Јована Гузијан

Извор: Викицитат

Јована Гузијан је српска телевизијска водитељка.

Цитати[уреди]

„Не волим поделу било које професије на мушке и женске. Свако ко поседује знање и жељу, има право да добије шансу. Потрудила сам се да своју искористим и могу рећи да је јако лепо бити жена у фудбалу.[1]


„Дивно је бити жена у српском фудбалу, баш због тога што нас има мало, повлашћене смо и хвала Богу код нас има џентлмена, како код колега тако и код спортиста, и сви се труде да нам буде пријатно кад радимо. Лично ми је дивно што сам у таквом свету.[2]


„Ко год се бави спортским новинарством и каже да не навија ни за кога, тај лаже. Апсолутно. Ја се држим става да сви почнемо да пратимо спорт зато што просто за некога навијамо. Треба разграничити то у послу, задржати објективност, да се никад та друга – противничка страна, конкретно у мом случају на изјавама, да се никад тренер екипе која игра против Црвене звезде, не осети подређеним на било који начин.[3]


„Почела сам да схватам да је тешко бити жена, генерално у мушком свету… Углавном су мушкарци у мом послу и џентлмени, и увек хоће да помогну и изађу у сусрет… Али, ја не волим да ми неко да излази у сусрет зато што сам женско! Он је мушко, па се онда поставио заштитнички или као џентлмен… Мислим да равноправност још увек не постоји. Временом сам престала да се борим против ње, јер сам схватила да има много мушких колега који не разумеју сам фудбал. И, уопште немам потребу да се такмичим са њима![3]


„Уопште није битно шта ја мислим, трудим се да моја питања буду конципирана тако да добијем одговоре на оно што интересује гледаоце у том тренутку. Ја сам негде почела то тако да посматрам и никада се нисам трудила да се превише бавим неким тактичким, стручним стварима. Мислим да неко ко се није бавио спортом на врхунском професионалном нивоу не би ни требало да се упушта у то.[3]


„Јако сам срећна и радим посао који волим, пронашла сам се у томе, не знам да ли бих се пронашла као професионални спортиста. Сад кад их гледам овако са стране, схватам колико је заправо тешко бити професионални спортиста и онда не знам да ли бих ја била капацитет за то.[3]


„Не мислим да треба по сваку цену да се такмичимо са мушкарцима. Али само мислим да би требало да се промени перспектива у смислу да моје питање које ће бити исто као питање неког мушког колеге има исту тежину. Да се не разликује што сам ја женско која је то поставила, а он је мушкарац. Али, ако питам каква су ваша очекивања пред утакмицу, да се исто одговори и мени као и мушком колеги. Генерално саговорници некада верују да ће мушкарцу пре да испричају неке конкретније ствари него мени. Не схватају да га ја не питам то зато што то мене интересује него зато што је мој посао да пренесем та очекивања гледаоцима који гледају његов тим и навијају за њега.[3]

Референце[уреди]