Некако смо еволуирали у друштво у којем је туговање потпуно скривено. То се не дешава у нашој породици. То се уопште не дешава...[1]
”
„
Ослободити се очекивања других и вратити се себи – ту лежи велика, јединствена моћ самопоштовања.[1]
”
„
Знам шта је страх. Страх није за оно што је изгубљено. Оно што је изгубљено вец́ је у зиду. Оно што је изгубљено вец́ је иза закључаних врата. Страх је оно што тек треба да се изгуби.[1]
”
„
Испоставља се да је туга место које нико од нас не познаје док тамо не стигнемо.[1]
”
„
Ми смо несавршена смртна бића, свесна те смртности чак и док је одгурујемо, промашена самим својим компликацијама, тако повезана да када оплакујемо своје губитке, оплакујемо и у добру и у злу и сами себе. Какви смо били. Оно што више нисмо. Какви једног дана уопште нећемо бити.[1]
”
„
Пишем да бих сазнала шта мислим, шта гледам, шта видим и шта све то значи. [2]
”
„
Чини се да нека места постоје само зато што је неко писао о њима. Килиманџаро припада Ернесту Хемингвеју. Оксфорд у Мисисипију Вилијаму Фокнеру. [3]
”
„
Живети без самопоштовања значи ока не склопити једне ноћи када нам ни топло млеко, ни фенобарбитал нису при руци. Док нам је рука на јоргану, преврћемо по памети све своје грешке и пропусте, свако изгубљено поверење и нарушено обећање, сваки таленат који смо протраћили из лењости, кукавичлука или немара. Колико год га избегавали, сви ћемо једном лећи у тај страшно неудобни кревет који сами себи намештамо. А да ли ћемо у њему спавати зависи искључиво од тога да ли поштујемо себе или не.[3]
”
„
Мислим да би било добро да останемо на здраво-за-здраво са људима који смо некад били, без обзира на то колико нам се допада њихово друштво. У супротном, појавиће се ненајављени, лупајући на врата сећања у 4 сата после једне мучне поноћи и захтевати да им се каже ко их је напустио, ко им је забио нож у леђа и ко ће надокнадити штету. Брзо ми заборављамо све што смо мислили да никада нећемо заборавити. Исто тако заборављамо све љубави и издаје, све речи које смо шапутали и које смо викали, заборављамо ко смо били.[3]
”
„
Записивање је посебна нагонска потреба, необјашњива онима који је немају и чија је корист случајна или споредна као и у свих других сличних принуда. Претпостављам да се она или роди или не роди у колевци. Иако сам ја осећала обавезу да записујем ствари од своје пете године, сумњам да ће моја ћерка икада имати ту потребу, зато што ју је живот просто помиловао и она га прихвата онаквог какав јесте, не плашећи се да заспи увече и пробуди се ујутру. Људи који чувају личне бележнице су потпуно другачији, усамљени отпорници који би сами да преуређују ствари, нервозни и незадовољни, деца коју већ од рођења мучи предсказање о губитку.[3]
”
„
Будућност је увек привлачна у златној земљи зато што се нико не сећа прошлости.[3]
”
„
Кад год се сетим савршено храпавог гласа свог оца, чујем га како ми говори да све одлази како је дошло, не вреди се мучити. Говорио је да је живот бесмислена игра: то је била једна од две животне мудрости које сам научила од њега. Друга је била да је превртање камена згодно само за откривање звечарке под њим. Када говоримо о лекцијама о животу, чини се да ове две опстају, али не и да се примењују.[4]
.jpg)
