Ђура Јакшић

Георгије Ђура Јакшић (8. август 1832 — 16. новембар 1878) био је српски сликар, песник, приповедач, драмски писац и учитељ.

Цитати

Кад би мома звезда била,
никад не би душа моја
бела данка зажелила.
- Мома (1856)

Зашто ме не љубиш,
мог живота рају?
Без љубави часи
што да пропадају?
- Зашто ме… (1856), строфа 1.

Море дави, страшно лав уједа,
Сабља сече, грмећʼ гром обара —
Алʼ толико покора не ствара,
Као осмех човечијег једа.
- Осмех (1856), строфа 3.

Некʼ по цвећу жене газе,
А трње је за човека!
- Стазе (1856), строфа 2.

„Вина, Мило!” — орило се,
Док је Мила овде била.
Сад се мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Алʼ за Милом срце тужи.
- Мила (1856), строфа 1.

Волове сам продао лани
и са њима пашу многу.
Крчмарици, лепој Јани,
токе дадох у залогу.
- Алʼ ми сада… (1856), строфа 2.

О њом сам само снево̂
она ми беше све:
нека ме она воли,
а свијет презире.
- Шта ће… (1857), строфа 5.

Опет ме једно теши,
и сад сам грешити рад:
нешто да Мила згреши,
с њоме да горем, млад!
- Грешник (1857), строфа 6.

Наточи ми чашу вина
из подрума свог;
Пољуби ме, загрли ме,
помого̂ ти Бог!
- На ноћишту (1857), строфа 3.

У срцу се живот застрашено тају,
само ветар хуји… То су уздисаји…
- Вече (1857), строфа 3.

Плако̂ је Србин векова ред —
Над светлим књазом анђо̂ се вије,
Згажена змија прогута јед.
„Бог да сачува, Бог да поживи
Нашега књаза, Србаља над!
Његовој слави свет некʼ се диви!”
Чује се Српство радосно сад.
- Његовој Светлости Књазу Александру Карађорђевићу (1857)

Грмну пушка, гореду облаци,
Мртвог сунца крвави су зраци;
Алʼ кубура друго сунце ствара,
А из војске Турчин проговара:
„Крајʼне хоћу, делијо крвава!”
„Не дам Крајʼне! Ево руса глава!”
- Рањен Вељко (1858), строфа 1.

Млади бећари унапред скоре,
Тражиду смрти кораке споре —
Та сваки лети за род умрети!
Пред њима Вељко на бесном кољу,
С Турчином бије борбу потоњу,
Па кад је тако — некʼ је крваво!
- Рањен Вељко (1858), строфа 2.

Близо до неба гора је чарна,
Не треба орлу тек један лет,
Само да пусти крила немарна —
Презро̂ је давно презрени свет.
- Орао (1858), строфа 1.

Увређено срце моје,
у вечитом болу, гневу,
смеха се је зажелело…
- Ја сам стена (1860)

Љубим те, љубим, душо,
Љубим те, рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.
- Љубав (1862), строфа 1.

Ако ми родиш сина,
Роди ми Милоша;
А буде лʼ мила ћерка,
Нек буде Милица:
Крваво иде време
Српске освете,
Требаће земља српска
Храбре Милоше.
Алʼ био Милош или
Лепа Милица —
Само да Српство љуби,
Љуби Србина…
- Љубав (1862), строфа 4—6.

Срце моје игра, бије,
Све се превија —
Чини ми се, моја душо,
Да је Србија!
- Љубав (1862), строфа 41.

Осећам мишʼцу снажну и јаку,
У срцу крви, у крви бој —
Па где је часак?… У томе часу
Да прсне крвца за народ мој!
- Осећам… (1862), строфа 1.

Пашћу, умрећу, душа ми горе,
растопиће ме до беле зоре,
ко̂ груду снега врело сунчање.
О, лакше, лакше кроз густо грање!
- Кроз поноћ… (1862), строфа 3.

Илʼ ће ти Марко — кад једном дође —
Топузом жића загатитʼ тек…
Илʼ падај, мајко света и људи,
Илʼ рађај људе и рађај век!
- Осећам… (1862), строфа 4.

