Пређи на садржај

Џиду Кришнамурти

Извор: Викицитат
Џиду Кришнамурти

Џиду Кришнамурти (11. мај 1895 — 17. фебруар 1986) је био познати индијски филозоф и писац.

Цитати

[уреди]
  • „Пријатељи, не брините себе питањем о томе ко сам ја; никада нећете знати. Ја не желим да прихватите било шта што кажем. Ја не желим ништа од вас; не желим популарност; не желим ваше ласкање, ваше следбеништво. Зато што сам у љубави са животом, ја не желим ништа. Ова питања нису од превеликог значаја; значајна је чињеница да се ви покоравате и допуштате да ваш суд буде изопачен због ауторитета. Ваш суд, ваш ум, ваш живот бивају изопачени од ствари које немају вредности, и у томе лежи туга.” (Рани говори, 1930)
  • „Ти си свет.”
  • „Тишина је тешка и напорна, није се играти с тим. То није нешто што можеш искусити читајући књигу, или слушајући причу, или седећи заједно, или повлачећи се у шуму или манастир. Плашим се да вам ниједна од ових ствари неће донети ништа налик тишини. Ова тишина захтева силан психолошки рад. Морате бити горуће свесни вашег снобизма, свесни ваших страхова, ваших стрепњи, вашег осећаја кривице. И када умрете за све то, из тог умирања долази лепота тишине” (Лондон, 1962).
  • „Да ли сте видели ваше мишљење? Ја сам видео она кола што пролазе, плава кола. Могу ли видети своје мишљење на исти начин, док прелази с једне ствари на другу? Ако то може, откријте може ли се окончати. Уместо да буде дуга нит, покидајте је, видите шта се збива. Можете ли сломити мисао и рећи „добро, сад је доста, стварно је доста“ и једноставно окончати ту мисао и видети шта се дешава док следећа мисао чека. Пре него следећа мисао поникне, мотрите. У том прореду, у том међувремену, шта се збива?” (Brockwood, 1975)
  • „Собом морате порећи себе.”
  • „Држим да је истина беспутна земља, којој не можете прићи никојим путем, ни једном религијом, ни једном сектом. То је моја тачка гледиштва, којој сам потпуно и безусловно доследан. Истина, будући неограничена, неусловљена, неприступачна ни једним постојећим путем, не може бити организована; нити иједна организација треба бити основана да води или присиљава људе уз било који посебан пут. Ако то схватите, тада ћете увидети како је немогуће организовати веру. Вера је чисто лична ствар, и не требате и не смете је организовати. Ако то учините, постаје мртва, кристализована. Постаје веровање, секта, религија, која се излаже другима. То је оно што сви широм света покушавају да учине. ... Истину не можете спустити доле, радије појединци морају учинити напор да је достигну. Не можете спустити планински врх у долину.” (Из говора уочи распуштања Реда звезде Истока, 2. август 1929)
  • „Рецимо да сам ја насилан, као што је већина људи. Ја сам насилан, и схватам да сам насилан. Шта се дешава? Моја тренутна реакција је да нешто морам учинити против тога, зар не? Кажем да морам постати ненасилан. То је оно што нам сваки верски учитељ говори вековима: ако је неко насилан, треба да постане ненасилан. И тако ја вежбам, чиним све идеолошке ствари. Али сада увиђам како је то апсурдно, јер ентитет који посматра насиље и хоће да га промени у ненасиље, је и даље насилан. Зато сам забринут, не само са испољавањем тог ентитета, већ њим самим. Јер, шта је тај ентитет који каже: ’Ја морам бити ненасилан?’ Је ли то ентитет различит од насиља које посматра? Јесу ли они два различита стања? Наравно, насиље и ентитет који каже „морам променити насиље у ненасиље“ су један (оба) исти. Препознати ту чињеницу је окончати све сукобе, зар не? Више нема сукоба услед покушавања промене, јер ја видим да покрет ума за не бити насилан је и сам проистекао из насиља.”
  • „Мисао је материја исто као што су и под, зид, телефон, материја. Енергија делујући по обрасцу постаје материја. То је сав живот... Материја и енергија су међуусловљене. Једно без другог не могу постојати, и што је више хармоније међу њима, више равнотеже, то су активније мождане ћелије. Мисли постављају овај образац задовољства, бола, страха, и делују унутар тога хиљадама година и не могу разбити образац јер су га створиле.”
