Olivera Katarina
Appearance
Olivera Katarina (Beograd, 5. mart 1940) je srpska glumica, pevačica i pisac.
Citati
[uredi]- „I danas među nama ima ljudi izvišenog morala, koji se od jada i čemera ne vide. Ovi novi bogataši su zapanjujuća vulgarna, ruralna karikatura svega što je aristorkatsko, otmeno, gospodstveno, što nosi u sebi sjaj duhovnog i težnju za božanskim, ali oni o tome ništa ne znaju. U tuđem perju, ponašaju se kao ćurke među rajskim pticama”.[1]
- „Ljubičica jeste mala, ali je lepa i miriše lepše od nekih ruža”.[1]
- „Uvek su nas učili da budemo poltroni. U svakom totalitarizmu oni pognutih glava doguraju lako do najviših mesta, a teško onima čija kičma neće da se povija. Oni koji se ulaguju, tužakaju u školi svoje drugare kasnije kad odrastu dodvoravaju se moćnicima, potkazuju i cinkare i tako idu napred. Takvi su nas onda vode i dovedu do ovoga do čega su nas doveli. Stvaranje negativne selekcije urušava celo društvo iz korena”.[1]
- „Da nema glumaca svet bi bio mnogo tužniji. Glumci kite svojom maštom u koju kao kroz fino tkanje provlače zlatne dragocene niti svoga dara na radost ljudima. Ponekad se razigarju do te mere da njihova igra van scene počinje da liči na predstavu koju oni tu u bifeu spontano sviraju”.[1]
- „Kad neko doživi uspeh, odmah se javi neka sumnja, oni što se mršte i trude da taj sjaj visokog dometa uprljaju i zatamne. Naš narod još nije naučio da se divi tuđim sposobnostima, talentu, uspehu i pobedi. Ako bismo prestali sa zlobom, zavišću i podmetanjem onima koji su sposobniji to ne bi streslo zlatni prah sa naših oreola”.[1]
- „Čovek često nije svestan svoje snage i šta je sve u stanju da izdrži i preživi. Ali šta će, živi, iako mu do života nije stalo. Živi kao biljka, kao stvar, ćuti i živi. Diše. Ubeđuje sebe da ipak vredi živeti i da će u sebi samom zaslužiti veće poštovanje ako se ne preda, ako pobedi ono nepobedivo u sebi. Ako se, uprkos svemu, opredeli za život i iz svoje tame nađe snage da otvori prozor i pogleda kako se Sunce ponovo rađa, jer ono nikad ne prestaje da umire, samo se prikrade, sakrije sem kao da nas opominje da, uprkos svemu, ne smemo da izgubimo osećaj njegove jedinstvene, večne lepote, zbog koje ipak vredi živeti”.[1]
- „Razvoj tehnologije čoveku nije olakšao život. Sve je to samo privid. Nesigurno, zastrašeno, obolelo biće – čovek, i pored visokih tehnoloških dostignuća sve je usamljeniji i tužniji na Zemlji. Uvlači se u sebe, pun čežnje za toplinom koja se hladi i nestaje od uzaludnih nadanja”.[1]