Travnička hronika

Ivo Andrić

Travnička hronika je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren po modelu evropskog realističkog romana. Autor ovog romana je književnik Ivo Andrić.

Citati

• Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti, i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe.
  • II

• Priroda je sirova, ljudi nemogućni.
  • II

• Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.
  • III

• Nije strašno što se stari, slabi i umire, nego što za nama dolaze i nadiru novi, mlađi i drukčiji. U stvari, u tome i jeste smrt. Niko nas ne vuče ka grobu, nego nas s leđa guraju.
  • IV

• Ne spava i nije srećan ni miran svaki onaj ko se danju vedro smeje i slobodno kreće među ljudima.
  • IV

• Mirna vremena i sređene prilike čine prosečne ljude još prosečnijima, a burna vremena i velike promene stvaraju od njih komplikovane prirode.
  • IV

• Zloba i dobrota jednoga naroda [su] produkt prilika u kojima on živi i razvija se.
  • IV

• Tada je osetio kako čovek može da se lomi i podvaja u sebi, kako može da pada i da se diže u svojim očima, ukratko: kako prolazi mogu da budu zanosi, kako su neodređeni i izukrštani dok traju, kako se skupo plaćaju i gorko okajavaju kad prođu.
  • IV

• Jer marljivost, ta vrlina koja se tako često javlja onde gde ne treba, ili kad više nije potrebna, oduvek je bila uteha nedarovitih pisaca i nesreća umetnosti.
  • IV

• Uspeh [je] […] ono što čoveku vrat lomi.
  • VI

• Šta vredi imati mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, ni niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigurnosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.
  • VI

• Groblja su dokaz života a ne pustoši.
  • VII

• Ništa ne može tako da nas prevari kao naše rođeno osećanje smirenosti i prijatnog zadovoljstva sa tokom stvari.
  • VIII

• Svaki rastanak izaziva u nama dvostruku iluziju. Čovek sa kojim se praštamo, i to ovako, manje-više zauvek, čini nam se mnogo vredniji i dostojniji naše pažnje, a mi sami osećamo se mnogo sposobniji za izdašno i nesebično prijateljstvo nego što u stvari jesmo.
  • VIII

• Ovde je bila u pitanju jedna od onih životnih sila koje kruže u nama i oko nas, koje nas dižu, gone napred, zaustavljaju ili obaraju. Ta sila, koju mi skraćenim izrazom nazivamo: ljubav…
  • X

• Svet neće da bude srećan. Narodi neće razumnu upravu ni plemenite vladaoce. Dobrota je u ovom svetu golo siroče.
  • XI

• Tok događaja u životu ne zavisi od nas, nikako ili vrlo malo, ali način na koji ćemo događaje podneti zavisi u dobroj meri od nas samih, dakle na to treba trošiti snagu i obraćati pažnju.
  • XI

• Nije najveća budala onaj koji ne umije da čita, nego onaj koji misli da je sve ono što pročita istina.
  • XII

• Život je stanje aktivnosti koje stalno teži ka smrti i primiče joj se lagano i postupno; a smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život.
  • XII

• Važno je koliko čovek ima od života i šta u životu načini od sebe, od svoje sredine i svoga potomstva.
  • XIII

• Nije najgore što se pati ni što se umire, nego što se stari, jer starenje to je patnja bez leka i nade, to je smrt koja traje.
  • XV

• Šejtan poput krvi kruži kroz ljudsko telo.
  • XVI

• Kmetovo je da radi a agino da ga pazi, jer i travka treba i rosu i kosu.
  • XVI

• Na kraju, na pravom i konačnom kraju, sve je ipak dobro i sve se rešava harmonično.
  • XVII

• Nesreća je živeti bez Boga i izneveriti se veri otaca.
  • XVII

• Mladost se ne zadržava kod sećanja niti ostaje dugo pri istim mislima.
  • XVII

• Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.
  • XVIII

• U deci se obnavlja i čisti reka čovečanstva.
  • XXI

• Bog je jedan. On zna meru.
  • XXIII

• …božja volja [se] vrši u svakom trenutku, svuda i u svemu.
  • XXIII

• Ja još nisam video da je neko koga su dobro istabanali to zaboravio, ali sam sto puta video da ljudi zaboravljaju i najlepše savete i pouke.
  • XXIV

• Toliko je živa kod slabog čoveka potreba da se vara i tako neograničena mogućnost da bude prevaren.
  • XXV

• Pobednikovo lice je kao ruža.
  • XXVI

• Samo se putuje. A smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi. Ni puta ni cilja. Samo se putuje. Putuje se i troši i zamara.
  • XXVII

• Kad se čovek u svojim mislima izmiri i sprijatelji sa jednom stvari, onda pre ili posle počne za nju da nalazi potvrde i u stvarnosti.
  • XXVII

• Ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stalnost, u mir i dostojanstvo, nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se smenjuju ljudi i naraštaji koji putuju, stalno varani.
  • XXVII

• Gospodstvo je kao veliki vetar, kreće se, kida i osipa.
  • XXVIII

• A taj mehanički posao pratila je, kao neka uporna melodija, neodređena ali stalna misao: da ipak negde mora da postoji i taj „pravi put” koji je on celog života uzalud tražio; da postoji i da će ga čovek kad-tad naći i otvoriti za sve ljude.
  • XXVIII

• Vrline jednog čoveka mi primamo i cenimo potpuno samo ako nam se ukazuju u obliku koji odgovara našim shvatanjima i sklonostima.
  • XVIII

„Ali oni nisu nipošto tipični za društvo. Naprotiv, oni se smatraju kao izgubljeni i izuzetni. Postojanje ovakvih izbačenih i usamljenih ljudi, prepuštenih svojim strastima i svojoj sramoti i brzoj propasti, pokazuje samo koliko su čvrste veze i neumoljivo strogi zakoni društva, religije i porodice u patrijarhalnom životu. I to važi za Turke kao i za raju svih vera. U ovim sredinama sve je povezano, čvrsto sklopljeno jedno u drugo, sve se podržava i međusobno nadzire.

