Јован Дучић

Јован Дучић (Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, 7. април 1943) је био српски песник и академик. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Писао је и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније, док су путописи први пут објављени 1930. под насловом Градови и химере.

Види још:

Благо цара Радована

Градови и химере

Цитати

Мирна као мрамор, хладна као сена,
Ти се бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.
- Поезија, строфа 1.

Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.
- Поезија, строфа 2.

Ја сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.
- Жена, строфа 1.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.
- Жена, строфа 5.

Опет једно вече… И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сенци смарагдових гора —
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ’ на ме.
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
- Залазак сунца, строфа 2.

И ја, коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих бледих усница.
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тада плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би’.
- Залазак сунца, строфа 4.

Небеса су празна; немо вече слази,
Негде у алеји задњи зрачак блиста,
Венус архаичка сама је на стази,
Гола, и сва стидна, без смоквова листа.
- Чежња, строфа 1.

Кад мој прах, Творче, мирно пређе
У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ мене.
- Повратак, строфа 1.

Гледам твоје крупне очи заљубљене,
Где сја ватра — ко зна — грешна или света.
Свеједно љубиш ли другог или мене:
Ти љубиш невино као цвет што цвета.
- Символ, строфа 1.

Сав у злату, титан, риђ и модра ока,
Цар слуша реч Кнеза у Великом Већу.
У луци пурпурна једрила широка,
Цело море плине посуто у цвећу.
- Дубровник (1918), строфа 1.

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје, а не за убице!
- Хорда, строфа 5.

Ти си мој тренутак, и мој сeн, и сјајна
Mоја реч у шуму; мој корак, и блудња;
Само си лепота колико си тајна;
И само истина колико си жудња.
- Песма жени (1920), строфа 1.

Остај недостижна, нема и далека —
Јер је сан о срећи виши него срећа.
Буди бесповратна као младост; нека
Твоја сен и ехо буду све што сећа.
- Песма жени (1920), строфа 2.

Срце има повест у сузи што лева;
У великом болу љубав своју мету;
Истина је само што душа проснева;
Пољубац је сусрет најлепши на свету.
- Песма жени (1920), строфа 3.

А ти не постојиш нит си постојала;
Рођена у мојој тишини и тами,
На сунцу мог срца ти си само сјала:
Јер све што љубимо створили смо сами.
- Песма жени (1920), строфа 5.

Како мало треба да се буде сретан,
И сто пута мање да се вечно пати.
- Рефрен, строфа 2.

Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова —
Сад носи унуке куд носаше пређе.
- Врбас (1941), строфа 1.

Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса —
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.
- Врбас (1941), строфа 3.

Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.
- Врбас (1941), строфа 5.

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
- Сину тисућљетне културе (1943), строфа 1.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чеко̂ да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пасо̂,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
- Сину тисућљетне културе (1943), строфа 2.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
- Сину тисућљетне културе (1943), строфа 3.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
- Сину тисућљетне културе (1943), строфа 4.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
- Сину тисућљетне културе (1943), строфа 6.

Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.
- Вечној Србији (1943), строфа 1.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.
- Вечној Србији (1943), строфа 2.

Носи, роде славни, тај мач без корица —
Знамен крстоносца и Божјег војника!
- Вечној Србији (1943), строфа 7.

Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе…
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте…
- Вечној Србији (1943), строфа 9.

За твоју Славу, светли Царе,
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитви и на струнама!
- На царев Аранђеловдан (1943), строфа 1.

За твоју Славу, светли Царе,
Нека свак пехар попије —
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије…
- На царев Аранђеловдан (1943), строфа 2.

За твоју Славу, светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима…
Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.
- На царев Аранђеловдан (1943), строфа 3.

Јер је отаџбина само оно куда
Наш зној падне где је крв очева пала;
И плод благословен рађа само груда
Где су мач зарђан деца ископала.
- Химна победника, строфа 4.

