Jovan Dučić

Jovan Dučić (Trebinje, 15. februar 1874 — Geri, 7. april 1943) je bio srpski pesnik i akademik. Jedan je od najznačajnijih pesnika srpskog modernizma i najznačajniji liričar. Pisao je i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke i Španije, dok su putopisi prvi put objavljeni 1930. pod naslovom Gradovi i himere.

Vidi još:

Blago cara Radovana

Gradovi i himere

Citati

Mirna kao mramor, hladna kao sena,
Ti se bledo tiho devojče što sneva.
Pusti pesma drugih neka bude žena,
Koja po nečistim ulicama peva.
- Poezija, strofa 1.

Ja ne mećem na te đinđuve sa trakom,
Nego žute ruže u te kose duge:
Budi odveć lepa da se sviđaš svakom,
Odveć gorda da bi živela za druge.
- Poezija, strofa 2.

Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene.
- Žena, strofa 1.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.
- Žena, strofa 5.

Opet jedno veče… I meni se čini
Da negde daleko, preko triju mora,
Pri zalasku sunca u prvoj tišini,
U blistavoj senci smaragdovih gora —
Bleda, kao čežnja, nepoznata žena,
S krunom i u sjaju, sedi, misleć’ na me.
Teška je, beskrajna, večna tuga njena
Na domaku noći, tišine i tame.
- Zalazak sunca, strofa 2.

I ja, kome ne zna imena ni lica,
Sve sam njene misli ispunio sade.
Vernost se zaklinje s tih bledih usnica.
Kao smrt su verne ljubavi bez nade!
Vaj, ne recite mi nikad: nije tako,
Ni da moje srce sve to laže sebi,
Jer ja bih tada plakô, ja bih večno plakô,
I nikad se više utešio ne bi’.
- Zalazak sunca, strofa 4.

Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
Negde u aleji zadnji zračak blista,
Venus arhaička sama je na stazi,
Gola, i sva stidna, bez smokvova lista.
- Čežnja, strofa 1.

Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe
U grumen gline užežene,
Tad neće više biti međe
Između tebe i izmeđ mene.
- Povratak, strofa 1.

Gledam tvoje krupne oči zaljubljene,
Gde sja vatra — ko zna — grešna ili sveta.
Svejedno ljubiš li drugog ili mene:
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.
- Simvol, strofa 1.

Sav u zlatu, titan, riđ i modra oka,
Car sluša reč Kneza u Velikom Veću.
U luci purpurna jedrila široka,
Celo more pline posuto u cveću.
- Dubrovnik (1918), strofa 1.

Presiti se zemlja od krvavog vala,
Ali vam pobeda ne osvetli lice;
Jer lovor ne niče s bunjišta i kala,
On je za heroje, a ne za ubice!
- Horda, strofa 5.

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.
- Pesma ženi (1920), strofa 1.

Ostaj nedostižna, nema i daleka —
Jer je san o sreći viši nego sreća.
Budi bespovratna kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.
- Pesma ženi (1920), strofa 2.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najlepši na svetu.
- Pesma ženi (1920), strofa 3.

A ti ne postojiš nit si postojala;
Rođena u mojoj tišini i tami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami.
- Pesma ženi (1920), strofa 5.

Kako malo treba da se bude sretan,
I sto puta manje da se večno pati.
- Refren, strofa 2.

Nosi, srpska reko, krv naših sinova,
jer krvave reke svud su naše međe;
Mačevi ubica svi su istog kova —
Sad nosi unuke kud nosaše pređe.
- Vrbas (1941), strofa 1.

Naše su pobede i zastave naše
Tvoj veliki zavet gordosti i besa —
Jedine u tebi što se ogledaše,
I jedine ovde digle do nebesa.
- Vrbas (1941), strofa 3.

Nosi mora krvi da ih ne pokradu,
Nosi reko srpska, krv nevinih žrtvi:
Radosne pobede heroji nam dadu,
Ali strašnu pravdu izvojuju mrtvi.
- Vrbas (1941), strofa 5.

Ti ne znade mreti kraj slomljenog mača,
Na poljima rodnim, braneći ih časno
Kitio si cvećem svakog osvajača,
Pevajuć’ mu himne, bestidno i glasno.
- Sinu tisućljetne kulture (1943), strofa 1.

Slobodu si večno, zakržljala raco,
Čekô da donesu tuđi bajoneti,
Po gorama svojim tuđa stada pasô,
Jer dostojno ne znaš za Slobodu mreti.
- Sinu tisućljetne kulture (1943), strofa 2.

Pokaži mi redom Viteze tvog roda,
Što balčakom s ruku slomiše ti lance,
Gde je Karađorđe tvojega naroda,
Pokaži mi tvoje termopilske klance.
- Sinu tisućljetne kulture (1943), strofa 3.

S tuđinskom si kamom puzio po blatu,
S krvološtvom zvera, pogane hijene,
Da bi mučki udar s leđa dao Bratu,
I ubio porod u utrobi žene.
- Sinu tisućljetne kulture (1943), strofa 4.

