Мене је готово срамота, и одбијам да на својим далеким путовањима држим предавања или књижевне вечери, због неких мојих колега који су од тога направили посао. Све то просјачење новца за, наводно, помоћ Србији која се буди, торбарење књига, обилажење богатих људи, оставља један веома мучан утисак. Када год сам путовао, па и у ту фамозну Канаду, своје карте и хотелске рачуне плаћао сам сâм. – („Погледи” број 70, 9. новембар 1990. – стр. 46)
”
„
Чини ми се да је у овом тренутку Београд, на жалост, прави петоколонашки град, пун смутљиваца, кукавица, лажних пацифиста, навијача за супротни табор, али то није читава ова земља Србија, која може себи и у оваквом тренутку да дозволи тај луксуз и трпи ту менажерију на својој грбачи са које може да је стресе као онај вепар са Карађорђеве заставе који стреса досадне буве. - („Борба“, 7/8. март 1992.)
”
„
Од како знам за себе, одувек сам живео у најгорим временима, па сам се већ и навикао на њих. Још никада нисам живео у време да је неко могао да каже: „Е, баш нам је добро“! - („НИН“, 20. март 2008.)
”
„
Идеолошка комисија ЦК Савеза комуниста Хрватске, са покојним Стипом Шуваром на челу, у своје време је објавила чувену “Бијелу књигу”. То је била својеврсна антологија најбриљантнијих текстова против комунизма, најпознатијих београдских писаца. Ево, дочекали смо да се у данашње време, усред Србије и Београда, појави слично штиво писано хрваштином, под руководством бивше истакнуте комунисткиње Соње Бисерко... Наравно, врло сам поносан што се налазим у обе књиге. - Изјава пошто је поменут у Извештају Хелсиншког одбора („Вечерње новости“, 24. септембар 2008.
Не знам да ли због тога већ хапсе, али морам да кажем да је Легијин роман узбудљива, надахнуто написана исповедна књига, и немогуће је да ју је, како су неки спекулисали, написао неко други, ко никада није био у таквој ситуацији. Аутора „Гвозденог рова“, нажалост, не познајем. У случају Легијиног романа не ради се о лепоти белетристике, већ о причи, која се мора крваво платити да би се дошло до ње, што је, по мени, најскупљи део књижевности. По таквој књизи би Американци снимили филм за више Оскара. - „Курир“
”
„
Страх од заборава погађа само оне људе који нису свесни суштине живота - да смо овде, на овој планети, да играмо неко време, по својим или туђим правилима, да обавимо то што нам је суђено, да ишчезнемо, и да није сувише важан.
”
„
У тој игри безумља да останемо господари сопствених судбина, не желећи да се одрекнемо сигурности неком слободе, а неком моћи, поништавамо вољу љубави, а самозаборавом потискујемо бол до коначног степена равнодушности и ништавила. И све то само због страха од коначног испуњења коме тежимо целог живота. И онда такав живот постане апсурд личног кукавичлука, јер сваком је све дато, осим да изневери Богом дат корак.
”
„
Волим на известан начин, свој мали луди Београд! У неком нормалинијем граду мислим да бих скапао од досаде. Најпознатији експерти добијају нервне сломове од очајања што срљамо у пропаст, а Београђанима, углавном, ништа! Сви живе. Невероватно! Сада ми тек постаје јасно како смо издржали и надживели и Трачане и Келте, Грке, Римљане, Хуне и Аваре, Турке, Мађаре, Аустријанце, Италијане, Немце... да не набрајам даље; историја ми није јача страна.
”
„
Човеку се обично дешава оно чега се највише плаши. Јер, то не постоји нигде, осим у његовој глави. Онда изађе из главе, уобличи се, изазове судбину и дође. И то је добро. Иначе би се читава ствар претворила у рутину. А навика, шта је? Нека врста смрти.
”
„
Усамљеност није у томе што смо сами, него у томе што не постоји ништа за чим чезнемо.
”
„
Када човек успе да свакоме каже оно што мисли, а да се овај при томе не увреди, значи само једно; или сте сувише поштовани да вам се противуречи или сте толики дипломата да убедите саговорника да мисли исто.
