Đura Jakšić
Što, pretećʼ suncu, dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.
Georgije Đura Jakšić (8. avgust 1832 — 16. novembar 1878) bio je srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac i učitelj.
Citati
[uredi]
nikad ne bi duša moja
bela danka zaželila.
Dok je Mila ovde bila.
„Krajʼne hoću, delijo krvava!”
„Ne dam Krajʼne! Evo rusa glava!”
Našega knjaza, Srbalja nad!
Njegovoj slavi svet nekʼ se divi!
Čuje se Srpstvo radosno sad.
A suze su tekle niz obraz polako;
Od grudi se mojih večan oganj stvori,
Da u njima duša pre roka izgori!
Po golemom svetu mlađan se potucam —
Što Gromovnik nisam, da na sudbu pucam?
_(38741311735).jpg)
Samo da pusti krila nemarna —
Prezrô je davno prezreni svet.
S Tobom su, Kneže, srpski lavovi!
Gotovi za Te poginutʼ svi!…
Živio, kneže naš!…
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
„Otadžbina je ovo Srbina!”
- Kad bi moma zvezda bila,
nikad ne bi duša moja
bela danka zaželila.- Moma (1856)
- Zašto me ne ljubiš,
mog života raju?
Bez ljubavi časi
što da propadaju?- Zašto me… (1856), strofa 1.
- More davi, strašno lav ujeda,
Sablja seče, grmećʼ grom obara —
Alʼ toliko pokora ne stvara,
Kao osmeh čovečijeg jeda.- Osmeh (1856), strofa 3.
- Nekʼ po cveću žene gaze,
A trnje je za čoveka!- Staze (1856), strofa 2.
- „Vina, Milo!” — orilo se,
Dok je Mila ovde bila.
Sad se mila izgubila:
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Alʼ za Milom srce tuži.- Mila (1856), strofa 1.
- Volove sam prodao lani
i sa njima pašu mnogu.
Krčmarici, lepoj Jani,
toke dadoh u zalogu.- Alʼ mi sada… (1856), strofa 2.
- O njom sam samo snevô
ona mi beše sve:
neka me ona voli,
a svijet prezire.- Šta će… (1857), strofa 5.
- Opet me jedno teši,
i sad sam grešiti rad:
nešto da Mila zgreši,
s njome da gorem, mlad!- Grešnik (1857), strofa 6.
- Natoči mi čašu vina
iz podruma svog;
Poljubi me, zagrli me,
pomogô ti Bog!- Na noćištu (1857), strofa 3.
- U srcu se život zastrašeno taju,
samo vetar huji… To su uzdisaji…- Veče (1857), strofa 3.
- Plakô je Srbin vekova red —
Nad svetlim knjazom anđô se vije,
Zgažena zmija proguta jed.
„Bog da sačuva, Bog da poživi
Našega knjaza, Srbalja nad!
Njegovoj slavi svet nekʼ se divi!”
Čuje se Srpstvo radosno sad.
- U mislima, tako, uzdahno sam jako,
A suze su tekle niz obraz polako;
Od grudi se mojih večan oganj stvori,
Da u njima duša pre roka izgori!
Po golemom svetu mlađan se potucam —
Što Gromovnik nisam, da na sudbu pucam?- Put u Gornjak (1857)
- Grmnu puška, goredu oblaci,
Mrtvog sunca krvavi su zraci;
Alʼ kubura drugo sunce stvara,
A iz vojske Turčin progovara:
„Krajʼne hoću, delijo krvava!”
„Ne dam Krajʼne! Evo rusa glava!”- Ranjen Veljko (1858), strofa 1.
- Mladi bećari unapred skore,
Tražidu smrti korake spore —
Ta svaki leti za rod umreti!
Pred njima Veljko na besnom kolju,
S Turčinom bije borbu potonju,
Pa kad je tako — nekʼ je krvavo!- Ranjen Veljko (1858), strofa 2.
- Blizo do neba gora je čarna,
Ne treba orlu tek jedan let,
Samo da pusti krila nemarna —
Prezrô je davno prezreni svet.- Orao (1858), strofa 1.
- Uvređeno srce moje,
u večitom bolu, gnevu,
smeha se je zaželelo…- Ja sam stena (1860)
- Brodari glede, čekaju, stoje,
Smrt je pred njima, smrti se boje.