Само буктињама збори се кроз тмине;
У зрцалу мача будућност се слика;
Преко палих иду пути величине;
Слава, то је страшно сунце мученика.
- Химна победника, строфа 5.

Можда је права срећа што поједини људи не знају како о њима мисли остали свет. Човек живи целог живота и у обманама о себи, и у предрасудама о другима, а то можда чини суму његове среће на овој земљи. Један велики део света живи на тај начин спокојно у својој лажи као свилена буба у својој свиленој чаури.

Велика је несрећа што се други људи упињу да и најбоље међу нама увере како их сматрају најгорим, и како је њихова заслуга ташта, а њихово дело без вредности; али је још жалосније што и најбољи међу творцима понекад поверују у такве туђе речи брже него у своју истину.

Људи најчешће направе оно што су највише избегавали и изговоре оно што су највише желели да прећуте. Стога не хватајте људе у грешкама, праштајте увреде и не памтите речи. Од стотину ствари које човек уради, он их је највише урадио у лудилу, или у бунилу, или бар случајно, али свакако најмање промишљено.

Најбоље ћете човека ценити по ономе што он уради баш случајно и несвесно, а не по ономе што ради размишљено и намерно. Јер да кажемо у парадоксу: слепа природа јесте једини видовити разум.

Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје, већ зато што се ничега не стиде.
- Ненаведен извор.

Лепа је свака жена, осим оне која мисли да то није, и оне која мисли да то јесте.
- Ненаведен извор.

Градови и химере (1930)

Ово је само неколико примера; за више цитата из овог дела, погледајте Градови и химере

Рђави људи не умеју да се смеју; а од смеха лице постане човечанскије и лепше јер постане светлије.

Треба народе учити да се смеју. Ничим се човек не може толико допасти колико лепим смехом.

Људи који се више не чуде, и ни у што не загледају по сто пута, то су несрећници који никад нису стварно ни видели ништа на овом свету.

Има људи, који су у свом животу видели свега неколико залазака сунца, а још мање има људи који су видели свитање и оргије сунчевог изласка.

Обожавају природу само деца и лудаци; само они говоре с биљкама по путу и с камењем у пољу.

Немогуће се уопште одрећи отаџбине и родног краја, а да се човек не одрече и самог себе.

Онај који мрзи Француску, није само лош по интелекту и некултуран човек, и простак, него је и лош и по срцу, неправедан и злочест неваљалац.

Без велике маште нема велике љубави. Љубав која није поникла из фантазије, има тужну присебност у којој је све изморено, све предвиђено и све категорисано; она не зна за срећу изненађења ни за радост великих препада.

Жена без маште је плитка, празна и вулгарна, као човек који нема духа.

Ја мислим и да се мисао о Богу зачела пред великом пучином или усред пустиње, јер се само тамо могла стећи идеја о неизмерном и вечном.

Треба ли мору да захвалим што никад нисам био скептик? Све велико што није било истином за мој дух, било је истином за моје срце. Тако је и Бог једна истина срца. Зато га неће ни убити разум јер га он није ни саздао; а мисао о Богу нестаће међу људима само кад људско срце падне ниско. Вера, то је чиста сентименталност; јер не постоји идеја о Богу него осећај о Богу, и машта о Богу. Жене су стога велики чувари вере, јер су сентименталне, јер имају срца и маште, и то је једна страна њихове величине.

Ми религију примамо пре од мајке неголи од цркве или друштва. Поред оца и поред попа, сви би људи остали без вере.

Нема данас ни великих љубави, јер су лежерна познанства прогутала дубока пријатељства.

Српски су свештеници били вође народа и војсковође у устанцима. У Срба је одиста само светосавље спасло православље: идеја о цркви је била нераздвојна од идеје о држави.

Коме се год у духу настанила једна велика идеја или у срцу велико осећање, он се повлачи у самоћу шуме и поља, или у један угао собе, да ту сазру у њему највеће његове истине.

Ако данас нема великих љубави, то је зато што нема великих самоћа.