”
„
Не волим да изјављујем саучешће. Некако ми је непријатно, шта ја знам? Као да сам крив што и сам нисам умро. Још нешто: ја нећу умрети, ја ћу бити ненадокнадив губитак за нашу културу.
”
„
Хоћу да ми се све дешава одмах. Ево сада! Хоћу да ћутим и случам музику која ми се допада и да ништа не чекам, већ само да постојим, тако некако - да осећам руке, ноге, зубе, непце, косу; једном речју 'оћу да баш сад живим, ако си разумео шта 'оћу да кажем?
”
„
Кад смо заљубљени, онда они које волимо расту у нашим очима. Када пожелимо неког другог, онда се они смањују. Сви људи на земљи навикну се на то после извесног времена и живе, углавном, без љубави, а да им ништа нарочито не смета.
”
„
Многима би се допао да се ниси трудио допасти свима.
”
„
Београд је једини град на свету где вас сви подозриво гледају када улазите у неку кафану. Као: „Шта ће он овде?“. Издржите то некако, седнете, па онда и ви гледате оне који улазе са изразом: „Шта ће он овде?“. - „Скитам и причам“
”
„
Капори, потичу из села Митиловићи изнад Билеће и од вајкада саде свој дуван. Када сам као четрнаестогодишњи дечак, први пут посетио родно село свог оца, затекао сам бабу Јовану како ниже листове дувана. Извадила је оштар мали нож на преклапање из дубоког џепа своје кецеље, исекла два листа дувана, смотала их вешто у парче исцепане новине и дала ми да пушим. Била је страстан пушач. Ко зна колико би још живела да није у деведесет седмој години оставила дуван, љута на себе што је запалила покривач заспавши са упаљеном цигаретом у устима. Пушим, дакле још од тог давног дана, не без осећања гриже савести, знајући да ће ми дуван једног дана доћи главе. И право је, али сам се бар напушио у животу!
”
„
Смејати се на свој рачун - то могу да дозволе себи само народи који су или велики, или поседују велики дух.
”
„
Београд није у Београду, јер Београд, у ствари, и није град - он је метафора, начин живота, угао гледања на ствари.
”
„
Човек може да нађе колико год хоће пријатеља са којима ће да прича, али мало је оних са којима ће да ћути.
”
„
Они који верују у реинкарнацију питају ме шта бих волео да будем у следећем животу, а ја им одговорим „понедељак“. Волим понедељак, стварно. Тада почиње све.
”
„
Ми смо, заиста, генијалан народ! Зауставите првог случајног Београђанина на улици и питајте га хоће ли да буде градоначелник, управник Народног позоришта или директор нуклеарног института; пристаће истог часа без размишљања, чак ће бити помало увређен што га тек сад зовете да вам буде шеф, а толике године није радио ништа, нити се ичим бавио. На прсте би се могли избројати они који не би пристали да буду селектори репрезентације, амбасадори или председници Српске академије наука.
”
„
За мене још и сад нема већег чуда од двоје који се воле. Видим их на неком тргу пуном аутомобила и ужурбаних пролазника, на степеницама, на углу своје улице, на клупи у парку, по којој се нахватала слана. Савршено одсутни и непомични они се грчевито држе једно другог, а изнад њих, видим како се сама од себе зида кућа-њихов будући дом: видим прозоре са завесама од нежног тила, дечију собу и кухињу у којој се савијају палачинке са џемом! Видим им и очи, али оне ме не примећују. Сами су у гужви: кожа уз кожу, дах уз дах, усне уз усне
”
„
Када смо одлазили Европи у посету, односили смо јој најбоље што смо имали, одвајали од уста - нудили јој стећке, фреске, Хасанагиницу, народне игре, тек заклано телеће месо, најбоље грожђе, пршут, лепотице које су тамо постајале келнерице и куртизане, а лети смо се повлачили у родна брда, само да Европа има више места на нашим пешчаним плажама. Одводила нам је најбоље сликаре, архитекте, зубаре, фудбалере и лекаре, правећи од њих европске јаничаре; враћали су нам се убледели, са лептир машнама и страним акцентом, као доживотни европски вазали. - „Скитам и причам“
”
„
Тражим изгубљене укусе као што се траже заборављене речи на врху језика.