Al’ onaj, kom je život tek šala,
Čija je duša smrt upoznala,
Tom propast više nigde ne grozi,
On pomno viče: Napred! i vozi!- Bura na moru (1860), 67–72.
- Grozni su znaci viteške slave,
Trošni ostatci borbe krvave.- Bura na moru (1860), 86–87.
- Ljubim te, ljubim, dušo,
Ljubim te, raju moj!
A osim tebe nikog,
Do samo narod svoj.- Ljubav (1862), strofa 1.
- Ako mi rodiš sina,
Rodi mi Miloša;
A bude lʼ mila ćerka,
Nek bude Milica:
Krvavo ide vreme
Srpske osvete,
Trebaće zemlja srpska
Hrabre Miloše.
Alʼ bio Miloš ili
Lepa Milica —
Samo da Srpstvo ljubi,
Ljubi Srbina…- Ljubav (1862), strofa 4—6.
- Osećam mišʼcu snažnu i jaku,
U srcu krvi, u krvi boj —
Pa gde je časak?… U tome času
Da prsne krvca za narod moj!- Osećam… (1862), strofa 1.
- Pašću, umreću, duša mi gore,
rastopiće me do bele zore,
kô grudu snega vrelo sunčanje.
O, lakše, lakše kroz gusto granje!- Kroz ponoć… (1862), strofa 3.
- Ilʼ će ti Marko — kad jednom dođe —
Topuzom žića zagatitʼ tek…
Ilʼ padaj, majko sveta i ljudi,
Ilʼ rađaj ljude i rađaj vek!- Osećam… (1862), strofa 4.
- O, majko, majko, svet je pakostan,
Život je, majko, vrlo žalostan…- Ponoć (1866), 61-62.
- Tebi da pevam — tebi, tiranko!
A duh mi mori otrov i gnev;
Uvreda tvojih žaoci jetki
Potpaljuju mi plemenit spev.- Jevropi (1867), strofa 1.
- Milionima narodi pište,
Milion grudi prosipa krv —
Milionima pale kućište,
Milion ljudi gmiže ko crv.- Jevropi (1867), strofa 2.
- Izginućemo — ali slobodni,
Jer Srbin neće da bude rob!- Jevropi (1867), strofa 5.
- Sloboda celom srpskom narodu!
I pod tom zastavom mladi kneže naš!
Podmladak će te srpski dvoriti
Za ugnjetenu se braću boriti
Proliti krv —
I iz te svoje krvi podići
Možda krvavu?
Ali slobodnu srpsku državu
Pa napred, Kneže! s Tobom smo mi!
S Tobom su, Kneže, srpski lavovi!
Gotovi za Te poginutʼ svi!…
Živio, kneže naš!…- Knezu srpskom Milanu Obrenoviću IV (1872), 35—46.
- I ovaj kamen zemlje Srbije,
Što, pretećʼ suncu, dere kroz oblak,
Sumornog čela mračnim borama,
O vekovečnosti priča dalekoj,
Pokazujući nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.- Otadžbina (1875), strofa 1.
- Alʼ jedan izraz, jednu misao,
Čućeš u borbe strašnoj lomljavi:
„Otadžbina je ovo Srbina!”- Otadžbina (1875), strofa 3.
Kraljica (1860)
[uredi]- Ali i kroz tu gustu maglu Bog vidi!…
- Siroto sunce, na koga li sijaš?… Ovde ni jedne žive duše nema, koja bi ti se i najmanje radovala. Nema tice da te umilnom pesmom pozdravi. Nekol’ko orlova samo grakću i spremaju se u umilne doline… Il’ možda sedom ocu?… Ah, eno njega gde setno i neveselo u onaj grob gleda, kao da mu onde sunce života zakopaše. Onde on stoji, bez suza, bez reči, nem i studen kamen, na kom se teret i tuga u živim crtama pokazivahu.
- Lakša je zemlja neg’ ovi jadi,
Srećnija j’ mnogo od srca mog;
Ona ti lice ljubi i hladi…
Oh, što me grobom ne stvori Bog!