Branio si zemlju od nejači naše,
Iz kolevke pio krv nevine dece,
Pod znamenje srama uz ime ustaše,
Stavio si Hrista, Slobodu i Svece.
- Sinu tisućljetne kulture (1943), strofa 6.

Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica,
Jer put neizvestan uvek je put vražiji
Ne boj se jastreba nego kukavica,
Ne boj se lažova nego njine laži.
- Večnoj Srbiji (1943), strofa 1.

Bog neka te spase tvojih spasilaca,
Na svakome uglu ima ih po jedan.
Prezri mudrost glupih i glupost mudraca!
Nož tvog izdajnika biće uvek žedan.
- Večnoj Srbiji (1943), strofa 2.

Nosi, rode slavni, taj mač bez korica —
Znamen krstonosca i Božjeg vojnika!
- Večnoj Srbiji (1943), strofa 7.

Znaj samo iz krvi heroja se rađa
Zvezda putovođa za daleke pute…
Vetrom neba ide mučenička lađa,
Suze su nevinih do neba dignute…
- Večnoj Srbiji (1943), strofa 9.

Za tvoju Slavu, svetli Care,
Što i sad vladaš u nama,
Koji čuvamo slave stare
U molitvi i na strunama!
- Na carev Aranđelovdan (1943), strofa 1.

Za tvoju Slavu, svetli Care,
Neka svak pehar popije —
Jer su spopale pute stare
Zmije i ljute škorpije…
- Na carev Aranđelovdan (1943), strofa 2.

Za tvoju Slavu, svetli Care,
Care nad trima morima!
Zli žreci danas pričest kvare;
Guba je u svim torima…
Nad tvojim carstvom mrak se širi,
Vetrovi crni duvaju:
Sad našu savest brane žbiri,
Lupeži blago čuvaju.
- Na carev Aranđelovdan (1943), strofa 3.

Jer je otadžbina samo ono kuda
Naš znoj padne gde je krv očeva pala;
I plod blagosloven rađa samo gruda
Gde su mač zarđan deca iskopala.
- Himna pobednika, strofa 4.

Samo buktinjama zbori se kroz tmine;
U zrcalu mača budućnost se slika;
Preko palih idu puti veličine;
Slava, to je strašno sunce mučenika.
- Himna pobednika, strofa 5.

Možda je prava sreća što pojedini ljudi ne znaju kako o njima misli ostali svet. Čovek živi celog života i u obmanama o sebi, i u predrasudama o drugima, a to možda čini sumu njegove sreće na ovoj zemlji. Jedan veliki deo sveta živi na taj način spokojno u svojoj laži kao svilena buba u svojoj svilenoj čauri.

Velika je nesreća što se drugi ljudi upinju da i najbolje među nama uvere kako ih smatraju najgorim, i kako je njihova zasluga tašta, a njihovo delo bez vrednosti; ali je još žalosnije što i najbolji među tvorcima ponekad poveruju u takve tuđe reči brže nego u svoju istinu.

Ljudi najčešće naprave ono što su najviše izbegavali i izgovore ono što su najviše želeli da prećute. Stoga ne hvatajte ljude u greškama, praštajte uvrede i ne pamtite reči. Od stotinu stvari koje čovek uradi, on ih je najviše uradio u ludilu, ili u bunilu, ili bar slučajno, ali svakako najmanje promišljeno.

Najbolje ćete čoveka ceniti po onome što on uradi baš slučajno i nesvesno, a ne po onome što radi razmišljeno i namerno. Jer da kažemo u paradoksu: slepa priroda jeste jedini vidoviti razum.

Hrvati su najhrabriji narod na svetu, ne zato što se nikoga ne boje, već zato što se ničega ne stide.
- Nenaveden izvor.

Lepa je svaka žena, osim one koja misli da to nije, i one koja misli da to jeste.
- Nenaveden izvor.

Gradovi i himere (1930)

Ovo je samo nekoliko primera; za više citata iz ovog dela, pogledajte Gradovi i himere

Rđavi ljudi ne umeju da se smeju; a od smeha lice postane čovečanskije i lepše jer postane svetlije.

Treba narode učiti da se smeju. Ničim se čovek ne može toliko dopasti koliko lepim smehom.

Ljudi koji se više ne čude, i ni u što ne zagledaju po sto puta, to su nesrećnici koji nikad nisu stvarno ni videli ništa na ovom svetu.

Ima ljudi, koji su u svom životu videli svega nekoliko zalazaka sunca, a još manje ima ljudi koji su videli svitanje i orgije sunčevog izlaska.

Obožavaju prirodu samo deca i ludaci; samo oni govore s biljkama po putu i s kamenjem u polju.

Nemoguće se uopšte odreći otadžbine i rodnog kraja, a da se čovek ne odreče i samog sebe.

Onaj koji mrzi Francusku, nije samo loš po intelektu i nekulturan čovek, i prostak, nego je i loš i po srcu, nepravedan i zločest nevaljalac.