Бог убитава пустињу и тамо га сви нађоше. Мржња не клија него по путевима хучних гомила и у хуци језика. У самоћи нема мржње: осамити се, то значи очистити се. Све у самоћи постаје узвишено, највише, најдубље.

Буда и Христос су отишли у пустињу да се разговоре с вечношћу, што значи да у самоћи пречисте себе, и затим се врате међу гомиле које треба обасјати.

Све велике творевине су дело самоће; све се велико родило у пустињаку.

Величина једног народа, одиста, није у његовој историји, него у његовој легенди. Стварају само они народи који имају легенде, јер историја није довољна. Историја без легенде је убога, и кад је највећа. Због овог је српски народ виши данас од свију суседних народа: јер је сва његова историја у народним песмама претворена у митове, реке и планине пуне вила, хероји, као Милош и Марко, дигнути до ванчовечанског, а краљеви, цареви и кнежеви претворени у светитеље.

Народе може други само да победе; али народи једино сами себе могу да упропасте.

Рат се више не везује за карактере ни идеје; ни за амбиције и сујете; ни за маније и лудила појединих визионера. С временом он губи све идеалне стране старих утакмица у расној врлини и личној храбрости; и постајући усавршен, постаје одвратан. После скоро сваког античког великог рата настала је већа цивилизација; после сваког новог рата и за побеђене и за победиоце настаје од данас само периода помрачења и пораз цивилизације.

Има жена које не носе свој чар у линијама лица, него у изразу лица; ни у боји очију, него у погледу; ни у црти уста, него у осмеху; ни у говору, него у музици гласа; ни у формама тела, него у покретима.

А у Делфима је Фрина, сва гола, била представљена као Афродита од Пракситела! Је ли то био доказ паганског атеизма? Не, то је био само знак да дубоки људи никад нису разликовали љубав од религије.

Наше народне песме сам радије слушао по димљивим херцеговачким кућама гуслара, у тескобним крчмама поред пута или пред црквом после летургије, сав срећан што спадам још међу оне који су доживели да чују гуслара, што временом ишчезавају као што су нестали и њихови претходници који су на исти начин носили путних пет столећа Хомерове стихове док нису били забележени и сређени у два велика епоса.

Православље је било и остало вера невина и чиста, весела и полупаганска, пуна благородног јелинског духа за радост на земљи и мир међу људима, без својих инквизиција и Торквемада, вартоломејских ноћи и енглеских прогона.

Код Срба светосавље значи идеју која уједињује веру, државу и нацију.

Само глупаци су једини људи који своје погрешке не увиђају; јер када би глупаци увиђали своју глупост, и они би већ тиме постали атинским филозофима…

Демокрација више можда него и један други систем — као и данас, и као увек, била је у рукама једне духовне олигархије. Међутим, у нашем данашњем добу, на власт долазе људи једном механиком изборних система која избацује на чело државне управе људе без имена, без талента, без морала, без побожности. Али у граду мудраца, владали су одиста мудраци.

Земља је остарела; и људи, верујући у хиљаде истина, не верују више ни у једну.

Истина Христова је била, дакле, неизмерно шира него ма колики оквир и ма какво слово. Њу нису наметнули ни људи ни светитељи, него је та истина сама собом крчила пут као највиши закони природе.

Један млад Јеврејин са црвеном брадом и модрим очима нарочито се много чуо и обливао сузе. Запитах га одакле је. „Из Забуња, у руској Пољској… или у пољској Русији…” одговори збуњено, не знајући коме говори. Питах га да ли овде плаче за себе или за кога другог. А он ми рече да га је одиста послао овамо један јеврејски богаташ из Пољске да плаче за њега… Ја сам био истински потресен овим чудним призором. Сетих се нашег српског плача за Косово и за царством славних Немањића. Осетио сам зато, боље него остали Европљани, сузе ових невољних синова Израиља, који су ипак на свету учинили више добра него зла. Али сам се и питао: где ли ће наћи свој довољно велик Зид плача моја православна браћа Руси да се исплачу за оно што су им у земљи и у душама, потпуно недужним, порушили војници Карла Маркса, мало страшнији него легионари цара Тита, рушитеља Јерусалима.

