Nekako smo evoluirali u društvo u kojem je tugovanje potpuno skriveno. To se ne dešava u našoj porodici. To se uopšte ne dešava...[1]
”
„
Osloboditi se očekivanja drugih i vratiti se sebi – tu leži velika, jedinstvena moć samopoštovanja.[1]
”
„
Znam šta je strah. Strah nije za ono što je izgubljeno. Ono što je izgubljeno već je u zidu. Ono što je izgubljeno već je iza zaključanih vrata. Strah je ono što tek treba da se izgubi.[1]
”
„
Ispostavlja se da je tuga mesto koje niko od nas ne poznaje dok tamo ne stignemo.[1]
”
„
Mi smo nesavršena smrtna bića, svesna te smrtnosti čak i dok je odgurujemo, promašena samim svojim komplikacijama, tako povezana da kada oplakujemo svoje gubitke, oplakujemo i u dobru i u zlu i sami sebe. Kakvi smo bili. Ono što više nismo. Kakvi jednog dana uopšte nećemo biti.[1]
”
„
Pišem da bih saznala šta mislim, šta gledam, šta vidim i šta sve to znači. [2]
”
„
Čini se da neka mesta postoje samo zato što je neko pisao o njima. Kilimandžaro pripada Ernestu Hemingveju. Oksford u Misisipiju Vilijamu Fokneru. [3]
”
„
Živeti bez samopoštovanja znači oka ne sklopiti jedne noći kada nam ni toplo mleko, ni fenobarbital nisu pri ruci. Dok nam je ruka na jorganu, prevrćemo po pameti sve svoje greške i propuste, svako izgubljeno poverenje i narušeno obećanje, svaki talenat koji smo protraćili iz lenjosti, kukavičluka ili nemara. Koliko god ga izbegavali, svi ćemo jednom leći u taj strašno neudobni krevet koji sami sebi nameštamo. A da li ćemo u njemu spavati zavisi isključivo od toga da li poštujemo sebe ili ne.[3]
”
„
Mislim da bi bilo dobro da ostanemo na zdravo-za-zdravo sa ljudima koji smo nekad bili, bez obzira na to koliko nam se dopada njihovo društvo. U suprotnom, pojaviće se nenajavljeni, lupajući na vrata sećanja u 4 sata posle jedne mučne ponoći i zahtevati da im se kaže ko ih je napustio, ko im je zabio nož u leđa i ko će nadoknaditi štetu. Brzo mi zaboravljamo sve što smo mislili da nikada nećemo zaboraviti. Isto tako zaboravljamo sve ljubavi i izdaje, sve reči koje smo šaputali i koje smo vikali, zaboravljamo ko smo bili.[3]
”
„
Zapisivanje je posebna nagonska potreba, neobjašnjiva onima koji je nemaju i čija je korist slučajna ili sporedna kao i u svih drugih sličnih prinuda. Pretpostavljam da se ona ili rodi ili ne rodi u kolevci. Iako sam ja osećala obavezu da zapisujem stvari od svoje pete godine, sumnjam da će moja ćerka ikada imati tu potrebu, zato što ju je život prosto pomilovao i ona ga prihvata onakvog kakav jeste, ne plašeći se da zaspi uveče i probudi se ujutru. Ljudi koji čuvaju lične beležnice su potpuno drugačiji, usamljeni otpornici koji bi sami da preuređuju stvari, nervozni i nezadovoljni, deca koju već od rođenja muči predskazanje o gubitku.[3]
”
„
Budućnost je uvek privlačna u zlatnoj zemlji zato što se niko ne seća prošlosti.[3]
”
„
Kad god se setim savršeno hrapavog glasa svog oca, čujem ga kako mi govori da sve odlazi kako je došlo, ne vredi se mučiti. Govorio je da je život besmislena igra: to je bila jedna od dve životne mudrosti koje sam naučila od njega. Druga je bila da je prevrtanje kamena zgodno samo za otkrivanje zvečarke pod njim. Kada govorimo o lekcijama o životu, čini se da ove dve opstaju, ali ne i da se primenjuju.[4]
.jpg)