- Ah, lepa i mila zemljo! Da l’ da te blagosiljam, ol’ ću te kleti? Jer u tebi beše toliko dobra, da te nikad zaboraviti neću; a svaki spomen na tebe udar je, pod kojim se slabo srce kida i cepa!…
- Na grešnoj zemlji živesmo raj!… Zaslepljeni sjajnošću ljubavi naše, nismo videli gde zloba u more sladosti naše otrova toči… Ali neka je svima prosto, prosto do Boga! Ta ko ne bi tolikoj sreći smrtnih zavideo? ko, kad je i nebo sprama nas grešilo?!…
- Samo poslednji časovi umrle sreće kratak vek opominjanja prežive, i kad mi izdišemo, oni nam sa drugim vernima oči zaklapaju i šapću: Večna mu pamet!…
Sužanj (1861)
[uredi]- Tu više nema ni prijatelja ni neprijatelja. Što je ostalo, to je u plamenu sahranjeno; a živi odoše daleko, u tuđe zemlje, da osete otrov samoće tužne, da okuse gorčinu s porugom i prezrenjem pruženoga hleba, pak da u tuđoj zemlji prokleti i prezirani umru, ilʼ da se bleda i izmučena lica na pusto kućište vrate.
- Mladost je moja bila bujna, krv vrela. Svet mi se milio. Ljudi mi behu braća, za koje bih sve: mladost, imanje, i život, žrtvovao. Ah, i sad bi tako bilo, da nisam ugledao sunca, koje mi je oči zasenilo.
- Ah, siroto srce moje, mnogu li si gorku čašu i ti popilo!… Ali najgorčija ostade za poslednju…
- Ti li si taj, što oslobođenje vasceloga Srpstva tražiš?… opijen gnevom divljega zvera besomučnim glasom rikaše sudija. Na suvim rukama branioca srpske slobode tužno zveknuše lanci — ali veran sin naroda mirno i dostojanstveno odgovaraše:
— Ja sam.
— Ti si buntovnik! ti si izdajnik otadžbine! vikaše sudija.
— Ja sam branilac naroda, branilac pravde i ljudske i Božje!… Ja sam, gospodo članovi krvavoga suda, branilac slobode!…
— Takog branioca pravde i slobode zakonito postavljeni sud zemlje Madžarske osuđuje — na vešala…
- Video sam junakâ. Gledao sam malene srpske četice, gde kao plevu razveju čitave batalijune Madžara… O veruj mi, dragi prijatelju, da nema pod nebom junačnijega naroda od srpskoga… ali ni nesrećnijega!… Jep gle, ovako pocepani, kao što smo, svugde svojom krvlju, svojim grudima i svojim životom služimo mekušne tuđince… Al’ doći će dan… i svaki će narod dan svoga vaskrsa slaviti!
- Ah! za šta ginusmo i stradasmo — a šta dobismo?!… Braća naša i deca naša u krv zaplivaše, da iz nje izvade potomstvu svome najdragoceniju biser-školjku — pa?… umesto slobode dobiše istrcane šinjele i bronzane krstiće… O! O! O!… Kakve žrtve, a kakva nagrada!…
- Srce je masna zemlja, pa što se u nju poseje, duboko hvata korena; samo vešto u dubinu zaronjen ašov i najmanju joj žilicu kida.
Popa Tihomir (1875)
[uredi]
- Svi su ljudi, brat-Radisave, deca Božja; pa su i bogati i siromasi moja braća. Bogatima nemam čime i ne znam kako da pomognem, samo mi ostaje sirotinja, i njoj bih voleo poslužiti…
- Otac Tihomir govori čiča Radisavu.
- Vidite li vi ove podmukle Nemce i Madžare?… Vi se smejete, pa velite: „Ta to su naši nadničari!”… Jest, oni vam danas nadniče, a sutra će vam gospodariti!… U tome ih potpomaže država, spahija, vladika i vera njihova… Oni im daju sve ono, što od nas na najpodliji način otimaju; daju im zanate, prosvetu i vlast; darežljivo pružajući im vaše rođene novce otkupljuju vam, stopu po stopu, krvlju i znojem dedova vaših dobivenu zemlju. Vas ostavljaju glupe i u neznanju… Ta samo jedan trenut da ste razmišljali, uverili bi se, da vas sebi za robove spremaju…
- To gostoprimstvo, ta Srbinova ljubav prema bližnjemu, to neograničeno poverenje prema svakome čoveku, ta srpska plemenitost, to mu je ujedno i mana, s kojom se rađa i umire… Ta mana mogla je nekada biti i vrlina, ali je u devetnaestom veku propast njegova!