Bez velike mašte nema velike ljubavi. Ljubav koja nije ponikla iz fantazije, ima tužnu prisebnost u kojoj je sve izmoreno, sve predviđeno i sve kategorisano; ona ne zna za sreću iznenađenja ni za radost velikih prepada.

Žena bez mašte je plitka, prazna i vulgarna, kao čovek koji nema duha.

Ja mislim i da se misao o Bogu začela pred velikom pučinom ili usred pustinje, jer se samo tamo mogla steći ideja o neizmernom i večnom.

Treba li moru da zahvalim što nikad nisam bio skeptik? Sve veliko što nije bilo istinom za moj duh, bilo je istinom za moje srce. Tako je i Bog jedna istina srca. Zato ga neće ni ubiti razum jer ga on nije ni sazdao; a misao o Bogu nestaće među ljudima samo kad ljudsko srce padne nisko. Vera, to je čista sentimentalnost; jer ne postoji ideja o Bogu nego osećaj o Bogu, i mašta o Bogu. Žene su stoga veliki čuvari vere, jer su sentimentalne, jer imaju srca i mašte, i to je jedna strana njihove veličine.

Mi religiju primamo pre od majke negoli od crkve ili društva. Pored oca i pored popa, svi bi ljudi ostali bez vere.

Nema danas ni velikih ljubavi, jer su ležerna poznanstva progutala duboka prijateljstva.

Srpski su sveštenici bili vođe naroda i vojskovođe u ustancima. U Srba je odista samo svetosavlje spaslo pravoslavlje: ideja o crkvi je bila nerazdvojna od ideje o državi.

Kome se god u duhu nastanila jedna velika ideja ili u srcu veliko osećanje, on se povlači u samoću šume i polja, ili u jedan ugao sobe, da tu sazru u njemu najveće njegove istine.

Ako danas nema velikih ljubavi, to je zato što nema velikih samoća.

Bog ubitava pustinju i tamo ga svi nađoše. Mržnja ne klija nego po putevima hučnih gomila i u huci jezika. U samoći nema mržnje: osamiti se, to znači očistiti se. Sve u samoći postaje uzvišeno, najviše, najdublje.

Buda i Hristos su otišli u pustinju da se razgovore s večnošću, što znači da u samoći prečiste sebe, i zatim se vrate među gomile koje treba obasjati.

Sve velike tvorevine su delo samoće; sve se veliko rodilo u pustinjaku.

Veličina jednog naroda, odista, nije u njegovoj istoriji, nego u njegovoj legendi. Stvaraju samo oni narodi koji imaju legende, jer istorija nije dovoljna. Istorija bez legende je uboga, i kad je najveća. Zbog ovog je srpski narod viši danas od sviju susednih naroda: jer je sva njegova istorija u narodnim pesmama pretvorena u mitove, reke i planine pune vila, heroji, kao Miloš i Marko, dignuti do vančovečanskog, a kraljevi, carevi i kneževi pretvoreni u svetitelje.

Narode može drugi samo da pobede; ali narodi jedino sami sebe mogu da upropaste.

Rat se više ne vezuje za karaktere ni ideje; ni za ambicije i sujete; ni za manije i ludila pojedinih vizionera. S vremenom on gubi sve idealne strane starih utakmica u rasnoj vrlini i ličnoj hrabrosti; i postajući usavršen, postaje odvratan. Posle skoro svakog antičkog velikog rata nastala je veća civilizacija; posle svakog novog rata i za pobeđene i za pobedioce nastaje od danas samo perioda pomračenja i poraz civilizacije.

Ima žena koje ne nose svoj čar u linijama lica, nego u izrazu lica; ni u boji očiju, nego u pogledu; ni u crti usta, nego u osmehu; ni u govoru, nego u muzici glasa; ni u formama tela, nego u pokretima.

A u Delfima je Frina, sva gola, bila predstavljena kao Afrodita od Praksitela! Je li to bio dokaz paganskog ateizma? Ne, to je bio samo znak da duboki ljudi nikad nisu razlikovali ljubav od religije.

Naše narodne pesme sam radije slušao po dimljivim hercegovačkim kućama guslara, u teskobnim krčmama pored puta ili pred crkvom posle leturgije, sav srećan što spadam još među one koji su doživeli da čuju guslara, što vremenom iščezavaju kao što su nestali i njihovi prethodnici koji su na isti način nosili putnih pet stoleća Homerove stihove dok nisu bili zabeleženi i sređeni u dva velika eposa.

Pravoslavlje je bilo i ostalo vera nevina i čista, vesela i polupaganska, puna blagorodnog jelinskog duha za radost na zemlji i mir među ljudima, bez svojih inkvizicija i Torkvemada, vartolomejskih noći i engleskih progona.

Kod Srba svetosavlje znači ideju koja ujedinjuje veru, državu i naciju.

Samo glupaci su jedini ljudi koji svoje pogreške ne uviđaju; jer kada bi glupaci uviđali svoju glupost, i oni bi već time postali atinskim filozofima…

Demokracija više možda nego i jedan drugi sistem — kao i danas, i kao uvek, bila je u rukama jedne duhovne oligarhije. Međutim, u našem današnjem dobu, na vlast dolaze ljudi jednom mehanikom izbornih sistema koja izbacuje na čelo državne uprave ljude bez imena, bez talenta, bez morala, bez pobožnosti. Ali u gradu mudraca, vladali su odista mudraci.

