Јован Јовановић Змај

Јован Јовановић Змај (6. децембар 1833 — 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма. По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа.

Цитати

• Милионе прогутала јʼ тама,
  Црна тама многих тисућлећа,
  Нико их се више и не сећа,
  — Но погдеком увек гори свећа.
  Илʼ је свећа, илʼ је име светло,
  Илʼ су дела која се не гасе,
  Па редове недогледног гробља
  Својим зраком красе.
  • Светли гробови (1879)

• „Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
  „Што не могох — ти ћеш моћи!”
  „Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
  „Што ја почех — ти продужи!”
  „Још смо дужни — ти одужи!”
  • Светли гробови (1879)

• Даруј, Боже, благослова,
  Да вас здружи братска слога,
  Заветнике који сʼ купе
  Око гроба Ђуринога!
  • Светли гробови (1879)

• Прљавим рукама загади се јело,
  па се тако болест унесе у тело.
  • Прљаве руке, строфа 1.

• И хвала и слава
  Јунацима врлим,
  Падом — уздигнутим,
  Смрћу — неумрлим.
  • Стихови са споменика подигнутог 1892. у част победе битке код Сланкамена.

Ђулићи

• Jа ти морам и то рећи,
  Нека и то знаш, —
  Српкиња си, треба да ме
  Српски погледаш.
  • XIX, строфа 1.

• Уједаред, изненада
  Може куцнут’ час,
  Јунацима на милину,
  Врагу на ужас.
  Викне л’ време да скидамо
  Старе окове,
  Неће требат’ нико да ме
  Двапут позове.
  • XIX, строфа 4.

• „Mоже л’ сунце сјати
  И у црној ноћи?“
  Одговор ће дати
  Твоје црне очи.
  • XXI, строфа 1.

• Љуби мене, љубованко,
  Нећеш се кајати,
  Јер ће моја силна љубав
  Вечно трајати.
  • XXIV, строфа 1.

• Певаћу ти нежне песме,
  Да се топи цвет,
  Ил’ ако ћеш песме тужне
  Да задршће свет.
  Певаћу ти о слободи
  Српски и јуначки,
  Певаћу ти збиљу, шалу —
  Певаћу ти бачки.
  • XXIV, строфа 1.

• Излити цело срце
  Није у нашој власти; —
  Нагађај, љубо моја,
  То што сам хтео касти!
  • XXXVII, строфа 3.

• Просуо бих песме своје,
  Што ми срце сада поје,
  У недарце твоје.
  Ал’ су песме слаби гласи,
  Тебе нешто лепше краси,
  Што те краси: Српкиња си.
  • XXXIX, строфа 2. и 3.

• Душо моја, шта сам снио,
  Чудновати сан;
  На Косову ја сам био
  Баш на Видов-дан.
  • XLIII, строфа 1.

• Поред мене многи јунак,
  Многи српски тић, —
  Ја сам био „издајица”,
  Милош Обилић.
  • XLIII, строфа 2.

• Да с’ видела како ли сам
  У бој скорио,
  Да с’ видела како сам се
  Љуто борио.
  • XLIII, строфа 3.

• Кад с’ пробудиш, Видов-дан ће
  У велике проћ’,
  Ведриће се она дуга,
  Она српска ноћ.
  • XLIII, строфа 6.

• Анђели би хтели
  Срећу смртних људи,
  Они би отели
  Љубав нам из груди.
  Овако нам лепе
  Среће и не слуте. —
  Нека срца стрепе!
  Нека срца ћуте!
  • XLVI, строфа 3. и 4.

• Песмо моја, закити се цветом,
  Песмо моја замириши светом;
  Још сва срца охладнила нису, —
  Познаће те, песмо, по мирису!
  • XLVII, строфа 1.

• Песмо моја, већ си на полету,
  Поздрави ми све на овом свету,
  Поздрави ми славље и голубе,
  И сва срца, што се силно љубе.
  • XLVII, строфа 3.

• Радује се твој бабајко,
  Моје Српче мало,
  Кâ да му је од Косова
  Сунце засијало.
  Ако није засијало,
  Оно синут’ мора,
  Пре слободе мора бити
  Крвавих покора.
  • LXX, строфа 5. и 6.

• Добро дошло, чедо моје,
  Ако ти се пише,
  Да ти живот своме роду
  За слободу дише.
  А зло дошô, ако мислиш
  Животарит’ гњило; —
  Кукавица има доста, —
  Нигде их не било!
  • LXX, строфа 7. и 8.

• Ако желиш праве среће
  Себи, мени, чеду своме,
  Из дна душе кратко реци:
  Помоз’, Боже, роду моме!
  • LXII, строфа 2.

• Љубим ти, душо, недра; —
  Ал’ ја сам увек Срб,
  И сад сам ту нашарô
  Пољупци српски грб.
  • LXXII, строфа 2.

• Па чуј шта звезде поје,
  Ту радост велику:
  Срб љубећ’ љубу љуби
  По крсту челику.
  • LXXII, строфа 3.

Неуврштени цитати (потребан извор)

„"Сећање је лако за сваког", ко има меморију. Заборав је тежак само за оне који имају срце.”

„Ко пелин није гутао, тај не зна шта је сладост; ко тужан никад није био, тај не зна шта је радост.”

„Увек сам се чудио кад је ко писао писмо тамо где би се речима изразити могао. Сад видим да нисам имао право. Сад најбоље видим да има ствари, које се ни речима и писмом довољно казати не даду, а затајити, прећутати, никако (...) Будите ми здрави - сам се чудио одкуд сам нехотице писмо ово пољубио.”

„Лепши је погреб кад идеали сахрањују свог човека него кад човек сахрањује своје идеале.”

„Сви идеали овога света не вреде сузе једног детета.”

„Никад не одустај, јер можда баш тај задњи покушај те доведе до циља.”

„Није знање знање знати, већ је знање знање дати.”