- Ja ljubim moj narod — govorio je dobri starac — i ja ne mogu mirnim srcem gledati, kako se sam u svojoj dobroti i nevinosti upropašćuje... Eto dođoše Nemci i Madžari, goli i bosi, pa sada kupuju naše zemlje!… Neće dugo potrajati, a ja ću mojim starim očima gledati, kako Srbin, kako pređašnji gazda, kako gospodar ove banatske zemlje doseljenome nadničaru nadniči… Pa smem li ja to dočekati, smem li dopustiti da mi za života vuci stado razdiru?
- Hram Božiji raduje se, što vas na nedra svoja prigrliti može, vas, koja ste ga napustili!… Sluga hrama ovoga milinom je obuzet, što vam može ovako skupljenima kazati istinu, koju ste pogazili; što vas može opomenuti na razum, na savest vašu, koju ste svojim strastima ugušili… Gle! Vaši vinogradi su neokopani, vaše njive su neoplevljene, i vi kažete da ste Srbi, da ste muževi! Vaše zemlje, vaše kuće, kupuju došljaci, a vi se s ponosom dičite: „Mi smo Srbi, mi smo junaci!” Dok vaša goveda, žedna i malaksala, traže makar i kapi vode, vi donde po birtijama harčite tekovinu vaših dedova!… Dok vaša deca, bosa i gologlava, kao siročad po sokacima švrljaju, donde se njihove majke i sestrice u svilu oblače. Kuće su vam jadne, tamno, opale i neokrečene; a na licu vaših žena i sestara s prsta je belila i rumenila!… Još vas Bog miluje, pokvarena braćo moja, vraćajte se s puta koji propasti vodi…
- Beseda popa Tihomira narodu u crkvi
- Vešala, tamnica, kolac i tane… to je od vajkada nagrada istini.
- Donde, dokle se vi častite, Nemci rade; dokle vi pijani pored pune sovre dremljete, vreme prolazi — drugi napreduju, a vi zaostajete, ili se povraćate natrag u prvobitnost, u prašinu.
- …zato opet ne sme srpska zemlja u nemačke ruke preći! Ta zar ti ne bi bilo stidno da kod Nemca napolicu radiš?
- Popa Tihomir Vilipu
- Suđeno je nekome da pogine od puške, nekome od topa, od sablje; a meni, popo, da pod tuđim plotom od gladi umrem.
- Vilip govori popi Tihomiru
- […] zar jedan racki popić da mi pokvari planove?… Ove Race sam mislio raseliti, a na njinu zemlju nastaniti Nemce i Madžare… A sada?
- Spahija o popu Tihomiru
- Srbin je i prema životinjama dobar i milostiv.
- Ja sam čitao Sveto Pismo — produžavaše vatrenim glasom popa: Svako je slovce u njemu sveto, svaka reč istina vekovima osvećena… Jesi li kadgod pogledao u oči tvoje nesrećne mlade?… U njima je napisana nevinost duše njezine, blagost, krotost i ona mučenička strpljivost… Ona je dragi kamen, koji si ti u blato bacio; ona je sreća, ona je ljubav tvoja, a ti si je prebio, uništio! Ti si ubica života svoga!… Mato, primi svoju mladu natrag, moli je da ti oprosti: ona je blaga, oprostiće ti; zavetuj se da ćeš je nanovo ljubiti, do groba svoga ljubiti!… To i Sveto Pismo zapoveda.
- Popa Tihomir govori Mati
- Vidiš li onog orla, što pred oblacima leti? Ti oblaci nose grad, a onaj orao juri, da nadleti oblake, kako bi se od grada spasao.
Na mrtvoj straži (1876)
[uredi].jpg)
- Baš je i ovaj naš Banat zle godine dočekao! Niti mu se zna praznik ni raden dan: radi, muči se i… gladuj!… A što god zaradiš, ti podaj caru, kao da je naš car baš najgladniji na ovome svetu… I do te nesrećne madžarske leberije davasmo i davasmo, ali je ponešto i nama ostajalo, a sad?…
- Ono, ako ćemo pravo, i ja sam vojevao najpre protivu Austrijanaca; a ono bogme kad stadoše Madžari paliti knjige po našim bogomoljama, kad videsmo našega poštenoga Živka na vešalima: to nam bogme srpska krv nije mogla i dalje podnositi, te ti je i naših deset dištriktskih sela u krv zagazilo… Zaludu je i Čončić, i Kenđelac, i ovaj naš prota lagao i primirivao: lažovima smo kuće porušili, a poneki je od njih i glavom platio.