Zemlja je ostarela; i ljudi, verujući u hiljade istina, ne veruju više ni u jednu.

Istina Hristova je bila, dakle, neizmerno šira nego ma koliki okvir i ma kakvo slovo. Nju nisu nametnuli ni ljudi ni svetitelji, nego je ta istina sama sobom krčila put kao najviši zakoni prirode.

Jedan mlad Jevrejin sa crvenom bradom i modrim očima naročito se mnogo čuo i oblivao suze. Zapitah ga odakle je. „Iz Zabunja, u ruskoj Poljskoj… ili u poljskoj Rusiji…” odgovori zbunjeno, ne znajući kome govori. Pitah ga da li ovde plače za sebe ili za koga drugog. A on mi reče da ga je odista poslao ovamo jedan jevrejski bogataš iz Poljske da plače za njega… Ja sam bio istinski potresen ovim čudnim prizorom. Setih se našeg srpskog plača za Kosovo i za carstvom slavnih Nemanjića. Osetio sam zato, bolje nego ostali Evropljani, suze ovih nevoljnih sinova Izrailja, koji su ipak na svetu učinili više dobra nego zla. Ali sam se i pitao: gde li će naći svoj dovoljno velik Zid plača moja pravoslavna braća Rusi da se isplaču za ono što su im u zemlji i u dušama, potpuno nedužnim, porušili vojnici Karla Marksa, malo strašniji nego legionari cara Tita, rušitelja Jerusalima.

Osećanje hrišćanskog ideala koji su imali Srbi, vidi se i po tom što su, po primeru Svetog Save, skoro svi srpski arhiepiskopi bili iz redova najviše vlasele. Zatim skoro svi vladari koji su bili ktitori zadužbina, bili su od naroda nagrađeni proglašenjem za hrišćanske svetitelje. Srbi su tako isto svojim mučenicima dali venac svetitelja hrišćanskih. Ovo niko drugi od Slovena nije radio. U srednjem veku je srpstvo i hrišćanstvo bilo, dakle, isti pojam. Kao dokument za moralnu sadržinu srpskog naroda ovi slučajevi su nesravnjiva i nenadmašna svedočanstva.

Blago cara Radovana (1932)

Ovo je samo nekoliko primera; za više citata iz ovog dela, pogledajte Blago cara Radovana

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Strah, to je životinjski osećaj u čoveka; potpun čovek se ne plaši ničeg osim sramote i kukavištva.

Najviši stepen čovekovog učešća, to je u stvarima otadžbine, jer je otadžbina zbir svih drugih ljubavi i osećanja.

Sve velike stvari izgrađuju samo veliki ljudi, a ljudske gomile samo ruše; mali ljudi sve sravnjuju sa zemljom.

Ljude treba suditi samo po njihovim vrlinama, a ne po njihovim manama; međutim, po vrlinama nas ocenjuju samo naši prijatelji, a naši neprijatelji nas ocenjuju samo po našim manama.

Od svega što je čovek posejao, ništa nije rađalo brže nego mržnja. Narod se brže fanatizuje nego vaspita. Koristoljublje je uvek nedeljivo od mržnje; iz koristoljublja se ljudi odriču otadžbine, porodice i vere.

Fanatizam je ostatak varvarstva, a sa kulturom trebalo bi da čovek ide samo za hladnim osvedočenjem; međutim, nažalost, izgleda baš naprotiv, da je fanatizam jedno slepilo našeg instinkta, koje neće moći ništa iskoreniti. Što je najžalosnije, ljudi se fanatizuju u mržnji, ali se ne fanatizuju u ljubavi. Jedini lek protivu ovog instinkta bila je vera hrišćanska, koja je prva fanatizovala ljude u ljubavi. Svaka mržnja je sugestija samog sebe, i zato čovek mudrac može sebe fanatizovati u ljubavi, protivno i svojim instinktima, koji su inače uvek skloni samo mržnji. Fanatizovati se u dobru, to znači postati čovek istinski pobožan.

Samo je mladost stvaralačka. Ma u kojim godinama, ako čovek još stvara, on je mladić.

Pokažite samom sebi da možete živeti sa vrlo malo društvenih veza, i biti srećan i s polovinu ili trećinu svog imanja, i da se možete osećati snažnim i samo s dvojicom prijatelja, mesto bezbrojnih i blistavih poznanstava, i da možete spokojno stanovati u predgrađu, mesto u središtu velikog grada, čak i u selu, mesto u varoši. Odrecite se, na kraju krajeva, i svojih neprijatelja, kao da ne postoje, jer i oni predstavljaju jedan teret, bespotreban, na vašim kolima. Naročito uverite sami sebe kako je sasvim mogućno sve materijalne sreće zameniti moralnim i duhovnim, da sujetu možemo zameniti ponosom, a samoljublje zameniti častoljubljem.

