Травничка хроника

Иво Андрић

Травничка хроника је историјски роман писан за време Другог светског рата, остварен по моделу европског реалистичког романа. Аутор овог романа је књижевник Иво Андрић.

Цитати

„Али они нису нипошто типични за друштво. Напротив, они се сматрају као изгубљени и изузетни. Постојање оваквих избачених и усамљених људи, препуштених својим страстима и својој срамоти и брзој пропасти, показује само колико су чврсте везе и неумољиво строги закони друштва, религије и породице у патријархалном животу. И то важи за Турке као и за рају свих вера. У овим срединама све је повезано, чврсто склопљено једно у друго, све се подржава и међусобно надзире.

Сваки појединац пази на целину и целину на сваког појединца. Кућа посматра кућу, улица надзире улицу, јер сваки одговара за свакога, и сви за све, и сваки је потпуно везан са судбином не само својих сродника и укућана, него својих комшија, истоверника и суграђана. У том је снага и робовање тога света. Живот јединке могућ је само у том склопу и живот целине под таквим погодбама. Ко искочи из тога реда и пође за својом главом и својим нагонима, тај је исто што и самоубица и пропада пре или после незадрживо и неминовно. То је закон тих средина, који се помиње још у Старом завету. То је био и закон античког света. Марко Аурелије каже на једном месту: »Исто је што и прогнаник онај који избегава обавезе друштвеног поретка.« О тај закон се огрешио и овај Муса, повређен закон и оштећено друштво свете се и кажњавају.”

„Ова брига око чувања и одржања новца личи, као сестра сестри, на ону бригу у детињству за грошем који је стално недостајао, а ове муке штедње и тврдичења на муке немаштине и оскудице. Шта вреди све то? Шта вреди кад се, ево, после толиких напора и узалудних бежања и успона, човек враћа на полазну тачку, кад у његове мисли, само другим путем, улази иста пакост и грубост, и у његове речи и поступке суровост и простота; кад је, да би се очувало оно што је стекао, потребна иста ружна мука која прати сиротињу. Укратко: шта вреди имати.много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигумости у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.”

„Тада се могло видети шта значи и каква може да буде узбуна турске чаршије у босанским варошима. По неколико година чаршија ради и ћути, досађује се и животари, пазарује и рачуна, уређује једну годину са другом, а при свему томе прати све што се дешава, обавештава се, »купује« вести и гласове, преноси их шапатом од дућана до дућана. , избегавајући сваки закључак и израз сопственог мишљења.

Тако се полако и неприметно ствара и уобличава јединствен дух чаршије. То је најпре само једно опште и неодређено расположење, које се испољава само кратким покретима и псовкама за које се зна на кога се односе; затим се постепено претвара у мишљење које се не крије; и најпосле постаје тврдо и одређено уверење о коме више није потребно ни говорити и које се још само у делима испољава. Повезана и прожета тим уверењем, чаршија шапуће, спрема се, чека, као што пчеие чекају час ројења. Немогућно је прозрети логику тих чаршијских узбуна, слепих, бесних, и редовно неплодних, али оне имају своју логику исто као што имају своју невидљиву технику, засновану на традицији и нагону. Види се само како букну, бесне, и јењавају.”

„Да, то су муке које муче људи хришћани са Леванта и које ви, припадници хришћанског Запада,

не можете никад потпуно разумети, исто као што их још мање могу разумети Турци. То је судбина левантинског човека, јер он је поуссиере хумаине, људска прашина, што мучно промиче између Истока и Запада, не припадајући ни једном а бијена од оба. То су људи који знају много језика, али ниједан није њихов, који познају две вере, али ни у једној нису тврди. То су жртве фаталне људске подвојености на хришћане и нехришћане; вечити тумачи и посредници, а који у себи носе толико нејасности и недоречности; добри зналци Истока и Запада и њихових обичаја и веровања, али подједнако презрени и сумњиви једној и другој страни. На њих се могу применити речи које је пре шест векова написао велики Џелаледин, Џелаледин Руми: »Јер самог себе не могу да познам. Нити сам хришћанин, ни Јеврејин, ни Парс, ни муслиман. Нит’ сам са Истока ни са Запада, ни са копна ни са мора.« мало, издвојено човечанство које грца под двоструким Источним грехом, и које треба још једном да буде спасено и откупљено а нико не види како ни од кога. То су људи са границе, духовне и физичке, са црне и крваве линије која је услед неког тешког и апсурдног неспоразума потегнута између људи, божјих створења, између којих не треба и не сме да буде границе. То је она ивица између мора и копна, осуђена на вечити покрет и немир. То је трећи свет у који се слегло све проклетство услед подељености земље на два света. То је...””