Mene je gotovo sramota, i odbijam da na svojim dalekim putovanjima držim predavanja ili književne večeri, zbog nekih mojih kolega koji su od toga napravili posao. Sve to prosjačenje novca za, navodno, pomoć Srbiji koja se budi, torbarenje knjiga, obilaženje bogatih ljudi, ostavlja jedan veoma mučan utisak. Kada god sam putovao, pa i u tu famoznu Kanadu, svoje karte i hotelske račune plaćao sam sâm. – („Pogledi” broj 70, 9. novembar 1990. – str. 46)
”
„
Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija, koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve. - („Borba“, 7/8. mart 1992.)
”
„
Od kako znam za sebe, oduvek sam živeo u najgorim vremenima, pa sam se već i navikao na njih. Još nikada nisam živeo u vreme da je neko mogao da kaže: „E, baš nam je dobro“! - („NIN“, 20. mart 2008.)
”
„
Ideološka komisija CK Saveza komunista Hrvatske, sa pokojnim Stipom Šuvarom na čelu, u svoje vreme je objavila čuvenu “Bijelu knjigu”. To je bila svojevrsna antologija najbriljantnijih tekstova protiv komunizma, najpoznatijih beogradskih pisaca. Evo, dočekali smo da se u današnje vreme, usred Srbije i Beograda, pojavi slično štivo pisano hrvaštinom, pod rukovodstvom bivše istaknute komunistkinje Sonje Biserko... Naravno, vrlo sam ponosan što se nalazim u obe knjige. - Izjava pošto je pomenut u Izveštaju Helsinškog odbora („Večernje novosti“, 24. septembar 2008.
Ne znam da li zbog toga već hapse, ali moram da kažem da je Legijin roman uzbudljiva, nadahnuto napisana ispovedna knjiga, i nemoguće je da ju je, kako su neki spekulisali, napisao neko drugi, ko nikada nije bio u takvoj situaciji. Autora „Gvozdenog rova“, nažalost, ne poznajem. U slučaju Legijinog romana ne radi se o lepoti beletristike, već o priči, koja se mora krvavo platiti da bi se došlo do nje, što je, po meni, najskuplji deo književnosti. Po takvoj knjizi bi Amerikanci snimili film za više Oskara. - „Kurir“
”
„
Strah od zaborava pogađa samo one ljude koji nisu svesni suštine života - da smo ovde, na ovoj planeti, da igramo neko vreme, po svojim ili tuđim pravilima, da obavimo to što nam je suđeno, da iščeznemo, i da nije suviše važan.
”
„
U toj igri bezumlja da ostanemo gospodari sopstvenih sudbina, ne želeći da se odreknemo sigurnosti nekom slobode, a nekom moći, poništavamo volju ljubavi, a samozaboravom potiskujemo bol do konačnog stepena ravnodušnosti i ništavila. I sve to samo zbog straha od konačnog ispunjenja kome težimo celog života. I onda takav život postane apsurd ličnog kukavičluka, jer svakom je sve dato, osim da izneveri Bogom dat korak.
”
„
Volim na izvestan način, svoj mali ludi Beograd! U nekom normalinijem gradu mislim da bih skapao od dosade. Najpoznatiji eksperti dobijaju nervne slomove od očajanja što srljamo u propast, a Beograđanima, uglavnom, ništa! Svi žive. Neverovatno! Sada mi tek postaje jasno kako smo izdržali i nadživeli i Tračane i Kelte, Grke, Rimljane, Hune i Avare, Turke, Mađare, Austrijance, Italijane, Nemce... da ne nabrajam dalje; istorija mi nije jača strana.
”
„
Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izađe iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dođe. I to je dobro. Inače bi se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika, šta je? Neka vrsta smrti.
”
„
Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.
”
„
Kada čovek uspe da svakome kaže ono što misli, a da se ovaj pri tome ne uvredi, znači samo jedno; ili ste suviše poštovani da vam se protivureči ili ste toliki diplomata da ubedite sagovornika da misli isto.