Ljubav sve ispuni i sve zameni. Rađanje ljubavi u duši, to je više i lepše nego rađanje sunca na okeanu.

Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele, nego da je vole.

Čovek se zaljubi gledajući ženu, a žena se najčešće zaljubi slušajući čoveka.

Najveća slast života za snažne i neporočne ljude, to je zdrava fizička ljubav. Čovekovom duhu ostaje samo da fizičkoj ljubavi napravi dekor, a čovekovoj duši ostaje da sve obojadiše i pozlati, i oplemeni, i opeva. Nikad se ljubav ne zadrži samo na fizičkom uživanju, osim kod žena glupih i kod ljudi vulgarnih. Nikad ne postoji perverzija kod zdravih i fizički silnih. Sve su poroke izmislili slabi i degenerisani ljudi.

[…] samo kroz ljubav može i obični čovek da bude dignut do velikog čoveka, i da pigmej pođe u korak sa gigantom. Samo se u ljubavi i u smrti ljudi mogu da izjednače, i da poslednji stigne prvog.

Pronaći dobru ženu, to je teško kao pronaći u svom vrtu izvor petroleuma.

Prosečni čovek uvek voli više ženu nego ljubav. Kod žene je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude i voljena.

Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici.

Devojka koja unapred pokazuje da ne želi decu, neće nikad biti ni dobra žena, ni dobra majka, ni dobra drugarka, nego buduća raspikuća i opasan poliandar, koja voli svet većma nego kuću, sebe nego ikakvog čoveka; to je pustolov kojoj će muž služiti samo za pratnju i podvođenje.

Prvi znak da jedna žena odista ljubi, to je kad se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od čoveka kojeg voli.

Svaka je žena dosadna osim one koju volimo.

Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto.

Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na naročito izabrane među ljudima; lepota je i blagoslovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osećanje.

Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveći događaj i najlepši izraz duševnog u materiji.

Telesni porok je prirodna posledica društva, a ne prirode, jer je seljak čedniji od građanina. U mnogim zemljama seljak spava u kući zajedno sa svom ostalom čeljadi, i čak sa svojim životinjama, i nikad se on i njegova žena ne svuku potpuno goli. On do smrti ne vidi svoju ženu drukče nego obučenu, a možda bi ga bilo strah i stid da je vidi bez odela. Porok se razvija u ljubavnoj dokolici i golotinji; porok je umnogome stvar mašte koliko i temperamenta. Svakako, porok je stvar bogatih i besposlenih.

Ima među ženama više heroja nego što ih ima među ljudima, ali su ljudi celu istoriju prigrabili za sebe, i za priče o sebi. Međutim, mi smo heroji u bojnoj vatri, a žene u hladnoj svakidašnjici; mi smo hrabri pred smrću, a one pred životom; mi pred drugim čovekom, a one pred celom sudbinom.

Ljubomora je jedna forma gluposti.

Ja pamet čoveka računam po onom šta kaže, a pamet žene po onom što ne kaže.

Čovek i žena se izmiruju samo u ljubavi čistog srca, i u ljubavi bespolnoj, odakle izbija iskra poezije, koja je magija sveta, sunce sunaca.

Mladost ne vidi kobne stvari života, i zato je mladost viša nego život.

Žena je najbolji spasilac od čamotinje.

Dosada je došla od civilizacije: preterano umnožavanje zabave dovodi do očajne presićenosti i zatim do mračne dosade.

Civilizacija je napredak, ali napredak nije cela sreća. Civilizacija je bacila u nazadak religiju koja je nekad bila dovoljna za život na zemlji. I raskoš je ubio ukus koji je nekad bio dovoljan za život u lepoti.

Zajednica interesa ne može se ni nazvati imenom prijateljstva. Uostalom, kako bi neko bio prijatelj iz interesa?

[…] ne treba govoriti zlo ni o najgorim ljudima. Iza gorkih reči ostaju gorka usta. Kad govorite o lepom gradu, o cveću, i o lepoj ženi, vi postajete radosni; a govoreći o rđavom čoveku, vi postanete tužni. Ko se dotakne prljavog predmeta, on uprlja svoje telo, a ko se dotakne prljavog čoveka, on uprlja svoju dušu.

[…] ali o neprijatelju, ako ne treba reći dobro, treba ćutati razumno. Više nam škode u životu rđavi jezici nego rđava srca. Nikad jedan rđav čovek nije u stanju da učini ljudima onoliko zla koliko jedan zao jezik: jer ružne reči ostanu i kada se ogovarač zaboravi. Uostalom, jezik strasti je uvek neprijatan, i jezik mržnje je svakom odvratan. Pokušajte samo jedan dan govoriti lepo o svima ljudima, a o zlim ne govoriti ni rđavo ni dobro, i videćete svoj ogromni unutrašnji mir. Ni o tiranima ne govorite rđavo, jer je neko rekao: ako nam velikaši ne čine zlo, to je dovoljno da ih već zato smatramo svojim dobrotvorima. Naše lepe reči su, odista, najkraći put ka uspehu u životu.