О, мајко, мајко, свет је пакостан,
Живот је, мајко, врло жалостан…
- Поноћ (1866), 61-62.

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
- Јевропи (1867), строфа 1.

Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже ко црв.
- Јевропи (1867), строфа 2.

Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
- Јевропи (1867), строфа 5.

Слобода целом српском народу!
И под том заставом млади кнеже наш!
Подмладак ће те српски дворити
За угњетену се браћу борити
Пролити крв —
И из те своје крви подићи
Можда крваву?
Али слободну српску државу
Па напред, Кнеже! с Тобом смо ми!
С Тобом су, Кнеже, српски лавови!
Готови за Те погинутʼ сви!…
Живио, кнеже наш!…
- Кнезу српском Милану Обреновићу IV (1872), 35—46.

И овај камен земље Србије,
Што, претећʼ сунцу, дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
- Отаџбина (1875), строфа 1.

Алʼ један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”
- Отаџбина (1875), строфа 3.

Краљица (1860)

Али и кроз ту густу маглу Бог види!…

Сирото сунце, на кога ли сијаш?… Овде ни једне живе душе нема, која би ти се и најмање радовала. Нема тице да те умилном песмом поздрави. Некол’ко орлова само гракћу и спремају се у умилне долине… Ил’ можда седом оцу?… Ах, ено њега где сетно и невесело у онај гроб гледа, као да му онде сунце живота закопаше. Онде он стоји, без суза, без речи, нем и студен камен, на ком се терет и туга у живим цртама показиваху.

Лакша је земља нег’ ови јади,
Срећнија ј’ много од срца мог;
Она ти лице љуби и хлади…
Ох, што ме гробом не створи Бог!

Ах, лепа и мила земљо! Да л’ да те благосиљам, ол’ ћу те клети? Јер у теби беше толико добра, да те никад заборавити нећу; а сваки спомен на тебе удар је, под којим се слабо срце кида и цепа!…

На грешној земљи живесмо рај!… Заслепљени сјајношћу љубави наше, нисмо видели где злоба у море сладости наше отрова точи… Али нека је свима просто, просто до Бога! Та ко не би толикој срећи смртних завидео? ко, кад је и небо спрама нас грешило?!…

Само последњи часови умрле среће кратак век опомињања преживе, и кад ми издишемо, они нам са другим вернима очи заклапају и шапћу: Вечна му памет!…

Сужањ (1861)

Ту више нема ни пријатеља ни непријатеља. Што је остало, то је у пламену сахрањено; а живи одоше далеко, у туђе земље, да осете отров самоће тужне, да окусе горчину с поругом и презрењем пруженога хлеба, пак да у туђој земљи проклети и презирани умру, илʼ да се бледа и измучена лица на пусто кућиште врате.

Младост је моја била бујна, крв врела. Свет ми се милио. Људи ми беху браћа, за које бих све: младост, имање, и живот, жртвовао. Ах, и сад би тако било, да нисам угледао сунца, које ми је очи засенило.

Ах, сирото срце моје, многу ли си горку чашу и ти попило!… Али најгорчија остаде за последњу…

Успомене (1871)

Ти ли си тај, што ослобођење васцелога Српства тражиш?… опијен гневом дивљега звера бесомучним гласом рикаше судија. На сувим рукама браниоца српске слободе тужно звекнуше ланци — али веран син народа мирно и достојанствено одговараше:
    — Ја сам.
    — Ти си бунтовник! ти си издајник отаџбине! викаше судија.
    — Ја сам бранилац народа, бранилац правде и људске и Божје!… Ја сам, господо чланови крвавога суда, бранилац слободе!…
    — Таког браниоца правде и слободе законито постављени суд земље Маџарске осуђује — на вешала…

Видео сам јунакâ. Гледао сам малене српске четице, где као плеву развеју читаве баталијуне Маџара… О веруј ми, драги пријатељу, да нема под небом јуначнијега народа од српскога… али ни несрећнијега!… Jep гле, овако поцепани, као што смо, свугде својом крвљу, својим грудима и својим животом служимо мекушне туђинце… Ал’ доћи ће дан… и сваки ће народ дан свога васкрса славити!

