Милан Ракић

Милан Ракић (30. септембар 1876 — 30. јун 1938) био је српски књижевник, песник и дипломата.

Цитати

• Косовски јунаци, заслуга је ваша
  Што посљедњи бесте. У крвавој страви,
  Када труло царство оружја се маша,
  Сваки леш је свесна жртва, јунак прави!
  • На Гази-местану, строфа 3.

• Данас нама кажу, деци овог века,
  Да смо недостојни историје наше,
  Да нас захватила западњачка река,
  И да нам се душе опасности плаше.
  • На Гази-местану, строфа 3.

• Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
  Данас, тај те воли. Јер зна да си мати;
  Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
  Не могаше другом свесну љубав дати.
  • На Гази-местану, строфа 3.

• И данас, кад дође до последњег боја,
  Неозарен старог ореола сјајем,
  Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
  Знајући шта дајем и зашто га дајем.
  • На Гази-местану, строфа 6.

• Јест, нема на теби ниједнога дела
  Да се моме оку могао да скрије,
  Ниједног превоја блиставог ти тела
  Да се мој пољубац на њ спустио није.
  • Лепота, строфа 1.

• Та моћ твоја чудна заслепљава мене
  Разноврсним сјајем, мирисом, и бојом.
  — Ох, буди једанпут ко и друге жене,
  Да одахнем најзад пред лепотом твојом!
  • Лепота, строфа 4.

• Ископаше ти очи, лепа слико!
  Вечери једне на каменој плочи,
  Знајући да га тад не види нико,
  Арбанас ти је ножем избо очи.
  • Симонида, строфа 1.

• И као звезде угашене, које
  Човеку ипак шаљу светлост своју,
  И човек види сјај, облик, и боју
  Далеких звезда што већ не постоје,
  • Симонида, строфа 4.

• Тако на мене, са мрачнога зида,
  На ишчађалој и старинској плочи,
  Сијају сада, тужна Симонида, —
  Твоје већ давно ископане очи!
  • Симонида, строфа 5.

• Ја плачем кад и други страда,
  Кад туђа срећа ко цвет вене,
  За мене нема тућих јада:
  Што боли другог, боли мене.
  • Туга, строфа 4.

• Доћи! Час је куцно! Ко у срећне дане
  Поћи ћемо сами из досадног града,
  Поћи ћемо сами у питоме стране,
  Далеко од људи, далеко од јада.
  • Жеља, строфа 8.

• Све мирно. Тајац. Ћути поље равно
  Где некад паде за четама чета…
  — Из многе крви изникнуо давно,
  Црвен и плав, Косовом божур цвета…
  • Божур, строфа 3.

• Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе. Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: „Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове?” У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се рамењаче. „Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан на којем је Обилић…” Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу! Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: „На Газиместану од Милана Ракића!” Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и оста висећи као пламена застава. Исказа ме целог – планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: „Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама. Ево га позади, с бомбама, у одреду Војводе Вука!” И одмах одјекну командантов глас: „Добровољац Ракић, напред!” Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе, први и последњи пут тада.
  • Ракићев опис његовог доласка на Косово поље.

Цитати о Ракићу

• Једна велика врлина Ракићевих песама је што су јасне: једна особина која данас и у нас постаје све ређа и ређа.
  • Јован Скерлић, „Песме” Милана Ракића (1912)