Evo kako Baltnik, opisuje svoj početak u slikarstvu-karikaturi:
„
Sve je počelo za vreme otsluženja vojnog roka. Svi su, kao sveži regruti, tvrdili da „odlično sviraju“ i tražili odsustva da „odu kući po instrumente“ kako bi se „ugurali“ u vojni orkestar. Drugi su se prijavljivali za hor da bi odsustvovali makar sa nekog časa pešadijske obuke i vežbanja strojevog koraka. Pošto nisam znao niti da sviram, niti da pevam, odlučio sam da nacrtam jedan set karikatura za tadašnji vojni magazin „Front“. Bile su to karikature na temu veze i vezista u vojsci, objavljene su u „Frontu“ i tako je počelo.[1]
”
„
Slikam samo klovnove, jer klovnovi su postali ozbiljno ugrožena vrsta. A pred svake naše izbore, klovnovi prosto odlaze u drugi plan i ostaju bez posla i hleba.[1]
”
„
Neke od mojih kolega u poslednje vreme pokazuju izuzetnu nadarenost za karikaturu. To se vidi po njihovim delima, od kojih su „najveće karikature“ one koje se zovu - „nadgradnja stambenih zgrada“.[1]
”
„
Globalno gledano, visimo o tankom koncu, koji se svakog trenutka može prekinuti. Čovek je izgubljen u gluposti. Izgleda da malo ljudi zaista obraća pažnju na ekologiju...ima dosta karikatura koje vas mogu nasmejati, ali ima i onih oporih, uz koje možete i suzu pustiti ako ste emotivni i ako se sekirate za majku Zemlju - kaže Blatnik [2]
”
Evo kako Baltnik, komentariše napad na na njegove kolege karikaturiste pariskog Šarli Ebdoa:
„
Napad na karikaturiste je sigurno teroristički čin, a da je borba za religiju, isto tako jeste. Oni su ekstremisti, oni ljudi koji to rade i ne prezaju od toga. Njima Alah to dozvoljava na neki način. Ako uvredite njihovog boga, onda ste na neki način nadrljali - tako oni to posmatraju. Što ne znači da to rade i katolici i pravoslavci naše vere. Ako sam ja čovek pošten, korektan, ako ne volim da vređam, ako crtežom hoću da nešto predstavim ili opomenem, ali ne i da vređam, onda nema potrebe ni za autocenzurom. Autocenzuru treba da koriste ekstremisti, kako bi tačno znali šta treba da rade ili ne, jer oni nemaju „kočnicu“. To su uglavnom plaćeni karikaturisti koji imaju naručene crteže. Oni za lovu rade ekstremne karikature i tu nema autocenzure.[3]
Ovo je jedno nemoralno vreme, koje izaziva bunt u onima koji nešto stvaraju. Ja u slikarstvu nemam taj bunt, ali imam u karikaturi, kojom se vrlo profesionalno bavim, pokušavajući da nešto ispravim. Karikaturisti su najjeftiniji savetnici političara. Mi ne košta ništa - jednim crtežom bez reči mnogo kažemo i kada bi oni gledali te crteže, možda bi nešto i naučili.[4]
dr Milorad Dimić (povodom izložbe „Približiti oku pilota“, 1999. godine):
„
„Nalazio sam se na dužnosti Načelnika sanitetske službe, kada je zbog neprekidnog i danonoćnog bombardovanja Niškog aerodroma trebalo aerodromsku ambulantu izmestiti na neku mirnu lokaciju u gradu. U stilu velikog čoveka i humaniste Aleksandar Blatnik mi je krajem aprila 1999. bez imalo razmišljanja ustupio celekupni prostor svog umetničkog ateljea sa svim inventarom i zatečenim slikama i karikaturama u njemu. Zahvaljujući ovoj nesebičnosti Blatnika do kraja rata atelje je bio ratna ambulanta, a njegove slike koje smo svakodnevo gledali zajedno sa našim bolesnicima zadovoljenje naših duhovnih potreba u teškim danima i neprospavanim noćima za vreme bombardovanja Niša“.[5]