Ах! за шта гинусмо и страдасмо — а шта добисмо?!… Браћа наша и деца наша у крв запливаше, да из ње изваде потомству своме најдрагоценију бисер-шкољку — па?… уместо слободе добише истрцане шињеле и бронзане крстиће… О! О! О!… Какве жртве, а каква награда!…

Срце је масна земља, па што се у њу посеје, дубоко хвата корена; само вешто у дубину зароњен ашов и најмању јој жилицу кида.

Попа Тихомир (1875)

Сви су људи, брат-Радисаве, деца Божја; па су и богати и сиромаси моја браћа. Богатима немам чиме и не знам како да помогнем, само ми остаје сиротиња, и њој бих волео послужити…
- Отац Тихомир говори чича Радисаву.

Видите ли ви ове подмукле Немце и Маџаре?… Ви се смејете, па велите: „Та то су наши надничари!”… Јест, они вам данас надниче, а сутра ће вам господарити!… У томе их потпомаже држава, спахија, владика и вера њихова… Они им дају све оно, што од нас на најподлији начин отимају; дају им занате, просвету и власт; дарежљиво пружајући им ваше рођене новце откупљују вам, стопу по стопу, крвљу и знојем дедова ваших добивену земљу. Вас остављају глупе и у незнању… Та само један тренут да сте размишљали, уверили би се, да вас себи за робове спремају…

То гостопримство, та Србинова љубав према ближњему, то неограничено поверење према свакоме човеку, та српска племенитост, то му је уједно и мана, с којом се рађа и умире… Та мана могла је некада бити и врлина, али је у деветнаестом веку пропаст његова!

Ја љубим мој народ — говорио је добри старац — и ја не могу мирним срцем гледати, како се сам у својој доброти и невиности упропашћује... Ето дођоше Немци и Маџари, голи и боси, па сада купују наше земље!… Неће дуго потрајати, а ја ћу мојим старим очима гледати, како Србин, како пређашњи газда, како господар ове банатске земље досељеноме надничару надничи… Па смем ли ја то дочекати, смем ли допустити да ми за живота вуци стадо раздиру?

Храм Божији радује се, што вас на недра своја пригрлити може, вас, која сте га напустили!… Слуга храма овога милином је обузет, што вам може овако скупљенима казати истину, коју сте погазили; што вас може опоменути на разум, на савест вашу, коју сте својим страстима угушили… Гле! Ваши виногради су неокопани, ваше њиве су неоплевљене, и ви кажете да сте Срби, да сте мужеви! Ваше земље, ваше куће, купују дошљаци, а ви се с поносом дичите: „Ми смо Срби, ми смо јунаци!” Док ваша говеда, жедна и малаксала, траже макар и капи воде, ви донде по биртијама харчите тековину ваших дедова!… Док ваша деца, боса и гологлава, као сирочад по сокацима шврљају, донде се њихове мајке и сестрице у свилу облаче. Куће су вам јадне, тамно, опале и неокречене; а на лицу ваших жена и сестара с прста је белила и руменила!… Joш вас Бог милује, покварена браћо моја, враћајте се с пута који пропасти води…
- Беседа попа Тихомира народу у цркви

Вешала, тамница, колац и тане… то је од вајкада награда истини.

Донде, докле се ви частите, Немци раде; докле ви пијани поред пуне совре дремљете, време пролази — други напредују, а ви заостајете, или се повраћате натраг у првобитност, у прашину.

…зато опет не сме српска земља у немачке руке прећи! Та зар ти не би било стидно да код Немца наполицу радиш?
- Попа Тихомир Вилипу

Суђено је некоме да погине од пушке, некоме од топа, од сабље; а мени, попо, да под туђим плотом од глади умрем.
- Вилип говори попи Тихомиру

[…] зар један рацки попић да ми поквари планове?… Ове Раце сам мислио раселити, а на њину земљу настанити Немце и Маџаре… А сада?
- Спахија о попу Тихомиру

Србин је и према животињама добар и милостив.