Svaki pojedinac pazi na celinu i celinu na svakog pojedinca. Kuća posmatra kuću, ulica nadzire ulicu, jer svaki odgovara za svakoga, i svi za sve, i svaki je potpuno vezan sa sudbinom ne samo svojih srodnika i ukućana, nego svojih komšija, istovernika i sugrađana. U tom je snaga i robovanje toga sveta. Život jedinke moguć je samo u tom sklopu i život celine pod takvim pogodbama. Ko iskoči iz toga reda i pođe za svojom glavom i svojim nagonima, taj je isto što i samoubica i propada pre ili posle nezadrživo i neminovno. To je zakon tih sredina, koji se pominje još u Starom zavetu. To je bio i zakon antičkog sveta. Marko Aurelije kaže na jednom mestu: »Isto je što i prognanik onaj koji izbegava obaveze društvenog poretka.« O taj zakon se ogrešio i ovaj Musa, povređen zakon i oštećeno društvo svete se i kažnjavaju.”

„Ova briga oko čuvanja i održanja novca liči, kao sestra sestri, na onu brigu u detinjstvu za grošem koji je stalno nedostajao, a ove muke štednje i tvrdičenja na muke nemaštine i oskudice. Šta vredi sve to? Šta vredi kad se, evo, posle tolikih napora i uzaludnih bežanja i uspona, čovek vraća na polaznu tačku, kad u njegove misli, samo drugim putem, ulazi ista pakost i grubost, i u njegove reči i postupke surovost i prostota; kad je, da bi se očuvalo ono što je stekao, potrebna ista ružna muka koja prati sirotinju. Ukratko: šta vredi imati.mnogo i biti nešto, kad čovek ne može da se oslobodi straha od sirotinje, niskosti u mislima, ni grubosti u rečima, ni nesigumosti u postupcima, kad gorka i neumitna a nevidljiva beda prati čoveka u stopu, a taj lepši, bolji i mirniji život izmiče se kao varljivo priviđenje.”

„Tada se moglo videti šta znači i kakva može da bude uzbuna turske čaršije u bosanskim varošima. Po nekoliko godina čaršija radi i ćuti, dosađuje se i životari, pazaruje i računa, uređuje jednu godinu sa drugom, a pri svemu tome prati sve što se dešava, obaveštava se, »kupuje« vesti i glasove, prenosi ih šapatom od dućana do dućana. , izbegavajući svaki zaključak i izraz sopstvenog mišljenja.

Tako se polako i neprimetno stvara i uobličava jedinstven duh čaršije. To je najpre samo jedno opšte i neodređeno raspoloženje, koje se ispoljava samo kratkim pokretima i psovkama za koje se zna na koga se odnose; zatim se postepeno pretvara u mišljenje koje se ne krije; i najposle postaje tvrdo i određeno uverenje o kome više nije potrebno ni govoriti i koje se još samo u delima ispoljava. Povezana i prožeta tim uverenjem, čaršija šapuće, sprema se, čeka, kao što pčeie čekaju čas rojenja. Nemogućno je prozreti logiku tih čaršijskih uzbuna, slepih, besnih, i redovno neplodnih, ali one imaju svoju logiku isto kao što imaju svoju nevidljivu tehniku, zasnovanu na tradiciji i nagonu. Vidi se samo kako buknu, besne, i jenjavaju.”

„Da, to su muke koje muče ljudi hrišćani sa Levanta i koje vi, pripadnici hrišćanskog Zapada, ne možete nikad potpuno razumeti, isto kao što ih još manje mogu razumeti Turci. To je sudbina levantinskog čoveka, jer on je poussiere humaine, ljudska prašina, što mučno promiče između Istoka i Zapada, ne pripadajući ni jednom a bijena od oba. To su ljudi koji znaju mnogo jezika, ali nijedan nije njihov, koji poznaju dve vere, ali ni u jednoj nisu tvrdi. To su žrtve fatalne ljudske podvojenosti na hrišćane i nehrišćane; večiti tumači i posrednici, a koji u sebi nose toliko nejasnosti i nedorečnosti; dobri znalci Istoka i Zapada i njihovih običaja i verovanja, ali podjednako prezreni i sumnjivi jednoj i drugoj strani. Na njih se mogu primeniti reči koje je pre šest vekova napisao veliki Dželaledin, Dželaledin Rumi: »Jer samog sebe ne mogu da poznam. Niti sam hrišćanin, ni Jevrejin, ni Pars, ni musliman. Nit’ sam sa Istoka ni sa Zapada, ni sa kopna ni sa mora.« malo, izdvojeno čovečanstvo koje grca pod dvostrukim Istočnim grehom, i koje treba još jednom da bude spaseno i otkupljeno a niko ne vidi kako ni od koga. To su ljudi sa granice, duhovne i fizičke, sa crne i krvave linije koja je usled nekog teškog i apsurdnog nesporazuma potegnuta između ljudi, božjih stvorenja, između kojih ne treba i ne sme da bude granice. To je ona ivica između mora i kopna, osuđena na večiti pokret i nemir. To je treći svet u koji se sleglo sve prokletstvo usled podeljenosti zemlje na dva sveta. To je...””