Trebalo bi u narodu podići ljubav prijateljstva do paradoksa, i druželjublje do religije, jer bi to bio najsigurniji uslov za sreću.

Kažu da postoje neki insekti u vazduhu koji za vreme velikih vrućina sami sebe pojedu, i tako uginu. Takav je slučaj i sa mržnjama koje su vrlo raznolike.

Ima takvih ljudi koji više pripadaju nekoj grupi negoli i porodici i otadžbini.

Istinski umni i duboki ljudi nemaju mržnje niti podništavaju druge. Mržnja je stvar nepotpunog uma, koliko i nepotpune glave. Prva osobina primitivnog čoveka, to je da se boji svega što ne razume; a na prvom mestu se boji pameti. Glup čovek ne može mirno da sasluša pametnu reč, jer ga ona ošine kao bič po očima. Glup čovek smatra pametnog čoveka kao svoju karikaturu. Zato je on po prirodi i po svom geniju netolerantan; pošto je netolerancija stvar gluposti a ne mudrosti.

Ne zna se šta je kobnije i odvratnije: samovolja i nasilje tirana, ili kukavištvo njihovih naroda.

Hrabrost je stvar vaspitanja koliko je i stvar urođena.

Rđavi ljudi mrze i umetnost i filozofiju, jer obe idu za istim, i jer su čiste. Rđav čovek nije nikad bio prijatelj mudrosti i muza, i to sasvim prirodno, jer ni njega mudrost i muze ne vole.

Strah je osobina divljaka i životinja, jer oni nemaju preziranje smrti, nego imaju samo slepilo i za smrt i za život. Sve vrline, pa i hrabrost, jesu plod civilizacije.

Mladost, to je bogatstvo i kraljevanje; to je čar telesne lepote i duhovne svežine; lepota fizičke snage; beskonačnost nadanja; raskoš u planovima od kojih je svaki ogroman i bezmeran, i od kojih svaki izgleda verovatan i kad je nemoguć. Mladost, to su radosti prečeste i prenagle; svi izvori optimizma otvoreni; a san stavljen iznad istine, i ljubav iznad života. To su namere od kojih su uvek polovina herojskih a polovina razbojničkih. Mladić, to je zaverenik; a mlada žena, to je ustaš. Svaki je okvir uzak, i svaka se reka daje preskočiti. Svaka ideja je prestarela, i svaki je autoritet nasilje. Svi su ljudi suparnici, i sve su nesreće samo ljubavne.

Merilo za mladost i starost sad je manje princip fizički nego princip duhovni. Najzad, i srećom, starost je bolest samo glupih ljudi i ružnih žena. Za umne ljude i za lepe žene ne postoji starost. Uman ne sme ostareti, a lepa žena ne može da ostari. Um i lepota se samo menjaju, ali s vremenom ne propadaju. Ko je jednom bio odista mlad, taj ne može postati odista star, kao što čovek koji je odista pametan, ne može postati glup.

Genije, koji je lepota viša i od mladosti, nema svojih godina. Genije stvara do poslednjeg daha.

[…] kao i u svemu čovekovom, žena stojeći u središtu svih sreća i nesreća, postala je i glavnim merilom čovekovog veka na zemlji.

Veliki ljudi nemaju vremena da broje godine koje su prošle, nego godine koje im još ostaju da ostvare svoje krupne namere.

Izdajstva, revolucije, podlosti, brakolomstvo, zločini, dolaze od naše želje za uživanjima.

Pesnik je svagda i nepomirljivo idealist, jer sve gleda kroz ideal, to jest kroz prizmu savršenstva.

Pesnik je tumač božanstva, jer je božanstvo slika čovekovog ideala.

Bog prosvećenih naroda ima sve mudrosti i vrline koje čovek u svom snu o idealu smatra za najviše.

Pesnik je religiozan, jer su pesnici i izmislili religiju.

Prvi prosvećeni čovek je bio najveći patriota. Otadžbina, to je savest društva. Osećanje ljubavi počinje s roditeljima, nastavlja odmah s otadžbinom, i svršava, tek na trećem mestu, u ljubavi za ženu. Pesnik je zato uvek ogledalo svoje rase.

Najprosvećeniji čovek nije neminovno i najveći patriota, ali je najveći patriot neosporno onaj čovek koji je najdublji; znači najduševniji, i znači najrasniji.

Lepota i božanstvo se ne daju izraziti rečima; pokušajte to pa ćete videti koliko je veliko siromaštvo ljudskog govora. Jedini pesnik uspe da nađe reči i da se približi tim nepristupačnim i neizrecivim veličinama.

Današnja umetnost očevidno stoji na bespuću jednog čovečanstva koje je izgubilo svu snagu da u nešto veruje onako kao što je pre verovalo u Boga.

Pesme vole samo deca i mudraci. Prvi u pesničkim mislima vide šarene slike, a drugi u tim šarenim slikama vide duboke misli. Pesme ne vole ljudi rđavog srca i lošeg vaspitanja.