”
„
Ne volim da izjavljujem saučešće. Nekako mi je neprijatno, šta ja znam? Kao da sam kriv što i sam nisam umro. Još nešto: ja neću umreti, ja ću biti nenadoknadiv gubitak za našu kulturu.
”
„
Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slučam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako - da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju 'oću da baš sad živim, ako si razumeo šta 'oću da kažem?
”
„
Kad smo zaljubljeni, onda oni koje volimo rastu u našim očima. Kada poželimo nekog drugog, onda se oni smanjuju. Svi ljudi na zemlji naviknu se na to posle izvesnog vremena i žive, uglavnom, bez ljubavi, a da im ništa naročito ne smeta.
”
„
Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti svima.
”
„
Beograd je jedini grad na svetu gde vas svi podozrivo gledaju kada ulazite u neku kafanu. Kao: „Šta će on ovde?“. Izdržite to nekako, sednete, pa onda i vi gledate one koji ulaze sa izrazom: „Šta će on ovde?“. - „Skitam i pričam“
”
„
Kapori, potiču iz sela Mitilovići iznad Bileće i od vajkada sade svoj duvan. Kada sam kao četrnaestogodišnji dečak, prvi put posetio rodno selo svog oca, zatekao sam babu Jovanu kako niže listove duvana. Izvadila je oštar mali nož na preklapanje iz dubokog džepa svoje kecelje, isekla dva lista duvana, smotala ih vešto u parče iscepane novine i dala mi da pušim. Bila je strastan pušač. Ko zna koliko bi još živela da nije u devedeset sedmoj godini ostavila duvan, ljuta na sebe što je zapalila pokrivač zaspavši sa upaljenom cigaretom u ustima. Pušim, dakle još od tog davnog dana, ne bez osećanja griže savesti, znajući da će mi duvan jednog dana doći glave. I pravo je, ali sam se bar napušio u životu!
”
„
Smejati se na svoj račun - to mogu da dozvole sebi samo narodi koji su ili veliki, ili poseduju veliki duh.
”
„
Beograd nije u Beogradu, jer Beograd, u stvari, i nije grad - on je metafora, način života, ugao gledanja na stvari.
”
„
Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojima će da ćuti.
”
„
Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovorim „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve.
”
„
Mi smo, zaista, genijalan narod! Zaustavite prvog slučajnog Beograđanina na ulici i pitajte ga hoće li da bude gradonačelnik, upravnik Narodnog pozorišta ili direktor nuklearnog instituta; pristaće istog časa bez razmišljanja, čak će biti pomalo uvređen što ga tek sad zovete da vam bude šef, a tolike godine nije radio ništa, niti se ičim bavio. Na prste bi se mogli izbrojati oni koji ne bi pristali da budu selektori reprezentacije, ambasadori ili predsednici Srpske akademije nauka.
”
„
Za mene još i sad nema većeg čuda od dvoje koji se vole. Vidim ih na nekom trgu punom automobila i užurbanih prolaznika, na stepenicama, na uglu svoje ulice, na klupi u parku, po kojoj se nahvatala slana. Savršeno odsutni i nepomični oni se grčevito drže jedno drugog, a iznad njih, vidim kako se sama od sebe zida kuća-njihov budući dom: vidim prozore sa zavesama od nežnog tila, dečiju sobu i kuhinju u kojoj se savijaju palačinke sa džemom! Vidim im i oči, ali one me ne primećuju. Sami su u gužvi: koža uz kožu, dah uz dah, usne uz usne
”
„
Kada smo odlazili Evropi u posetu, odnosili smo joj najbolje što smo imali, odvajali od usta - nudili joj stećke, freske, Hasanaginicu, narodne igre, tek zaklano teleće meso, najbolje grožđe, pršut, lepotice koje su tamo postajale kelnerice i kurtizane, a leti smo se povlačili u rodna brda, samo da Evropa ima više mesta na našim peščanim plažama. Odvodila nam je najbolje slikare, arhitekte, zubare, fudbalere i lekare, praveći od njih evropske janičare; vraćali su nam se ubledeli, sa leptir mašnama i stranim akcentom, kao doživotni evropski vazali. - „Skitam i pričam“
”
„
Tražim izgubljene ukuse kao što se traže zaboravljene reči na vrhu jezika.