Осећање хришћанског идеала који су имали Срби, види се и по том што су, по примеру Светог Саве, скоро сви српски архиепископи били из редова највише власеле. Затим скоро сви владари који су били ктитори задужбина, били су од народа награђени проглашењем за хришћанске светитеље. Срби су тако исто својим мученицима дали венац светитеља хришћанских. Ово нико други од Словена није радио. У средњем веку је српство и хришћанство било, дакле, исти појам. Као документ за моралну садржину српског народа ови случајеви су несравњива и ненадмашна сведочанства.

Благо цара Радована (1932)

Ово је само неколико примера; за више цитата из овог дела, погледајте Благо цара Радована

Многи се људи туже да им прође цео век тражећи животу његов смисао, који, ако уопште постоји, и није другде него у самом тражењу. Ко смисао живота није тражио, тај није живео; али ко га је тражио, тај никад није био довољно срећан.

Страх, то је животињски осећај у човека; потпун човек се не плаши ничег осим срамоте и кукавиштва.

Највиши степен човековог учешћа, то је у стварима отаџбине, јер је отаџбина збир свих других љубави и осећања.

Све велике ствари изграђују само велики људи, а људске гомиле само руше; мали људи све сравњују са земљом.

Људе треба судити само по њиховим врлинама, а не по њиховим манама; међутим, по врлинама нас оцењују само наши пријатељи, а наши непријатељи нас оцењују само по нашим манама.

Од свега што је човек посејао, ништа није рађало брже него мржња. Народ се брже фанатизује него васпита. Користољубље је увек недељиво од мржње; из користољубља се људи одричу отаџбине, породице и вере.

Фанатизам је остатак варварства, а са културом требало би да човек иде само за хладним осведочењем; међутим, нажалост, изгледа баш напротив, да је фанатизам једно слепило нашег инстинкта, које неће моћи ништа искоренити. Што је најжалосније, људи се фанатизују у мржњи, али се не фанатизују у љубави. Једини лек противу овог инстинкта била је вера хришћанска, која је прва фанатизовала људе у љубави. Свака мржња је сугестија самог себе, и зато човек мудрац може себе фанатизовати у љубави, противно и својим инстинктима, који су иначе увек склони само мржњи. Фанатизовати се у добру, то значи постати човек истински побожан.

Само је младост стваралачка. Ма у којим годинама, ако човек још ствара, он је младић.

Покажите самом себи да можете живети са врло мало друштвених веза, и бити срећан и с половину или трећину свог имања, и да се можете осећати снажним и само с двојицом пријатеља, место безбројних и блиставих познанстава, и да можете спокојно становати у предграђу, место у средишту великог града, чак и у селу, место у вароши. Одреците се, на крају крајева, и својих непријатеља, као да не постоје, јер и они представљају један терет, беспотребан, на вашим колима. Нарочито уверите сами себе како је сасвим могућно све материјалне среће заменити моралним и духовним, да сујету можемо заменити поносом, а самољубље заменити частољубљем.

Љубав све испуни и све замени. Рађање љубави у души, то је више и лепше него рађање сунца на океану.

Жена хоће више да буде вољена, него да сама воли; и више да је желе, него да је воле.

Човек се заљуби гледајући жену, а жена се најчешће заљуби слушајући човека.

Највећа сласт живота за снажне и непорочне људе, то је здрава физичка љубав. Човековом духу остаје само да физичкој љубави направи декор, а човековој души остаје да све обојадише и позлати, и оплемени, и опева. Никад се љубав не задржи само на физичком уживању, осим код жена глупих и код људи вулгарних. Никад не постоји перверзија код здравих и физички силних. Све су пороке измислили слаби и дегенерисани људи.