Nema velikana za male ljude. Veliki čovek vas sudi po vašim vrlinama, a mali čovek vas sudi po vašim manama. Velikan nađe načina da vas i na taj način uveliča a mali čovek vas unizi i smanji. Sitan čovek se bavi samo sitnicama.

Koliko se jedan genije sve više penje na visine, utoliko više iščezava s vidika za one koji ostaju uvek u nizinama. Samo oni koji sami idu naviše, znadu šta su to veličine nekog cilja, i dokle dopru visine jednog duha.

Heroizam, to je snaga u kojoj ratuje božanstvo dobra protiv božanstva zla, Bog protiv sotone, pravda protiv nepravde.

Srpski je heroj Lazar koji gine za veru, i Miloš koji gine za svoju vojničku čast, i Marko koji umire od za mora što se celog veka borio braneći nejake. Heroj hrišćanstva je mučenik.

Najveća vrlina ženina jeste duševnost, a najveća vrlina čovekova jeste hrabrost. Plašljivost je uzrok nebrojenih pogrešaka čovekovih, često i samih njegovih zločina. Najveći deo heroja bili su u svemu plemeniti i blagi ljudi, a plašljivi su redovno vrlo rđavi ali i drski ljudi. Plašljiv čovek, pošto je istovremeno i zao, manje se boji heroja što je hrabar nego što je častan; pošto dobro zna da je častan čovek odveć strog u svojim suđenjima. Dobar čovek je prav kao mač, ali i oštar kao mač.

Hrišćanstvo je religija ljubavi, što znači pesma srca. Hristos je pokazao da je Pesnik-Heroj jedini gospodar i pobedilac u svemiru.

Srbi su jedini evropski narod koji ima kult heroja, kao što su ga imali nekad stari Grci.

Skoro je zaslepljujuća potreba vladara da istovremeno zagospodare ljudima, stvarima, morima i životinjama. Pojedinci su stavljali na kocku celu veliku otadžbinu, i sve svoje saplemenike da bi samo oni stali na čelo drugih.

Nema naroda koji je jedan režim priznao da je dobar; a ako je priznao, to je samo kad je taj režim bio prošao, ili kad je došao drugi koji je uvek izgledao gori.

Gomila je uvek u stanju ludila; čovek dolazi do pameti i svesti samo kad se izdvoji iz mase. Gomile i ne žive od ideje nego od strasti.

Žeđ za vlašću je snažnija nego nego žeđ za vodom.

Gomile idu za vojvodama a ne za mudracima, kad god je u pitanju veliko rešenje sudbine.

[…] cela istorija to je smena jedne tiranije za drugom: borba između jakih za njihov račun.

Jugoslovenska ideologija: istina o „jugoslavizmu” (1942)

Nikad se Hrvati nisu mogli da naviknu na ideju da su oni u Evropi jedan mali narodić, jedva istorijski.

Hrvati nikad nisu imali svojih narodnih pesama. Srbi su narod guslarski, a Hrvati narod tamburaški; i dok su Srbi izgrađivali svoje slavne epose, Hrvati su izgrađivali poskočice.

Ilirci su uzeli srpski jezik najpre da prisvoje dubrovačku književnost, koja je cela izgrađena na tom jeziku, a zatim da po Bosni mogu (cinizmom koji se u našoj poštenoj kući ne da ni zamisliti) da poharaju srpske narodne pesme, i onako ih bestidno štampaju u Zagrebu kao hrvatsku narodnu poeziju.

Kad je Srbija 1804. pod Karađorđem, a zatim pod Milošem, dizala velike ustanke za oslobođenje Balkana, i kad su stvarali prvu hrišćansku državu u nehrišćanskom i varvarskom carstvu na evropskom Istoku, ni jedan Hrvat nije, kao Sloven ili Hrišćanin, došao kao dobrovoljac da pomogne taj Ustanak U Srbiji su se javljali osim Crnogoraca, još i Hercegovci, koji su dali jednog slavnog vojvodu; i Maćedonci, koji su dali dve vojvode; i Bosanci, koji su dali velikog pesnika Filipa Višnjića, Tirteja ovog Ustanka; i Bokelji; i Vojvođani; koji su davali vešte oficire i učene savetnike; čak i Grci. koji su se solidarisali sa svojom Heterijom, i dali Srbiji jednog svog heroja, Rigu od Fere. Samo ni jednog Hrvata ni od spomena! — Nije došao onamo Hrvat dobrovoljac ni kad, je Srbija docnije vojevala 1875. sa Turskom, ni 1885. sa Bugarskom, ni 1914. sa Austro-Ugarskom! Naprotiv, najkrvoločniji na Drini i Ceru, na frontu, a naročito po srpskim selima, bili su Hrvati…

Jugoslavizam je ideologija bez svog ideologa; ideal koji je, kao što smo videli, ponikao iz intrige; utopija koja je potisla i onemogućila ideju; zakon koji je branjen bezakonjem. Jugoslavizam će u našoj istoriji biti sinonim diktatura, za koje je od prvog trenutka bio tesno vezan.