”
„
I on se traži - taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.
”
„
Velika lekcija koju sam dobio u životu je lekcija iz Hilandara. Kad odeš na Hilandar i ostaneš neko vreme, vratiš se potpuno oslobođen sujete. Jednostavno shvatiš da nisi niko i ništa i da je to fantastično i da sve te gluposti kojim si robovao, uspeh, novac, slava, da to sve ne vredi ništa. To je takvo mesto gde se za vreme noćnog bdenja pojavljuju svi mrtvi i svi živi i ti se oslobađaš tereta ovog sveta, približavaš se najvišem stepenu duhovnosti i izgleda ti besmislena rečenica koju si dotad upotrebljavao: „Idemo na to i to mesto, tamo se dobro jede“. To je najveća glupost, koju sam izgovarao često u životu.
”
„
Mi se ne razlikujemo od drugih naroda, samo su nam neke osobine izraženije. Moglo bi se reći da su to pre svega inat, tvrdoglavost, srdačnost (koja zna i da zamara), gostoljubivost na koju smo mnogo ponosni, mada strancima umemo da naplatimo sve što može da se naplati. Zatim, sentimentalnost, nostalgija i još neke druge stvari. U zemlji koja trenutno ima najviše problema u Evropi, najčešća rečenica kod nas je „nema problema“. Zar to nije divno?
”
„
Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.
”
„
Patriotizam inače nikada nisam priznavao kao neku posebnu kategoriju, to je stvar kućnog vaspitanja, to te nauči baka, deka, otac. Normalno ponašanje, kao što kažeš dobar dan, skineš kapu, ustupiš stolicu, nije to nikakva posebna vrednost. Dok su izdajnici zaista posebna vrednost, tu moraš zaista da se potrudiš da rizikuješ svašta.
”
„
U proleće, mi smo najlepša zemlja na svetu i to svi znaju, pa nam zavide. Gospode - pitaju - zašto si zasuo obiljem Srbiju? Dao joj prijatnu klimu, bogate žitnice, guste šume; dao si joj brze reke, visoke planine, dao si joj rodnu godinu, dao si joj sve. Tačno! - Odgovara Gospod Bog. Ali sam joj zato dao i Srbe.
”
„
Austrougarska je u svoje vreme bila moćna isto koliko i Amerika danas, ako ne i moćnija. Ne sruši je metak Gavrila Principa u Sarajevu, bilo bi pretenciozno tvrditi tako nešto. Raspala se sva od nelogičnosti, od ustajalosti, od sigurnosti, od debljine. Tako propadaju moćni. Tako propadaju čitava carstva.
„Moram da priznam da je on za mene jedan od onih umetnika koji su bili zapravo vratari popularne umetnosti sa zapada. A, paradoksalno, kao većina naših umetnika, nije doživeo ono što je trebalo da doživi. Nije bio na mestu koje mu je pripadalo, zbog raznih stvari, ali, evo, sad se u stvari odvija stara priča, da on postaje prava velika legenda srpske književnosti, uopšte srpske umetnosti. Po mom mišljenju, Kapor je najznačajniji pop-art umetnik koga smo mi imali. - Za vreme uručenja nagrade „Momčilo Momo Kapor“, 8. april 2011.”
„Kad se neko dva puta rađa, kad nekome majka dva puta pokloni život, kad neko na početku putovanja kroz avanturu postojanja na ovom svetu ostane sam, sa strašnim ožiljcima sećanja na srušenu kuću i majku koja ga čuva svojim telom pod ruševinama i bombama aviona na početku Drugog velikog rata, taj i takav čovek može ceo vek da provede u strahu, bolu, jadu i čemeru sećanja, ili da se Bogu zahvali i sa osmehom prihvati to čudo i čaroliju zvanu život. Ako je neko bio zahvalan što je živ, onda je to bio Momo Kapor. ”