[…] само кроз љубав може и обични човек да буде дигнут до великог човека, и да пигмеј пође у корак са гигантом. Само се у љубави и у смрти људи могу да изједначе, и да последњи стигне првог.

Пронаћи добру жену, то је тешко као пронаћи у свом врту извор петролеума.

Просечни човек увек воли више жену него љубав. Код жене је сасвим обратно: ретко је којој жени довољан само човек, и која не чезне да буде и вољена.

Љубав на свету одржавају само жене и песници.

Девојка која унапред показује да не жели децу, неће никад бити ни добра жена, ни добра мајка, ни добра другарка, него будућа распикућа и опасан полиандар, која воли свет већма него кућу, себе него икаквог човека; то је пустолов којој ће муж служити само за пратњу и подвођење.

Први знак да једна жена одиста љуби, то је кад се у њој јави неодољива и болна жеља да добије дете од човека којег воли.

Свака је жена досадна осим оне коју волимо.

Најлепша је жена у љубави она за коју кажемо да је лепа а не знамо зашто.

Лепота је племство и благодет коју је Бог спустио на нарочито изабране међу људима; лепота је и благословена, јер она као сунце изазива живот, носи здравље, и инспирише религиозно осећање.

Осмех, то је зора и свитање тела, највећи догађај и најлепши израз душевног у материји.

Телесни порок је природна последица друштва, а не природе, јер је сељак чеднији од грађанина. У многим земљама сељак спава у кући заједно са свом осталом чељади, и чак са својим животињама, и никад се он и његова жена не свуку потпуно голи. Он до смрти не види своју жену друкче него обучену, а можда би га било страх и стид да је види без одела. Порок се развија у љубавној доколици и голотињи; порок је умногоме ствар маште колико и темперамента. Свакако, порок је ствар богатих и беспослених.

Има међу женама више хероја него што их има међу људима, али су људи целу историју приграбили за себе, и за приче о себи. Међутим, ми смо хероји у бојној ватри, а жене у хладној свакидашњици; ми смо храбри пред смрћу, а оне пред животом; ми пред другим човеком, а оне пред целом судбином.

Љубомора је једна форма глупости.

Ја памет човека рачунам по оном шта каже, а памет жене по оном што не каже.

Човек и жена се измирују само у љубави чистог срца, и у љубави бесполној, одакле избија искра поезије, која је магија света, сунце сунаца.

Младост не види кобне ствари живота, и зато је младост виша него живот.

Жена је најбољи спасилац од чамотиње.

Досада је дошла од цивилизације: претерано умножавање забаве доводи до очајне пресићености и затим до мрачне досаде.

Цивилизација је напредак, али напредак није цела срећа. Цивилизација је бацила у назадак религију која је некад била довољна за живот на земљи. И раскош је убио укус који је некад био довољан за живот у лепоти.

Заједница интереса не може се ни назвати именом пријатељства. Уосталом, како би неко био пријатељ из интереса?

[…] не треба говорити зло ни о најгорим људима. Иза горких речи остају горка уста. Кад говорите о лепом граду, о цвећу, и о лепој жени, ви постајете радосни; а говорећи о рђавом човеку, ви постанете тужни. Ко се дотакне прљавог предмета, он упрља своје тело, а ко се дотакне прљавог човека, он упрља своју душу.

[…] али о непријатељу, ако не треба рећи добро, треба ћутати разумно. Више нам шкоде у животу рђави језици него рђава срца. Никад један рђав човек није у стању да учини људима онолико зла колико један зао језик: јер ружне речи остану и када се оговарач заборави. Уосталом, језик страсти је увек непријатан, и језик мржње је сваком одвратан. Покушајте само један дан говорити лепо о свима људима, а о злим не говорити ни рђаво ни добро, и видећете свој огромни унутрашњи мир. Ни о тиранима не говорите рђаво, јер је неко рекао: ако нам великаши не чине зло, то је довољно да их већ зато сматрамо својим добротворима. Наше лепе речи су, одиста, најкраћи пут ка успеху у животу.

