Ana Frank
Anelis Mari Frank (12. jun 1929 — mart 1945), poznatija kao Ana Frank, jedna je od najpoznatijih jevrejskih žrtava Holokausta. Za vreme skrivanja od nacista napisala je Dnevnik Ane Frank.
Citati[uredi]
„Čudo je što nisam napustila sve svoje ideale, oni deluju tako apsurdno i nepraktično. Ipak, držim se za njih jer i dalje vjerujem, uprkos svemu, da su ljudi zaista dobri u duši.”
„Svi smo mi živi, ali ne znamo zašto ni zbog čega; svi tražimo sreću; svi mi vodimo živote koji su različiti, a opet isti.”
„Čujem nadolazeću grmljavinu koja će jednog dana uništiti i nas, osećam patnju miliona. Pa ipak, kada pogledam u nebo, nekako osećam da će i ova surovost prestati, i da će se mir i spokoj ponovo vratiti.”
„Izađite napolje, na selo, uživajte u suncu i svemu što priroda nudi. Izađite napolje i pokušajte da ponovo uhvatite sreću u sebi; misli na svu lepotu u sebi i svemu oko sebe i budi srećan.”
„Otkrila sam da uvek ostane nešto lepote — u prirodi, suncu, slobodi, u sebi; sve ovo može da vam pomogne. Pogledaj ove stvari, onda ćeš ponovo naći sebe, i Boga, i onda povratiš ravnotežu.”
„Osoba koja je srećna usrećiće druge; čovek koji ima hrabrosti i vere nikada neće umreti u bedi!”
„Možete uvek — uvek — dati nešto, čak i ako je to jednostavan čin ljubaznosti!”
„Za nekoga poput mene, vrlo je čudna navika pisati u dnevnik. Ne samo da nikada ranije nisam pisala, već mi pada na pamet da kasnije ni ja, ni bilo ko drugi, nećemo mariti za razmišljanja trinaestogodišnje učenice.”
„Konačno shvatam da moram da učim da ne bih bila neznalica, da uspem u životu, da postanem novinar. Jer to je ono što želim! Znam da mogu da pišem… ali još moram da vidim da li stvarno imam talenta… A čak i da nemam talenta za pisanje knjiga i novinskih članaka, uvek mogu da pišem za sebe. Ali ja želim da postignem više od toga. Ne mogu da zamislim da živim kao mama, gospođa Van Dan i ostale žene koje gledaju svoja posla, a onda budu zaboravljene. Moram da imam još nešto sem muža i dece čemu ću da se posvetim!… Želim da budem korisna i da pričinjavam zadovoljstvo svima, čak i onima koje nikad nisam upoznala. Želim da nastavim da živim čak i nakon smrti! Baš zato sam zahvalna Bogu što mi je dao ovaj dar, koji mogu da koristim da razvijam sebe i sve u meni! Pisanjem mogu „stresti” sve svoje brige. Tuga nestaje, a raspoloženje raste! Ali, to je veliko pitanje. Hoću li ikada moći da napišem nešto veliko? Hoću li ikada postati novinarka ili pisac?”
