Оливера Катарина
Оливера Катарина (Београд, 5. март 1940) је српска глумица, певачица и писац.
Цитати
[уреди]- „И данас међу нама има људи извишеног морала, који се од јада и чемера не виде. Ови нови богаташи су запањујућа вулгарна, рурална карикатура свега што је аристоркатско, отмено, господствено, што носи у себи сјај духовног и тежњу за божанским, али они о томе ништа не знају. У туђем перју, понашају се као ћурке међу рајским птицама”.[1]
- „Љубичица јесте мала, али је лепа и мирише лепше од неких ружа”.[1]
- „Увек су нас учили да будемо полтрони. У сваком тоталитаризму они погнутих глава догурају лако до највиших места, а тешко онима чија кичма неће да се повија. Они који се улагују, тужакају у школи своје другаре касније кад одрасту додворавају се моћницима, потказују и цинкаре и тако иду напред. Такви су нас онда воде и доведу до овога до чега су нас довели. Стварање негативне селекције урушава цело друштво из корена”.[1]
- „Да нема глумаца свет би био много тужнији. Глумци ките својом маштом у коју као кроз фино ткање провлаче златне драгоцене нити свога дара на радост људима. Понекад се разигарју до те мере да њихова игра ван сцене почиње да личи на представу коју они ту у бифеу спонтано свирају”.[1]
- „Кад неко доживи успех, одмах се јави нека сумња, они што се мрште и труде да тај сјај високог домета упрљају и затамне. Наш народ још није научио да се диви туђим способностима, таленту, успеху и победи. Ако бисмо престали са злобом, завишћу и подметањем онима који су способнији то не би стресло златни прах са наших ореола”.[1]
- „Човек често није свестан своје снаге и шта је све у стању да издржи и преживи. Али шта ће, живи, иако му до живота није стало. Живи као биљка, као ствар, ћути и живи. Дише. Убеђује себе да ипак вреди живети и да ће у себи самом заслужити веће поштовање ако се не преда, ако победи оно непобедиво у себи. Ако се, упркос свему, определи за живот и из своје таме нађе снаге да отвори прозор и погледа како се Сунце поново рађа, јер оно никад не престаје да умире, само се прикраде, сакрије сем као да нас опомиње да, упркос свему, не смемо да изгубимо осећај његове јединствене, вечне лепоте, због које ипак вреди живети”.[1]
- „Развој технологије човеку није олакшао живот. Све је то само привид. Несигурно, застрашено, оболело биће – човек, и поред високих технолошких достигнућа све је усамљенији и тужнији на Земљи. Увлачи се у себе, пун чежње за топлином која се хлади и нестаје од узалудних надања”.[1]