Требало би у народу подићи љубав пријатељства до парадокса, и дружељубље до религије, јер би то био најсигурнији услов за срећу.

Кажу да постоје неки инсекти у ваздуху који за време великих врућина сами себе поједу, и тако угину. Такав је случај и са мржњама које су врло разнолике.

Има таквих људи који више припадају некој групи неголи и породици и отаџбини.

Истински умни и дубоки људи немају мржње нити подништавају друге. Мржња је ствар непотпуног ума, колико и непотпуне главе. Прва особина примитивног човека, то је да се боји свега што не разуме; а на првом месту се боји памети. Глуп човек не може мирно да саслуша паметну реч, јер га она ошине као бич по очима. Глуп човек сматра паметног човека као своју карикатуру. Зато је он по природи и по свом генију нетолерантан; пошто је нетолеранција ствар глупости а не мудрости.

Не зна се шта је кобније и одвратније: самовоља и насиље тирана, или кукавиштво њихових народа.

Храброст је ствар васпитања колико је и ствар урођена.

Рђави људи мрзе и уметност и филозофију, јер обе иду за истим, и јер су чисте. Рђав човек није никад био пријатељ мудрости и муза, и то сасвим природно, јер ни њега мудрост и музе не воле.

Страх је особина дивљака и животиња, јер они немају презирање смрти, него имају само слепило и за смрт и за живот. Све врлине, па и храброст, јесу плод цивилизације.

Младост, то је богатство и краљевање; то је чар телесне лепоте и духовне свежине; лепота физичке снаге; бесконачност надања; раскош у плановима од којих је сваки огроман и безмеран, и од којих сваки изгледа вероватан и кад је немогућ. Младост, то су радости пречесте и пренагле; сви извори оптимизма отворени; а сан стављен изнад истине, и љубав изнад живота. То су намере од којих су увек половина херојских а половина разбојничких. Младић, то је завереник; а млада жена, то је усташ. Сваки је оквир узак, и свака се река даје прескочити. Свака идеја је престарела, и сваки је ауторитет насиље. Сви су људи супарници, и све су несреће само љубавне.

Мерило за младост и старост сад је мање принцип физички него принцип духовни. Најзад, и срећом, старост је болест само глупих људи и ружних жена. За умне људе и за лепе жене не постоји старост. Уман не сме остарети, а лепа жена не може да остари. Ум и лепота се само мењају, али с временом не пропадају. Ко је једном био одиста млад, тај не може постати одиста стар, као што човек који је одиста паметан, не може постати глуп.

Геније, који је лепота виша и од младости, нема својих година. Геније ствара до последњег даха.

[…] као и у свему човековом, жена стојећи у средишту свих срећа и несрећа, постала је и главним мерилом човековог века на земљи.

Велики људи немају времена да броје године које су прошле, него године које им још остају да остваре своје крупне намере.

Издајства, револуције, подлости, браколомство, злочини, долазе од наше жеље за уживањима.

Песник је свагда и непомирљиво идеалист, јер све гледа кроз идеал, то јест кроз призму савршенства.

Песник је тумач божанства, јер је божанство слика човековог идеала.

Бог просвећених народа има све мудрости и врлине које човек у свом сну о идеалу сматра за највише.

Песник је религиозан, јер су песници и измислили религију.

Први просвећени човек је био највећи патриота. Отаџбина, то је савест друштва. Осећање љубави почиње с родитељима, наставља одмах с отаџбином, и свршава, тек на трећем месту, у љубави за жену. Песник је зато увек огледало своје расе.

Најпросвећенији човек није неминовно и највећи патриота, али је највећи патриот неоспорно онај човек који је најдубљи; значи најдушевнији, и значи најраснији.

Лепота и божанство се не дају изразити речима; покушајте то па ћете видети колико је велико сиромаштво људског говора. Једини песник успе да нађе речи и да се приближи тим неприступачним и неизрецивим величинама.

