Александар Обреновић
Александар I Обреновић (2/14. август 1876 — 29. мај/11. јун 1903) је био краљ Србије (1889—1903), последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903.
Цитати[уреди]
„СРБИ!
Кад год је животни интерес Српскога Народа тражио задовољења, Моји преци ОБРЕНОВИЋИ увек су похитали да се ставе у службу Српскому Народу и Српској државној мисли.
Одгајен у њиховим традицијама, веран духу народном, научен да изнад свега служим српској државној мисли, и ЈА имам дужност данас да следујем примеру Мојих предака.
У данашње време требало би да се народни живот развија мирно под заштитом Устава, који је Мој узвишени Отац, у договору са свима партијама и у сагласности с Народом, дао земљи.
На жалост, Устав је у последње време тако јако угрожен, грађанска права Мојих драгих Срба доведена су у таку опасност, уставни положај Народнога Представништва тако је јако понижен, да Ја не могу оклевати да пустим да ово несрећно стање и даље траје.
СРБИ!
Од данашњега дана Ја узимам Краљевску власт у своје руке.
Од данашњега дана ступа Устав у своју потпуну силу и важност.
Ослањајући се на срећну звезду Обреновића, а на основу Устава и закона, Ја ћу управљати земљом, и Ја вас позивам све да Ми послужите верно и одано.
Призивајући благослов Свемогућега Бога на Мој драги Народ и молећи Бога да Ме помогне на свом кораку, Ја завршујем Моју прокламацију Народу узвиком:
Да живи Српски Народ!
У Београду 1. априла 1893.”
— Проглас о преузимању власти Александра Обреновића од 13. (1) априла 1893.
„Знајући да је данашња жеља Мога народа да се оженим, Ја сам се решио да се тој жељи народној одазовем, јер сматрам да ми је дужност да оном народу, који је, и свима Мојим прецима и Мени, дао толико лепих и сјајних доказа љубави и оданости овим чином осигурам будућност дајући му сталност у Династији. Тој дужности према народу, Ја се у толико радије одазивам што, чинећи овај важан корак у Мом животу, у исто време следујем и осећајима својим узимајући жену, која ће Ми ујамчити срећу, мир и задовољство у кући. Србија је у кратком времену свога државнога живота издржала многе трзавице и прошла кроз разне тешке борбе, које су је јако изнуриле. Она је, тако рећи, тек у последње време почела да се опоравља и Ја се, у име Бога, уздам да ће се она, ускоро и потпуно опоравити, ако се буде трајно и стално развијала правцем којим се упутила од онога дана када се Мој народ, следујући Моме позиву, сложио и збратимио. А Ја чу чинити све да Своме народу, сложним животом у кући, примером претходим. Наша Династија навикла је на народа и у томе је факту њена дика и њена моћ. Народ српски, који има у себи толико мушких врлина да је сам, својом сопственом снагом и у најнеповољнијим околностима, умео себи створити државу, уредити је, појачати, увећати и водити путем напретка - тај народ мора изазивати поштовање у свију и свакога. С тога Ја сматрам да имам права да пре свега у томе народу себи тражим друга, који ће ми срећу обезбедити. То право Моје у толико је несумљивије што се данас политика владалаца и држава не управља више по сродничким везама, него по интересима народа. А Ја сам уверен да сав Мој мили народ на првом месту жели да му Краљ буде сретан и задовољан и да Краљица вазда буде веран и искрен друг Краљев те да му љубављу и оданошћу својом вазда даје нове воље и нове снаге да свом силом послужи Србији и милом народу Свом. Уз име неумрлога творца данашње Србије, Милоша Великога, вазда ће остати у народу име његове верне супруге Књагиње Љубице, која је била жена из народа па ипак тако достојна прва Књагиња српска. Милош Велики често је говорио: "Народе снаго моја". Тако су и сви Моји преци говорили, тако и Ја велик: Моја је снага у Моме народу. И за Мене и Моју земљу велика је срећа што сам у Моме народу, у тој снази Мога Дома и Србије, себи могао наћи жену која је достојна да буде Краљица Србије и која ће као таква вазда вољно делити судбину Моју и Мога народа. Та је жена унука онога човека који је био један од главних помагача Милоша Великог при стварању данашње Србије, а то је Г-ђа ДРАГА ћерка покојног г. Панте и г-ђе Анђе Луњевице. Ја вам објављујем да сам се данас с њоме верио и заветујем се да ћу тиме, што сам себи осигурао срећу Свога живота, помоћу божјом са највећом вољом и одушевљењем неуморно радити на снажењу и на срећу Моје миле Отаџбине.
8. Јула 1900. године
Београд”
