Aleksandar Obrenović
Aleksandar I Obrenović (2/14. avgust 1876 — 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903.
Citati
[uredi]„SRBI!
Kad god je životni interes Srpskoga Naroda tražio zadovoljenja, Moji preci OBRENOVIĆI uvek su pohitali da se stave u službu Srpskomu Narodu i Srpskoj državnoj misli.
Odgajen u njihovim tradicijama, veran duhu narodnom, naučen da iznad svega služim srpskoj državnoj misli, i JA imam dužnost danas da sledujem primeru Mojih predaka.
U današnje vreme trebalo bi da se narodni život razvija mirno pod zaštitom Ustava, koji je Moj uzvišeni Otac, u dogovoru sa svima partijama i u saglasnosti s Narodom, dao zemlji.
Na žalost, Ustav je u poslednje vreme tako jako ugrožen, građanska prava Mojih dragih Srba dovedena su u taku opasnost, ustavni položaj Narodnoga Predstavništva tako je jako ponižen, da Ja ne mogu oklevati da pustim da ovo nesrećno stanje i dalje traje.
SRBI!
Od današnjega dana Ja uzimam Kraljevsku vlast u svoje ruke.
Od današnjega dana stupa Ustav u svoju potpunu silu i važnost.
Oslanjajući se na srećnu zvezdu Obrenovića, a na osnovu Ustava i zakona, Ja ću upravljati zemljom, i Ja vas pozivam sve da Mi poslužite verno i odano.
Prizivajući blagoslov Svemogućega Boga na Moj dragi Narod i moleći Boga da Me pomogne na svom koraku, Ja završujem Moju proklamaciju Narodu uzvikom:
Da živi Srpski Narod!
U Beogradu 1. aprila 1893.”
— Proglas o preuzimanju vlasti Aleksandra Obrenovića od 13. (1) aprila 1893.
„Znajući da je današnja želja Moga naroda da se oženim, Ja sam se rešio da se toj želji narodnoj odazovem, jer smatram da mi je dužnost da onom narodu, koji je, i svima Mojim precima i Meni, dao toliko lepih i sjajnih dokaza ljubavi i odanosti ovim činom osiguram budućnost dajući mu stalnost u Dinastiji. Toj dužnosti prema narodu, Ja se u toliko radije odazivam što, čineći ovaj važan korak u Mom životu, u isto vreme sledujem i osećajima svojim uzimajući ženu, koja će Mi ujamčiti sreću, mir i zadovoljstvo u kući. Srbija je u kratkom vremenu svoga državnoga života izdržala mnoge trzavice i prošla kroz razne teške borbe, koje su je jako iznurile. Ona je, tako reći, tek u poslednje vreme počela da se oporavlja i Ja se, u ime Boga, uzdam da će se ona, uskoro i potpuno oporaviti, ako se bude trajno i stalno razvijala pravcem kojim se uputila od onoga dana kada se Moj narod, sledujući Mome pozivu, složio i zbratimio. A Ja ču činiti sve da Svome narodu, složnim životom u kući, primerom prethodim. Naša Dinastija navikla je na naroda i u tome je faktu njena dika i njena moć. Narod srpski, koji ima u sebi toliko muških vrlina da je sam, svojom sopstvenom snagom i u najnepovoljnijim okolnostima, umeo sebi stvoriti državu, urediti je, pojačati, uvećati i voditi putem napretka - taj narod mora izazivati poštovanje u sviju i svakoga. S toga Ja smatram da imam prava da pre svega u tome narodu sebi tražim druga, koji će mi sreću obezbediti. To pravo Moje u toliko je nesumljivije što se danas politika vladalaca i država ne upravlja više po srodničkim vezama, nego po interesima naroda. A Ja sam uveren da sav Moj mili narod na prvom mestu želi da mu Kralj bude sretan i zadovoljan i da Kraljica vazda bude veran i iskren drug Kraljev te da mu ljubavlju i odanošću svojom vazda daje nove volje i nove snage da svom silom posluži Srbiji i milom narodu Svom. Uz ime neumrloga tvorca današnje Srbije, Miloša Velikoga, vazda će ostati u narodu ime njegove verne supruge Knjaginje Ljubice, koja je bila žena iz naroda pa ipak tako dostojna prva Knjaginja srpska. Miloš Veliki često je govorio: "Narode snago moja". Tako su i svi Moji preci govorili, tako i Ja velik: Moja je snaga u Mome narodu. I za Mene i Moju zemlju velika je sreća što sam u Mome narodu, u toj snazi Moga Doma i Srbije, sebi mogao naći ženu koja je dostojna da bude Kraljica Srbije i koja će kao takva vazda voljno deliti sudbinu Moju i Moga naroda. Ta je žena unuka onoga čoveka koji je bio jedan od glavnih pomagača Miloša Velikog pri stvaranju današnje Srbije, a to je G-đa DRAGA ćerka pokojnog g. Pante i g-đe Anđe Lunjevice. Ja vam objavljujem da sam se danas s njome verio i zavetujem se da ću time, što sam sebi osigurao sreću Svoga života, pomoću božjom sa najvećom voljom i oduševljenjem neumorno raditi na snaženju i na sreću Moje mile Otadžbine.
8. Jula 1900. godine
Beograd”