Данашња уметност очевидно стоји на беспућу једног човечанства које је изгубило сву снагу да у нешто верује онако као што је пре веровало у Бога.

Песме воле само деца и мудраци. Први у песничким мислима виде шарене слике, а други у тим шареним сликама виде дубоке мисли. Песме не воле људи рђавог срца и лошег васпитања.

Нема великана за мале људе. Велики човек вас суди по вашим врлинама, а мали човек вас суди по вашим манама. Великан нађе начина да вас и на тај начин увелича а мали човек вас унизи и смањи. Ситан човек се бави само ситницама.

Колико се један геније све више пење на висине, утолико више ишчезава с видика за оне који остају увек у низинама. Само они који сами иду навише, знаду шта су то величине неког циља, и докле допру висине једног духа.

Хероизам, то је снага у којој ратује божанство добра против божанства зла, Бог против сотоне, правда против неправде.

Српски је херој Лазар који гине за веру, и Милош који гине за своју војничку част, и Марко који умире од за мора што се целог века борио бранећи нејаке. Херој хришћанства је мученик.

Највећа врлина женина јесте душевност, а највећа врлина човекова јесте храброст. Плашљивост је узрок небројених погрешака човекових, често и самих његових злочина. Највећи део хероја били су у свему племенити и благи људи, а плашљиви су редовно врло рђави али и дрски људи. Плашљив човек, пошто је истовремено и зао, мање се боји хероја што је храбар него што је частан; пошто добро зна да је частан човек одвећ строг у својим суђењима. Добар човек је прав као мач, али и оштар као мач.

Хришћанство је религија љубави, што значи песма срца. Христос је показао да је Песник-Херој једини господар и победилац у свемиру.

Срби су једини европски народ који има култ хероја, као што су га имали некад стари Грци.

Скоро је заслепљујућа потреба владара да истовремено загосподаре људима, стварима, морима и животињама. Појединци су стављали на коцку целу велику отаџбину, и све своје саплеменике да би само они стали на чело других.

Нема народа који је један режим признао да је добар; а ако је признао, то је само кад је тај режим био прошао, или кад је дошао други који је увек изгледао гори.

Гомила је увек у стању лудила; човек долази до памети и свести само кад се издвоји из масе. Гомиле и не живе од идеје него од страсти.

Жеђ за влашћу је снажнија него него жеђ за водом.

Гомиле иду за војводама а не за мудрацима, кад год је у питању велико решење судбине.

[…] цела историја то је смена једне тираније за другом: борба између јаких за њихов рачун.

Југословенска идеологија: истина о „југославизму” (1942)

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један мали народић, једва историјски.

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице.

Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију.

Кад је Србија 1804. под Карађорђем, а затим под Милошем, дизала велике устанке за ослобођење Балкана, и кад су стварали прву хришћанску државу у нехришћанском и варварском царству на европском Истоку, ни један Хрват није, као Словен или Хришћанин, дошао као добровољац да помогне тај Устанак У Србији су се јављали осим Црногораца, још и Херцеговци, који су дали једног славног војводу; и Маћедонци, који су дали две војводе; и Босанци, који су дали великог песника Филипа Вишњића, Тиртеја овог Устанка; и Бокељи; и Војвођани; који су давали веште официре и учене саветнике; чак и Грци. који су се солидарисали са својом Хетеријом, и дали Србији једног свог хероја, Ригу од Фере. Само ни једног Хрвата ни од спомена! — Није дошао онамо Хрват добровољац ни кад, је Србија доцније војевала 1875. са Турском, ни 1885. са Бугарском, ни 1914. са Аустро-Угарском! Напротив, најкрволочнији на Дрини и Церу, на фронту, а нарочито по српским селима, били су Хрвати…

Југославизам је идеологија без свог идеолога; идеал који је, као што смо видели, поникао из интриге; утопија која је потисла и онемогућила идеју; закон који је брањен безакоњем. Југославизам ће у нашој историји бити синоним диктатура, за које је од првог тренутка био тесно везан.

