemaljska kugla.
Pozornica kruga maslinom danas je, dakle, svako mesto u čijem je središtu čovek, glavna akcija tog pozorišta je bitka za njegovo konačno oslobođenje. Novo pozorište zna svoj put, ono se s pogledom koji je samo danas moguć još jednom vraća na svoj početak, izvornim jezicima u kojima je sačuvano biće svakog naroda, glavnim mitovima i legendama u kojima se zatiče i savremenost, okolnostima koje pripadaju jednom podneblju, ali preko njega i celom čovečanstvu.
Bilo bi prirodnije da neko ko stvori umetničko delo - a ono je kao molitva - bude prihvaćen, nego da postane “sumnjivo lice”. Kada su Sartru Francuzi hteli da urade nešto loše, De Gol je rekao: “Ne dirajte tog čoveka, on je naš Volter”. Nije slučajno što su u nekim srećnim slučajevima i zemljama političari učili od pesnika. Kad prođe vreme, pokaže se da je istinska umetnost uvek u pravu... Nekada u umetnosti neke stvari dođu prerano, ali izdrže sud vremena. Vreme je jedina politika koja ima poslednju reč.
Mislim da je iz mnogo razloga današnji svet veoma teško mesto za život. Toliko različitih energija je stalno u sukobu. Čoveku je veoma teško da izabere pravi put i njemu ostane dosledan. Svega je previše na svetu, a čoveku neprestano nedostaje baš ono najvažnije - ljubav, hleb, vino,spokojstvo, posao, nepogrešiv pogled u budućnost... Iskustva kroz koja smo prolazili omogućavaju nam da ako ništa drugo, shvatimo šta bi trebalo da činimo. I ako nam se pruži prilika sigurno nećemo pogrešiti u izboru. Mislim da smo za to zreli.