  • „Током верске историје били смо уверавани од верских вођа да ако изводимо одређене обреде, понављамо извесне молитве или мантре, потчинимо се извесним обрасцима, сузбијемо наше жеље, контролишемо наше мисли, потиснемо наше страсти, ограничимо наше апетите и уздржимо се од попуштања полу, ми ћемо, након довољно мучења ума и тела, пронаћи нешто иза овог малог живота. И то је оно што су милиони такозваних религиозних људи чинили вековима, било у осамљености, отишавши у пустињу, планину или пећину или лутајући од села до села са просјачком зделом, или у групу, придруживши се манастиру, силећи своје умове да се потчине утврђеном обрасцу. Али мучен ум, сломљен ум, ум који хоће да побегне од читаве збрке, који је порекао спољашњи свет и отупео од дисциплине и потчињавања – такав ум, колико год дуго трагао, наћи ће само у складу са својом искривљеношћу.”
  • „Главни узрок нереда у нама је тражење стварности коју су обећали други; ми механички следимо оног ко ће нам осигурати удобан духован живот. То је најизузетнија ствар да иако се већина нас противи политичкој тиранији и диктатури, ми прихватамо ауторитет, тиранију, другог да изврће наше умове и наш начин живота.”
  • „На питање постоји ли или не постоји Бог или истина или стварност, или како год то волите називати, никада не могу одговорити књиге, свештеници, филозофи или спаситељи. Нико и ништа не може одговорити на то питање осим тебе самог и ето зашто мораш упознати себе. Несавршеност лежи само у потпуном непознавању себе. Разумети себе је почетак мудрости.”
  • „Десио се спољашњи напредак од воловске запреге до млазног авиона, али психолошки, појединац се није нимало променио, а друштвене структуре широм света стварају појединци. Спољашња друштвена структура је резултат унутрашње психолошке структуре наших међуљудских односа, јер је појединац резултат свеопштег искуства, знања и понашања човека. Свако од нас је складиште прошлости. Појединац је човек који је читаво човечанство.”
  • „Ми се плашимо познатог и плашимо непознатог. То је наш свакодневни живот и ту нема наде, и стога сваки облик филозофије, сваки вид теолошког учења, је само бег од праве стварности, од оног што јесте.”
  • „Све спољашње форме промене ношене ратовима, револуцијама, реформацијама, законима и идеологијама су потпуно омануле у промени основне природе човека, па стога и друштва.”
  • „Као људска бића која живе у овом стравично ружном свету, запитајмо се, може ли се ово друштво, засновано на такмичењу, окрутности и страху, окончати? ...Ја мислим, то се једино може десити ако свако од нас препозна кључну чињеницу да ми, као појединци, као људска бића, у ком год делу света живели и којој год култури припадали, смо потпуно одговорни за целокупно стање света. Свако од нас је одговоран за сваки рат због агресивности наших сопствених живота, због нашег национализма, наше себичности, наших богова, наших предрасуда, наших идеала, свега онога што нас дели.”
  • „Шта људско биће може учинити – шта ти и ја можемо учинити – да створимо потпуно друкчије друштво? Ми постављамо себи веома озбиљно питање. Може ли ишта бити учињено, уопште? Шта можемо учинити? Хоће ли нам неко рећи? Људи су нам говорили. Такозване духовне вође, које тобоже разумеју ове ствари боље од нас, су нам говорили покушавајући да нас савију и укалупе у нови образац, и то нас није одвело далеко; вешту у образовани људи су нам говорили и то нас није одвело даље. Речено нам је да сви путеви воде истини – ви имате свој пут као хинду и неко други има свој пут као хришћанин и други као муслиман, и сви се они срећу на истим вратима – што је, када размислите, очигледан апсурд. Истина нема пута, и то је лепота истине, то је живот. Мртве ствари имају пут јер су статичне, али истина је нешто живо, покретно, што не почива на одређеном месту, што није храм, џамија или црква, где ниједна религија, учитељ, филозоф, нико вас не може одвести. Тада ћете увидети да је ова жива ствар оно што ви заиста јесте – ваш бес, ваша окрутност, ваше насиље, ваш очај, ваша патња и туга у којој живите. У разумевању свега овога је истина, и то можете разумети једино ако знате како да гледате на све ове ствари у животу. И не можете гледати кроз идеологију, кроз прозор речи, кроз наде и страхове.”