Југославизам је био странпутица и беспуће, вратоломија и самоубиство.

Српски народ, а то је не само Србија, него и цело Уједињено Српство, место да се 1918. формирало у једну огромну и етнички хомогену групу, и следствено у једну велику државу, примило је на себе дужност да пристане на границе Југославије које су само на мору имале дужину од ништа мање него 1.000 километара од Сушака до Улциња; а на суху, двоструко толико, од Ђевђелије до Крањске! За одбрану онолике обале, требала би једна прескупа ратна морнарица какве од великих сила, а какву ми никад нисмо могли ни замислити са нашим малим буџетом. За одбрану сувоземне онако бескрајне границе, требала је тако исто војска једне велике силе, са оружањем, које је изискивало огромне трошкове, и за набавку и за уздржавање!

Уопште, ни о каквим заједничким херојствима нису Хрвати дали да се говори широм целе њихове земље. Они су окретали чак на смешно српску ратничку историју, славу српске војске, која је била слављена као херојска и од свих непријатеља, а не само од пријатеља. Не признавајући да је ишта Србија допринела ослобођењу њихове земље, један хрватски министар, др Крајач, повикао је једном цинично у Скупштини, и то кратко након уједињења: „Реците нам колико кошта та крв коју сте пролили за Хрватску, да вам је платимо…”

Никакав њихов производ, ни природни ни индустријски, није био Србији неопходан, пошто је Српска Земља имала све исте природне производе и сама у изобиљу; а индустријске је могла јевтиније набавити из Мађарске и Италије. Међутим, Хрватска своју индустрију није могла продати ни у Италији, ни у Мађарској, пошто су обе индустријски богатије; а могла их је продати само српским аграрне.

Цитати о Дучићу

Основни тон целе поезије Дучићеве има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста је коју је Ламартин певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Верленове Романсе без речи. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, хладан, нем, тајанствен, дубок, глув, магла, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део песама Дучићевих.
- Јован Скерлић, Јован Дучић

Ваше дело је постало својина једног народа. Вашим именом се заклињу покољења. Али, кад би нешто било могућно да једном буде заборављено ваше име и изгубљено ваше дело, тврдо верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави, проговорили језиком ваше поезије, нашли исте, ваше, речи и усклике. То је судбина великих песника.
- Иво Андрић

Његова песма Врбас, испевана поводом покоља Срба у Босни, биће забележена у свакој антологији нашег патриотског песништва, исто онако као Змајева Вила, Јакшићево Падајте браћо, Војислављево На Вардару, Ракићево На Газиместану… У данима великог српског страдања и мучеништва Дучић је нашао речи које су могле бити мелем народном болу.
- Слободан Јовановић о песми Врбас

Последње речи Јована Дучића биле су Верујем у Бога и Српство. Написао их је већ изнемоћалом руком у недоба, када је и у Бога и у Српство могао веровати једино Јован Дучић. У невреме, кад су се и Бог и Српство и Дучић нашли међу инкриминисаним појмовима његовога језика, кад су их, као цара Радована, спомињали још само људи који су полудели. […] Али, гле чуда! Јован Дучић се по трећи пут сахрањује и по други пут рађа, и то друго рођење указује се као истинитије, важније и славније од оног првог у Хрупјелима. […] Дучић је своје оспороватеље подавио у капи мастила. Данас је Дучић изнесен на онај видик који нико не може заклонити.
- Матија Бећковић, „Јован Дучић је и задужбинар”, у: Радослав Милошевић, Земаљско и небеско Јована Дучића, Требиње: Удружење књижевника Српске: Подружница за Херцеговину, стр. 310–314.

Спољашње везе

Јован Дучић

Викизворник има оригиналан текст под именом:

Јован Дучић

Јован Дучић – Песме, Цитати, Књиге, Биографија, Занимљивости