Jugoslavizam je bio stranputica i bespuće, vratolomija i samoubistvo.

Srpski narod, a to je ne samo Srbija, nego i celo Ujedinjeno Srpstvo, mesto da se 1918. formiralo u jednu ogromnu i etnički homogenu grupu, i sledstveno u jednu veliku državu, primilo je na sebe dužnost da pristane na granice Jugoslavije koje su samo na moru imale dužinu od ništa manje nego 1.000 kilometara od Sušaka do Ulcinja; a na suhu, dvostruko toliko, od Đevđelije do Kranjske! Za odbranu onolike obale, trebala bi jedna preskupa ratna mornarica kakve od velikih sila, a kakvu mi nikad nismo mogli ni zamisliti sa našim malim budžetom. Za odbranu suvozemne onako beskrajne granice, trebala je tako isto vojska jedne velike sile, sa oružanjem, koje je iziskivalo ogromne troškove, i za nabavku i za uzdržavanje!

Uopšte, ni o kakvim zajedničkim herojstvima nisu Hrvati dali da se govori širom cele njihove zemlje. Oni su okretali čak na smešno srpsku ratničku istoriju, slavu srpske vojske, koja je bila slavljena kao herojska i od svih neprijatelja, a ne samo od prijatelja. Ne priznavajući da je išta Srbija doprinela oslobođenju njihove zemlje, jedan hrvatski ministar, dr Krajač, povikao je jednom cinično u Skupštini, i to kratko nakon ujedinjenja: „Recite nam koliko košta ta krv koju ste prolili za Hrvatsku, da vam je platimo…”

Nikakav njihov proizvod, ni prirodni ni industrijski, nije bio Srbiji neophodan, pošto je Srpska Zemlja imala sve iste prirodne proizvode i sama u izobilju; a industrijske je mogla jevtinije nabaviti iz Mađarske i Italije. Međutim, Hrvatska svoju industriju nije mogla prodati ni u Italiji, ni u Mađarskoj, pošto su obe industrijski bogatije; a mogla ih je prodati samo srpskim agrarne.

Citati o Dučiću

Osnovni ton cele poezije Dučićeve ima nečega maglovitog, mutnog, dalekog. Ljubav koju on peva ista je koju je Lamartin pevao, koja se zbiva neznano gde, neznano kad, negde daleko, u plavoj zemlji snova. Ima u njima nečega fluidnog, talasavog, one karakteristične neodređenosti najnovije moderne poezije, nešto što podseća na Verlenove Romanse bez reči. Vidite samo koje su njegove omiljene reči, one koje se svaki čas ponavljaju: mutan, mračan, bled, siv, sumoran, pust, mrtav, hladan, nem, tajanstven, dubok, gluv, magla, šum, tama, osama. U muzici i asocijaciji ovih reči nalazi se veći deo pesama Dučićevih.
- Jovan Skerlić, Jovan Dučić

Vaše delo je postalo svojina jednog naroda. Vašim imenom se zaklinju pokoljenja. Ali, kad bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno vaše delo, tvrdo verujem da bi mladići i devojke tih dalekih naraštaja htijući da izraze ono što je najlepše u njima od bola i ljubavi, progovorili jezikom vaše poezije, našli iste, vaše, reči i usklike. To je sudbina velikih pesnika.
- Ivo Andrić

Njegova pesma Vrbas, ispevana povodom pokolja Srba u Bosni, biće zabeležena u svakoj antologiji našeg patriotskog pesništva, isto onako kao Zmajeva Vila, Jakšićevo Padajte braćo, Vojislavljevo Na Vardaru, Rakićevo Na Gazimestanu… U danima velikog srpskog stradanja i mučeništva Dučić je našao reči koje su mogle biti melem narodnom bolu.
- Slobodan Jovanović o pesmi Vrbas

Poslednje reči Jovana Dučića bile su Verujem u Boga i Srpstvo. Napisao ih je već iznemoćalom rukom u nedoba, kada je i u Boga i u Srpstvo mogao verovati jedino Jovan Dučić. U nevreme, kad su se i Bog i Srpstvo i Dučić našli među inkriminisanim pojmovima njegovoga jezika, kad su ih, kao cara Radovana, spominjali još samo ljudi koji su poludeli. […] Ali, gle čuda! Jovan Dučić se po treći put sahranjuje i po drugi put rađa, i to drugo rođenje ukazuje se kao istinitije, važnije i slavnije od onog prvog u Hrupjelima. […] Dučić je svoje osporovatelje podavio u kapi mastila. Danas je Dučić iznesen na onaj vidik koji niko ne može zakloniti.
- Matija Bećković, „Jovan Dučić je i zadužbinar”, u: Radoslav Milošević, Zemaljsko i nebesko Jovana Dučića, Trebinje: Udruženje književnika Srpske: Podružnica za Hercegovinu, str. 310–314.

Spoljašnje veze

Jovan Dučić

Vikizvornik ima originalan tekst pod imenom:

Jovan Dučić

Jovan Dučić – Pesme, Citati, Knjige, Biografija, Zanimljivosti