Ћазим Лукач (16. октобар 1935) био је и народни посланик (1990-1991) Социјалистичке републике Црне Горе и Републике Црне Горе (1991-1992), политичар, позоришни глумац, комуниста, дисидент и средњошколски професор машинско металске струке.
Понашате се као раздрагана дјеца која су добила играчку, па од радости, не мисле ни на шта друго, Сарајево је опкољено, и све непријатељске цијеви су усмјерене у њега, таксисти воде паметнију политику од вас, јер бирају људе које ће возити, који су, по њиховој оцјени храбри борци који ће бранити Сарајево. Треба да организујете сву борбену готовост.- (Парламентарна Скупштина, Сарајево, 1991.)
Морам да кажем да дијелимо заједничку судбину на подручју Црне Горе, иако је Рожаје у прошлој години трпјело не мале притиске од стране официјaлне штампе и од стране појединаца, гдје се и Закон о шумама најдрастичније одразио, управо на Рожаје, на рожајске авлиjе, крчме без крчмара. У нашем народу постоји пословица да и ђаво зна како је право, али ђаво неће никад како је право, него ђаво хоће увијек онако како он сматра да је право, или како њему одговара.
Молим вас, ја сам цитирао само народну пословицу и нијесам је ја измислио. А у конкретном случају, видите, ја ћу само покушати да ову посљедњу, односно претпосљедњу алинеју извјештаја цитирам, односно прочитам, а ту се каже: „Према томе, наведеном одлуком утврђена је граница између општине Иванград и општине Рожаје која је била спорна, а није се радило о утврђивању нових граница или мијењању постојећих, те из тих разлога оспоравана одлука није у супротностима Уставом СР Црне Горе и важећим прописима."
Да је ово некаква племенска комисија састављала па би се тај племенски старјешина, ако би имало имао морала, застидио због овакве констатације, јер доводи комплетан овај аудиторијум и црногорску јавност у тоталну заблуду, и Ја не знам како другачије да се назове ако ти неко узме њиву за коју си годинама плаћао порез, искоришћавао је, орао је, границу те њиве нијеси ти поставио него други, па сад је одједанпут синуло ономе који је ту границу поставио да је сада мијења јер је искористио моменат зато што званична црногорска влада стоји иза тога. - (Скупштина парламента Републике Црне Горе, фебруар, 1991.)
На почетку ћу Хаг поменути као омрзнути град, јер се сви позивамо на тај Хаг, а мени је Хага довде. Према томе, ако не можемо сами овдје да се људски, у једној демократској атмосфери, договарамо и разговарамо отворено о свим проблемима, него се морамо позивати на Хаг, мени је онда ова Скушптина изузетно непријатна, доживљавам jе на jедан веома непријатан начин. Тешко браћи коју мора комшија да мири. Према томе, о Хагу да завршимо. - (Скупштина парламента Републике Црне Горе, фебруар, 1991.)
Поштоване колеге посланици, и сви остали који сте присутни у овој сали, морам вам саопштити податак који ће, сигуран сам, бити свима непријатан, да ће за многе бити невјероватан и да ће код свих поштених људи изазвати огорчење и протест: Наша полиција у Црној Гори хапси мушкарце избјеглице из Босне и Херцеговине и предаје их, јадне и немоћне, везаних руку, џелатима од којих су побјегли. У покушају да спасу своје животе, потражили су уточиште код нас у Црној Гори, рачунајући на свету традицију црногорског народа по којој су, кроз своју вјековну историју били познати, по чојству и јунаштву, да бране себе од других и да бране друге од себе. Познати су многобројни свијетли примјери гдје су својим животима били спремни да бране и одбране оне који су код њих потражили помоћ и уточиште од прогонитеља. Је ли ово то ваше чувено јунаштво? Је ли то образ Црне Горе? Је ли Влада која је све ово одобрила и организовала Влада црногорског народа који је поносно чувао ову традицију кроз вјекове као своју светињу... - (Скупштина парламента Републике Црне Горе, 5. јун 1992.)
Прво, желим да кажем да нас неће спасити ни то хоћемо ли промијенити име Титограду и хоћемо ли му дати ово или оно име, и сматрам да у овим условима када смо много више окупирани недаћама које нас притискају из дана у дан све више, имали много паметнијег посла на које би могли да трошимо вријеме у овој Скупштини, него да се исцрпљујемо око тога и да дајемо оцјену о једној историјској личности као што је Тито, или да се исцрпљујемо око тога да ли је исправно мијењати име Титограду или не.
Ја желим само једну ствар да кажем, не могу да се начудим нама самима овдје. Они који су највише постигли управо под Титовим руководством, генерали који су заслужили захваљујући Титу оно што су себи обезбиједили и створили током живота, највећи његови сарадници, данас су му највећи издајници и највише пљују по њему. Не могу да се начудим још једној ситуацији. Албанци кажу да им не ваља Тито. Срби дрвље и камење ваљају на њега. Хрвати се њега одричу, не знам Црногорци, ето да кажемо и они нијесу задовољни њиме, најблаже речено. Муслимани 1954. године, податак је процурио, да су требали да буду или асимиловани, или протјерани за Турску, дакле ни Муслимани немају разлога да буду задовољни са Титом. Па за кога је онда тај Тито стварао ову Југославију која је оволико дуго времена битисала и имала углед међународни више него што ће икада и једна земља на Балкану имати? За кога је он онда стварао сва ова добра која смо до јуче уживали овдје?
Суд и историја о Титу даће вријеме. Али, ја не могу да се начудим нама самима овдје, кад смо склони да пљујемо на великане. Данас нам не ваља ни Андрић, не ваља нам ни Ћопић, не ваља нам ни Тито. Једног дана ћемо доживјети да нам не ваља ни Његош као што у многим крајевима бивше, или назовимо је још увијек садашње Југославије, како хоћете, вичу да не ваља. А коме ми то онда роду припадамо? Ко смо ми то да пљујемо на све великане и на сву прошлост нашу? Шта ли тек онда очекује ово руководство садашње овдје, како ли ћемо тек репове и имена њима надијевати кад у овако тешким временима воде и руководе овим народом. Хвала. (Скупштина парламента Републике Црне Горе, јануар, 1992.)