- Jedni, veli, na obalama Save umiru od gladi, a druge na rođenome pragu seku nemilostivi Turci; jedno su dete, naočigled jadnoj majci, noževima u komađe isekli… E, babo, onda sam se zarekao da ću ići u Hercegovinu, pa makar onde poginuo; tek neću da misle, a to li da kažu, ovi pogani Madžari: „Gle, ti Raci toliko su u svome nevaljalstvu pali, te su sami na svoju rođenu krv zaboravili!”… Ne, to neće biti!… I ja ću u hercegovačkim krševima da odstojim bar jednu noć na mrtvoj straži, kao što si ti, babo, četrestosme na bačkim ravnicama odstojao.
- Slušao sam, istina, da ima osim našega dištrikta još mnogo srpskih zemalja; he, ali čovek sve donde ne veruje, dokle sam svojim očima ne vidi. Ali te godine sam video. Gledao i Ruse, i naše hrabre Sremce, Graničare, i onu dičnu braću, Crnogorce i Srbijance… Srce mi je silnije zakucalo, u duši sam osećao da sam postao veći, da sam sin velikog slovenskog naroda!
Tako osećanje uzvisi čoveka nad samim sobom.
— Zar sin takog velikog naroda da bude rob madžarskim jazavcima?
- Beše to divna vojska, sastavljena od najboljih momaka u našem dištriktu, vojska pred kojom bi se Prvi Napoleon poklonio!… Šta behu ti carski regulaši?… Ništa! Umundirane lutke!… Ljudi bez srca, srce bez krvi, bez duše, besvesna gomila, koja se za pet krajcara nadnice dala upetljati u bele kajiše i šarene vrakove!… Vikne mu ono ćosavo Švapče: „Na levo!” On se okrene na levo. „Na desno!” Na to će se ta šarena lutka obrnuti na desno.
- Kad sedne na konja, a ti se setiš Kosova, vidiš Obilića. Izvadi sablju, pogleda po našim redovima, rekao bi, svakoga će pogledom ustreliti… A je li dušman blizu, tu je naš dični vojvoda samo jednu komandu znao: „Za mnom, junaci!”
- „[…] U kome teče madžarska krv, nek’ ostane na megdanu!” Tako im viču oficiri; ali i njima glas dršće: boje se smrti, strah ih je, e će izginuti — pa ko će posle da tlači u zemlji narodnosti, ko će da ubija žene i decu, ko da ruši srpske crkve, da pali napuštena i pusta sela?!… Beže svi, bez reda, bez komande; bacaju torbe, puške, čuture; i čizme bi sa mamuzama pobacali, da imaju kad izuvati ih, samo da uteknu, da iznesu glave, kako bi i dalje mogli izmišljati najpodlije načine, na koji se bolji i valjaniji gaze i upropašćuju.
- Junaci — reče krupnim glasom — mome rečniku malo je reči; ali sve, koje se u pohvalu jedne vojske sa svetlim obrazom iskazati mogu, vama pripadaju… Vi ste Srbi! Vi ste junaci! Prva bitka je to osvedočila, prvi boj je pokazao rušiteljima naših pradedovskom krvlju kupljenih prava, da je od poštena čoveka nemoguće napraviti roba! Vi ste rođeni za slobodu, i vi ćete biti slobodni! Živela sloboda!
- Jedni traže vlast, ištu pravo, upotrebljuju silu, da mogu svoga bližnjega na vešala baciti, narode gaziti… Drugi, preugneteni, traže slobodu i za nju prolivaju krv svoju. I jedni i drugi kidaju, razdiru jedan drugoga, kao gladni tigrovi; ubijaju se kao dželati, bez srca, bez duše… Tek kad se borba svrši, onda čovek vidi delo svoje; gleda žalosno polje s mrtvim i ranjenim leševima; onda uviđa, da se s njime nikakva zver sravniti ne može, i tek u tome magnovenju može čovek s punim ponosom reći: „Šta su tigrovi, šakali, vuci? Ja sam čovek! Najsavršeniji sam od sviju zverova!”
