Славко Лисица
Славко Лисица (18. фебруар 1944 — 28. јун 2013) био је генерал-мајор Војске Републике Српске, бивши командант Друге оклопне бригаде Војске Републике Српске и командант Оперативне групе Добој.
Цитати
[уреди]„Ја сам СФРЈ прихватио као своју домовину. За мене је то била света земља, заклео сам се да ћу бранити њену цјеловитост и неповредивост… а ово сад. Боже, да ли човјек, при чистој свијести, може све то, са чим је и за шта је живио деценијама, да преломи у једном тренутку. И то нечијом одлуком. Нема више Југославије и тачка. Пред тим стаје памет.”
„Налазимо људе који су везани и бачени у бунар, људе убијене у подрумима породичних кућа, по фабричким халама, у спортским халама. Слушамо ужасне приче о страшним мучењима оних који су преживјели. И што је најгоре — увијек је то радио комшија, пред којим се ништа није крило ни скривало, због кога се кућа није закључавала, друг са посла. То не могу да схватим — ваљда је то што су усташе радиле ван сваке памети. Мучити на најсвирепији начин комшију, друга, пријатеља, са којим си провео дјетињство, први пут ишао у школу, дјевојкама, по кафанама, на славе и свадбе, проживио живот — па то може само усташа. То човјек не може да уради. Кад би се та сорта, усташе, могли некако искључити из људске врсте и сви фашисти.”
„Младић, к’о Младић! Стално у покрету и неустрашив. Хладнокрван и сталожен по обичају. Једанпут смо били испред усташких положаја на Прокљанском језеру. Он каже: ’Лијо, имаш ли гаће да се купамо!’ Није ми било до купања, већ до јела, а Младић бућ у воду, па час на леђа, час плива другим стилом. Престани са пливањем, вичем Младићу, преко су усташе, могу да нас виде и гађају... Када се Младић добро искупао и обукао, домаћин је спремио рибу. Посматрао сам Младића и мислио да у својој каријери нисам срео храбријег официра. И касније сам се уверио да је тај човек ’оперисан’ од страха. Молио сам га доцније да се чува, јер ако се ми чувамо и Бог ће нас чувати...”