  • „Не можеш се ослонити ни на кога. Нема водича, нема учитеља, нема ауторитета. Ту си само ти – твоја веза са другима и са светом – ништа друго. Када ово схватиш, то ти или доноси велико очајање, од којег долази цинизам и огорчење, или, суочећи се са чињеницом да ти и нико други није одговоран за свет и за тебе, за оно што мислиш, за оно што осећаш, за оно како делаш, свако самосажаљење нестаје. Обично кривимо друге, што је облик самосажаљења.”
  • „Када посматрамо ствари у свету, почињемо да разумемо да не постоји спољашњи и унутрашњи процес; постоји само јединствени процес, то је целокупно, поптуно кретање, унутрашње кретање изражава себе као спољашње а спољашње поново утиче на унутрашње. Бити способан за сагледавање овога ми се чини да је све што је потребно, јер ако знамо како да гледамо, онда читава ствар постаје врло јасна, и за гледање не треба филозофија, нити учитељ. Нико не треба да вам каже како да гледате. Једноставно гледате. Можете ли онда, сагледавши ову читаву слику, видевши да није вербална већ стварна, можете ли лагано, спонтано, променити себе? То је право питање. Да ли је могуће унети потпуну револуцију у психу?”
  • „Насиље није само убити другог. Насиље је када користимо оштре речи, када чинимо гестове да отерамо особу, када се покоравамо из страха. Тако да насиље није само организовано клање у име Бога, у име друштва или државе. Насиље је много суптилније, много дубље, и ми смо уроњени у бездане дубине насиља.”
  • „Када себе називате Индијацем или муслиманом или хришћанином или Европљанином, или било чим другим, ви сте насилни. Схватате ли зашто је то насилно? Зато што одељујете себе од остатка човечанства.”
  • „Слобода није реакција; слобода је избор. Човек се претвара је слободан зато што има избор. Слобода је чисто посматрање без смера, без страха од казне или награде. Слобода је без мотива; слобода није на крају еволуције човека већ лежи у првом кораку његове егзистенције.”
  • „Мисао је време. Мисао је рођена из искуства и знања која су неодвојива од времена и прошлости. Време је психолошки непријатељ човека. Мисао је увек ограничена и зато живимо у сталном сукобу и борби.”
  • „Када човек постане свестан кретања сопствених мисли, он ће увидети разлику између мислиоца и мисли, посматрача и посматраног, искуственика и искуства. Откриће да је подвојеност илузија. Онда остаје само чисто посматрање које је увид без икакве сенке прошлости или времена. Овај безвремени увид уноси дубоку радикалну промену у ум.”
  • „Потпуна негација је суштина позитивног.”
  • „Човек који није уплашен није агресиван, човек који нема страх никакве врсте је заиста слободан, смирен човек.”
  • „Свесност је посматрање без осуђивања.”
  • „Слобода и љубав иду скупа. Љубав није реакција. Ако те волим зато што ти волиш мене, то је само трговина, ствар која се купује на пијаци; то није љубав.”
  • „Слобода од жеље за одговором је суштинска за разумевање проблема.”
  • „Хитлер и Мусолини су били само главни говорници односа доминације и жудње за моћи који су у срцу готово свакога.”
  • „Није мера здравља бити добро уклопљен у друштво болесно из темеља.”
  • „Истина је оно што ослобађа, а не напори да будеш слободан.”
  • „Стално изјављивање вере је показатељ страха.”
  • „Опис није описано; ја могу описати планину, али опис није планина, и ако се ухватиш у опис, као што већина људи чини, онда никада нећеш видети планину.”
  • „Традиција постаје наша сигурност, а када је ум сигуран он пропада.”
  • „Морате разумети целину живота, не само један мали део. Због тога морате читати, зато морате гледати небо, зато морате певати и плесати, и писати песме и патити и разумевати, јер све је то живот...”
  • „Важно је учење. Ко је учитељ, није важно."

Спољашње везе

[уреди]
Преузето из „https://sr.wikiquote.org/w/index.php?title=Џиду_Кришнамурти&oldid=39429”