- Tako je to!… U madžarskoj vlasti behu svi topovi, džebana i oružje; u našoj samo snažne ruke i srce, što je za slobodu kucalo… Njihove blagajne behu pune carevih talira i dukata, kojima su plaćali gladne došljake iz tuđih zemalja, da nâs, koji smo im carevinu vekovima od turskih i tatarskih navala čuvali, da nâs ubijaju!
- […] Ta evo pred sobom gledaš sudbinu svoju, možda i sudbu čitavoga naroda! Da nije to bio otac šestoro sedmoro dece?… Danačna glava?… Pa dokle je ta glava mirno plaćala poreze i prireze svojim gospodarima, niko joj ni dlake nije darnuo na glavi!… A sad, kad se i ona usudila s ostalim narodom svoja narodna i čovečanska prava potraživati, posekoše je Madžari, tu nepokornu glavu!
- Madžar?… Madžar nije nikad velikodušan! A milostiv je samo onda, kad u pobedioca milosti traži.
- Ljudske su misli strahota zbrkane! Živ čovek boji se mrtve senke, uobraženja, priviđenja; a ne boji se živoga stvora, pa makar taj u vrelom srcu svome i tigrovu žeđ osećao, a u hladnome mozgu zmijino lukavstvo imao!
- Hoću — prekide mu reč Tana — hoću da idem!… Danas treba mi Hercegovcima i Bošnjacima da pomognemo, a sutra će oni nama; pa il’ ćemo jaram slomiti, ili izginuti, babo! Eno Mija ćurčija u čiča-Gavrinoj suvači skoro svakoga praznika čita svakojake novine i pesmarice, pa svugde jedno, te jedno piše: da je svaki čovek, pa i svaki narod, stvoren, da slobodno živi, da ima svoju upravu, svoju državu! Pa zar samo nama da vladaju tuđinci: Turci i Madžari?!… da nas udaraju na kolje, bacaju na vešala, da nam seku žene i decu, da nam pred oltarom ubijaju mladoženju?!… Hej, babo! Ta da mi je svaki korak, svaki trenutak života tako strašan, pa i strašniji od tvoje mrtve straže, ne bi me moglo uzdržati, da danas s ostalom braćom na Kosovo ne pođem!… Ta eno, zar nisi čuo da se najbolji momci iz cele Bačke, Srema i Banata skupljaju, i samo još na nas Diškrećane čekaju, pa da iz Zemuna i okolnih mesta jedne noći prebrodimo Savu, pa da sa srbijanskim dobrovoljcima u ugnetenoj Bosni podignemo zastavu slobode…
- Puška je tvoja u trščanome krovu zarđala, a lice srpskog naroda od dugog robovanja dođe prljavo. A tu, vekovima učinjenu prljotinu samo krv, za slobodu prolivena, može oprati.
- Ali devojka ne zaboravlja junaka!
Citati o Đuri Jakšiću
[uredi]- I vama je, jaoj, pao
Stegonoša dičnog stega, —
Alʼ je sinô grobak novi, —
Vi stojite oko njega.
Tu pogleda brat na brata,
Pʼ onda gore, pʼ onda u se;
Grudi dršću, usta ćute,
Ali duše razumʼu se.
Da lʼ to snaga niče nova? —
— Daruj, Bože, blagoslova,
Da vas združi bratska sloga,
Zavetnike, koji sʼ kupe
Oko groba Đurinoga!- Jovan Jovanović Zmaj, Svetli grobovi (1879), strofa 6.
- I tebe su boli trli,
Lomila te crna tuga,
— Alʼ ti nisi, Đuro, vrli,
Nikom htio biti sluga. —
Trpio si… Nemilosno,
Sudbina ti jade slala,
Alʼ za milost nije sʼ nikom
Tvoja glava preklanjala.- Aleksa Šantić, Đuri Jakšiću (1888), strofa 3. i 4.
- Nije joj nikad ništa kazao, ali kad mu je bila prazna čaša nije hteo da ga druga posluži. Čekao je dok Mila prođe pored stola, pa joj je ćuteći dodavao čašu. A kada mu je ona donela punu bledoga iđoškoga rampasa, on je pogledao duboko u oči i ispio čašu do dna.
- Branislav Nušić o Đurinoj „Lenki”
- Našeg pesnika Đuru Jakšića premlatili su politički partizani u jagodinskoj kavani; a mnogi drugi su naši velikani bili prljani za života kad nisu puštani da pre toga umru u bedi.