”
„
И он се тражи - тај живот што промиче од данас до сутра, онај живот што је колао, кључао, пузио, преклињао, волео, цмиздрио, чекао, богорадио, заустављао се, подизао и поново падао и опет се дизао испод оног уличног часовника који се тражи, а који је ко зна куда однесен.
”
„
Велика лекција коју сам добио у животу је лекција из Хиландара. Кад одеш на Хиландар и останеш неко време, вратиш се потпуно ослобођен сујете. Једноставно схватиш да ниси нико и ништа и да је то фантастично и да све те глупости којим си робовао, успех, новац, слава, да то све не вреди ништа. То је такво место где се за време ноћног бдења појављују сви мртви и сви живи и ти се ослобађаш терета овог света, приближаваш се највишем степену духовности и изгледа ти бесмислена реченица коју си дотад употребљавао: „Идемо на то и то место, тамо се добро једе“. То је највећа глупост, коју сам изговарао често у животу.
”
„
Ми се не разликујемо од других народа, само су нам неке особине израженије. Могло би се рећи да су то пре свега инат, тврдоглавост, срдачност (која зна и да замара), гостољубивост на коју смо много поносни, мада странцима умемо да наплатимо све што може да се наплати. Затим, сентименталност, носталгија и још неке друге ствари. У земљи која тренутно има највише проблема у Европи, најчешћа реченица код нас је „нема проблема“. Зар то није дивно?
”
„
Када ми се неки писац хвали како перфектно говори шест језика обично му саветујем да се запосли на некој хотелској рецепцији. Тамо чезну за таквима! Ја, лично, имам великих мука и са матерњим. Једва нађем речи које су ми потребне за сва чуда која нам се догађају.
”
„
Патриотизам иначе никада нисам признавао као неку посебну категорију, то је ствар кућног васпитања, то те научи бака, дека, отац. Нормално понашање, као што кажеш добар дан, скинеш капу, уступиш столицу, није то никаква посебна вредност. Док су издајници заиста посебна вредност, ту мораш заиста да се потрудиш да ризикујеш свашта.
”
„
У пролеће, ми смо најлепша земља на свету и то сви знају, па нам завиде. Господе - питају - зашто си засуо обиљем Србију? Дао јој пријатну климу, богате житнице, густе шуме; дао си јој брзе реке, високе планине, дао си јој родну годину, дао си јој све. Тачно! - Одговара Господ Бог. Али сам јој зато дао и Србе.
”
„
Аустроугарска је у своје време била моћна исто колико и Америка данас, ако не и моћнија. Не сруши је метак Гаврила Принципа у Сарајеву, било би претенциозно тврдити тако нешто. Распала се сва од нелогичности, од устајалости, од сигурности, од дебљине. Тако пропадају моћни. Тако пропадају читава царства.
„Морам да признам да је он за мене један од оних уметника који су били заправо вратари популарне уметности са запада. А, парадоксално, као већина наших уметника, није доживео оно што је требало да доживи. Није био на месту које му је припадало, због разних ствари, али, ево, сад се у ствари одвија стара прича, да он постаје права велика легенда српске књижевности, уопште српске уметности. По мом мишљењу, Капор је најзначајнији поп-арт уметник кога смо ми имали. - За време уручења награде „Момчило Момо Капор“, 8. април 2011.”
„Кад се неко два пута рађа, кад некоме мајка два пута поклони живот, кад неко на почетку путовања кроз авантуру постојања на овом свету остане сам, са страшним ожиљцима сећања на срушену кућу и мајку која га чува својим телом под рушевинама и бомбама авиона на почетку Другог великог рата, тај и такав човек може цео век да проведе у страху, болу, јаду и чемеру сећања, или да се Богу захвали и са осмехом прихвати то чудо и чаролију звану живот. Ако је неко био захвалан што је жив, онда је то био Момо Капор. ”