Ја сам читао Свето Писмо — продужаваше ватреним гласом попа: Свако је словце у њему свето, свака реч истина вековима освећена… Јеси ли кадгод погледао у очи твоје несрећне младе?… У њима је написана невиност душе њезине, благост, кротост и она мученичка стрпљивост… Она је драги камен, који си ти у блато бацио; она је срећа, она је љубав твоја, а ти си је пребио, уништио! Ти си убица живота свога!… Мато, прими своју младу натраг, моли је да ти опрости: она је блага, опростиће ти; заветуј се да ћеш је наново љубити, до гроба свога љубити!… То и Свето Писмо заповеда.
- Попа Тихомир говори Мати

Видиш ли оног орла, што пред облацима лети? Ти облаци носе град, а онај орао јури, да надлети облаке, како би се од града спасао.

На мртвој стражи (1876)

Баш је и овај наш Банат зле године дочекао! Нити му се зна празник ни раден дан: ради, мучи се и… гладуј!… А што год зарадиш, ти подај цару, као да је наш цар баш најгладнији на овоме свету… И до те несрећне маџарске леберије давасмо и давасмо, али је понешто и нама остајало, а сад?…

Оно, ако ћемо право, и ја сам војевао најпре противу Аустријанаца; а оно богме кад стадоше Маџари палити књиге по нашим богомољама, кад видесмо нашега поштенога Живка на вешалима: то нам богме српска крв није могла и даље подносити, те ти је и наших десет диштриктских села у крв загазило… Залуду је и Чончић, и Кенђелац, и овај наш прота лагао и примиривао: лажовима смо куће порушили, а понеки је од њих и главом платио.

Једни, вели, на обалама Саве умиру од глади, а друге на рођеноме прагу секу немилостиви Турци; једно су дете, наочиглед јадној мајци, ножевима у комађе исекли… Е, бабо, онда сам се зарекао да ћу ићи у Херцеговину, па макар онде погинуо; тек нећу да мисле, а то ли да кажу, ови погани Маџари: „Гле, ти Раци толико су у своме неваљалству пали, те су сами на своју рођену крв заборавили!”… Не, то неће бити!… И ја ћу у херцеговачким кршевима да одстојим бар једну ноћ на мртвој стражи, као што си ти, бабо, четрестосме на бачким равницама одстојао.

Слушао сам, истина, да има осим нашега диштрикта још много српских земаља; хе, али човек све донде не верује, докле сам својим очима не види. Али те године сам видео. Гледао и Русе, и наше храбре Сремце, Граничаре, и ону дичну браћу, Црногорце и Србијанце… Срце ми је силније закуцало, у души сам осећао да сам постао већи, да сам син великог словенског народа!
Тако осећање узвиси човека над самим собом.
— Зар син таког великог народа да буде роб маџарским јазавцима?

Беше то дивна војска, састављена од најбољих момака у нашем диштрикту, војска пред којом би се Први Наполеон поклонио!… Шта беху ти царски регулаши?… Ништа! Умундиране лутке!… Људи без срца, срце без крви, без душе, бесвесна гомила, која се за пет крајцара наднице дала упетљати у беле кајише и шарене вракове!… Викне му оно ћосаво Швапче: „На лево!” Он се окрене на лево. „На десно!” На то ће се та шарена лутка обрнути на десно.

Кад седне на коња, а ти се сетиш Косова, видиш Обилића. Извади сабљу, погледа по нашим редовима, рекао би, свакога ће погледом устрелити… А је ли душман близу, ту је наш дични војвода само једну команду знао: „За мном, јунаци!”

„[…] У коме тече маџарска крв, нек’ остане на мегдану!” Тако им вичу официри; али и њима глас дршће: боје се смрти, страх их је, е ће изгинути — па ко ће после да тлачи у земљи народности, ко ће да убија жене и децу, ко да руши српске цркве, да пали напуштена и пуста села?!… Беже сви, без реда, без команде; бацају торбе, пушке, чутуре; и чизме би са мамузама побацали, да имају кад изувати их, само да утекну, да изнесу главе, како би и даље могли измишљати најподлије начине, на који се бољи и ваљанији газе и упропашћују.

