Ево како Балтник, описује свој почетак у сликарству-карикатури:
„
Све је почело за време отслужења војног рока. Сви су, као свежи регрути, тврдили да „одлично свирају“ и тражили одсуства да „оду кући по инструменте“ како би се „угурали“ у војни оркестар. Други су се пријављивали за хор да би одсуствовали макар са неког часа пешадијске обуке и вежбања стројевог корака. Пошто нисам знао нити да свирам, нити да певам, одлучио сам да нацртам један сет карикатура за тадашњи војни магазин „Фронт“. Биле су то карикатуре на тему везе и везиста у војсци, објављене су у „Фронту“ и тако је почело.[1]
”
„
Сликам само кловнове, јер кловнови су постали озбиљно угрожена врста. А пред сваке наше изборе, кловнови просто одлазе у други план и остају без посла и хлеба.[1]
”
„
Неке од мојих колега у последње време показују изузетну надареност за карикатуру. То се види по њиховим делима, од којих су „највеће карикатуре“ оне које се зову - „надградња стамбених зграда“.[1]
”
„
Глобално гледано, висимо о танком концу, који се сваког тренутка може прекинути. Човек је изгубљен у глупости. Изгледа да мало људи заиста обраћа пажњу на екологију...има доста карикатура које вас могу насмејати, али има и оних опорих, уз које можете и сузу пустити ако сте емотивни и ако се секирате за мајку Земљу - каже Блатник [2]
”
Ево како Балтник, коментарише напад на на његове колеге карикатуристе париског Шарли Ебдоа:
„
Напад на карикатуристе је сигурно терористички чин, а да је борба за религију, исто тако јесте. Они су екстремисти, они људи који то раде и не презају од тога. Њима Алах то дозвољава на неки начин. Ако увредите њиховог бога, онда сте на неки начин надрљали - тако они то посматрају. Што не значи да то раде и католици и православци наше вере. Ако сам ја човек поштен, коректан, ако не волим да вређам, ако цртежом хоћу да нешто представим или опоменем, али не и да вређам, онда нема потребе ни за аутоцензуром. Аутоцензуру треба да користе екстремисти, како би тачно знали шта треба да раде или не, јер они немају „кочницу“. То су углавном плаћени карикатуристи који имају наручене цртеже. Они за лову раде екстремне карикатуре и ту нема аутоцензуре.[3]
Ово је једно неморално време, које изазива бунт у онима који нешто стварају. Ја у сликарству немам тај бунт, али имам у карикатури, којом се врло професионално бавим, покушавајући да нешто исправим. Карикатуристи су најјефтинији саветници политичара. Ми не кошта ништа - једним цртежом без речи много кажемо и када би они гледали те цртеже, можда би нешто и научили.[4]
др Милорад Димић (поводом изложбе „Приближити оку пилота“, 1999. године):
„
„Налазио сам се на дужности Начелника санитетске службе, када је због непрекидног и даноноћног бомбардовања Нишког аеродрома требало аеродромску амбуланту изместити на неку мирну локацију у граду. У стилу великог човека и хуманисте Александар Блатник ми је крајем априла 1999. без имало размишљања уступио целекупни простор свог уметничког атељеа са свим инвентаром и затеченим сликама и карикатурама у њему. Захваљујући овој несебичности Блатника до краја рата атеље је био ратна амбуланта, а његове слике које смо свакоднево гледали заједно са нашим болесницима задовољење наших духовних потреба у тешким данима и непроспаваним ноћима за време бомбардовања Ниша“.[5]
