Ана Франк
Анелис Мари Франк (12. јун 1929 — март 1945), познатија као Ана Франк, једна је од најпознатијих јеврејских жртава Холокауста. За време скривања од нациста написала је Дневник Ане Франк.
Цитати[уреди]
„Чудо је што нисам напустила све своје идеале, они делују тако апсурдно и непрактично. Ипак, држим се за њих јер и даље вјерујем, упркос свему, да су људи заиста добри у души.”
„Сви смо ми живи, али не знамо зашто ни због чега; сви тражимо срећу; сви ми водимо животе који су различити, а опет исти.”
„Чујем надолазећу грмљавину која ће једног дана уништити и нас, осећам патњу милиона. Па ипак, када погледам у небо, некако осећам да ће и ова суровост престати, и да ће се мир и спокој поново вратити.”
„Изађите напоље, на село, уживајте у сунцу и свему што природа нуди. Изађите напоље и покушајте да поново ухватите срећу у себи; мисли на сву лепоту у себи и свему око себе и буди срећан.”
„Открила сам да увек остане нешто лепоте — у природи, сунцу, слободи, у себи; све ово може да вам помогне. Погледај ове ствари, онда ћеш поново наћи себе, и Бога, и онда повратиш равнотежу.”
„Особа која је срећна усрећиће друге; човек који има храбрости и вере никада неће умрети у беди!”
„Можете увек — увек — дати нешто, чак и ако је то једноставан чин љубазности!”
„За некога попут мене, врло је чудна навика писати у дневник. Не само да никада раније нисам писала, већ ми пада на памет да касније ни ја, ни било ко други, нећемо марити за размишљања тринаестогодишње ученице.”
„Коначно схватам да морам да учим да не бих била незналица, да успем у животу, да постанем новинар. Јер то је оно што желим! Знам да могу да пишем… али још морам да видим да ли стварно имам талента… А чак и да немам талента за писање књига и новинских чланака, увек могу да пишем за себе. Али ја желим да постигнем више од тога. Не могу да замислим да живим као мама, госпођа Ван Дан и остале жене које гледају своја посла, а онда буду заборављене. Морам да имам још нешто сем мужа и деце чему ћу да се посветим!… Желим да будем корисна и да причињавам задовољство свима, чак и онима које никад нисам упознала. Желим да наставим да живим чак и након смрти! Баш зато сам захвална Богу што ми је дао овај дар, који могу да користим да развијам себе и све у мени! Писањем могу „стрести” све своје бриге. Туга нестаје, а расположење расте! Али, то је велико питање. Хоћу ли икада моћи да напишем нешто велико? Хоћу ли икада постати новинарка или писац?”