Јунаци — рече крупним гласом — моме речнику мало је речи; али све, које се у похвалу једне војске са светлим образом исказати могу, вама припадају… Ви сте Срби! Ви сте јунаци! Прва битка је то осведочила, први бој је показао рушитељима наших прадедовском крвљу купљених права, да је од поштена човека немогуће направити роба! Ви сте рођени за слободу, и ви ћете бити слободни! Живела слобода!

Једни траже власт, ишту право, употребљују силу, да могу свога ближњега на вешала бацити, народе газити… Други, преугнетени, траже слободу и за њу проливају крв своју. И једни и други кидају, раздиру један другога, као гладни тигрови; убијају се као џелати, без срца, без душе… Тек кад се борба сврши, онда човек види дело своје; гледа жалосно поље с мртвим и рањеним лешевима; онда увиђа, да се с њиме никаква звер сравнити не може, и тек у томе магновењу може човек с пуним поносом рећи: „Шта су тигрови, шакали, вуци? Ја сам човек! Најсавршенији сам од свију зверова!”

Тако је то!… У маџарској власти беху сви топови, џебана и оружје; у нашој само снажне руке и срце, што је за слободу куцало… Њихове благајне беху пуне царевих талира и дуката, којима су плаћали гладне дошљаке из туђих земаља, да нâс, који смо им царевину вековима од турских и татарских навала чували, да нâс убијају!

[…] Та ево пред собом гледаш судбину своју, можда и судбу читавога народа! Да није то био отац шесторо седморо деце?… Даначна глава?… Па докле је та глава мирно плаћала порезе и прирезе својим господарима, нико јој ни длаке није дарнуо на глави!… А сад, кад се и она усудила с осталим народом своја народна и човечанска права потраживати, посекоше је Маџари, ту непокорну главу!

Маџар?… Маџар није никад великодушан! А милостив је само онда, кад у победиоца милости тражи.

Људске су мисли страхота збркане! Жив човек боји се мртве сенке, уображења, привиђења; а не боји се живога створа, па макар тај у врелом срцу своме и тигрову жеђ осећао, а у хладноме мозгу змијино лукавство имао!

Хоћу — прекиде му реч Тана — хоћу да идем!… Данас треба ми Херцеговцима и Бошњацима да помогнемо, а сутра ће они нама; па ил’ ћемо јарам сломити, или изгинути, бабо! Ено Мија ћурчија у чича-Гавриној сувачи скоро свакога празника чита свакојаке новине и песмарице, па свугде једно, те једно пише: да је сваки човек, па и сваки народ, створен, да слободно живи, да има своју управу, своју државу! Па зар само нама да владају туђинци: Турци и Маџари?!… да нас ударају на коље, бацају на вешала, да нам секу жене и децу, да нам пред олтаром убијају младожењу?!… Хеј, бабо! Та да ми је сваки корак, сваки тренутак живота тако страшан, па и страшнији од твоје мртве страже, не би ме могло уздржати, да данас с осталом браћом на Косово не пођем!… Та ено, зар ниси чуо да се најбољи момци из целе Бачке, Срема и Баната скупљају, и само још на нас Дишкрећане чекају, па да из Земуна и околних места једне ноћи пребродимо Саву, па да са србијанским добровољцима у угнетеној Босни подигнемо заставу слободе…

Пушка је твоја у тршчаноме крову зарђала, а лице српског народа од дугог робовања дође прљаво. А ту, вековима учињену прљотину само крв, за слободу проливена, може опрати.

Али девојка не заборавља јунака!

Цитати о Ђури Јакшићу

Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша није хтео да га друга послужи. Чекао је док Мила прође поред стола, па јој је ћутећи додавао чашу. А када му је она донела пуну бледога иђошкога рампаса, он је погледао дубоко у очи и испио чашу до дна.
- Бранислав Нушић о Ђуриној „Ленки”

Спољашње везе

Ђура Јакшић

Викизворник има оригиналан текст под именом:

Ђура Јакшић

Ђура Јакшић – Песме, Биографија, Цитати, Занимљивости