Pređi na sadržaj

Priča o dva grada

Izvor: Викицитат

Priča o dva grada je roman britanskog književnika Čarlsa Dikensa originalno objavljen 1859. godine, poznat kao jedno od njegovih najpopularnijih i najuticajnijih dela, odnosno jedna od najpopularnijih i najbolje prodavanih knjiga u istoriji.

Citati[uredi]

„To su bila najbolja vremena, to su bila najgora vremena, to je bilo doba mudrosti, bilo je doba gluposti, bilo je to epoha verovanja, bila je epoha neverice, bilo je doba Svetlosti, bilo je to doba Tame, bilo je to proleće nade, bila je to zima očaja...”


„Divna činjenica za razmišljanje, da je svako ljudsko stvorenje konstituisano da bude ta duboka tajna i misterija svakom drugom. Svečano razmatranje, kada noću uđem u veliki grad, da svaka od tih mračnih kuća sačinjavaju svoju tajnu; da svaka soba u svakom od njih krije svoju tajnu; da je svako srce koje kuca u stotinama hiljada tamošnjih grudi, u nekim njegovim zamislima, tajna najbližeg srca!”


„Umro je prijatelj moj, umro je komšija, umrla je ljubav moja, miljenica moje duše; to je neumoljivo učvršćivanje i održavanje tajne koja je uvek bila u toj individualnosti i koju ću nositi u svom do kraja svog života. Da li u bilo kom od grobnica ovog grada kroz koji prolazim, postoji spavač koji je meni neshvatljiviji nego što su njegovi užurbani stanovnici, u svojoj najdubljoj ličnosti, meni ili ja njima?”


„KRV. Došlo je vreme kada će se i to vino proliti po uličnom kamenju, i kada će njegova mrlja biti crvena na mnogima tamo.”


„Smrt je prirodni lek za sve stvari, a zašto ne i zakonodavstvo?”


„Sloboda, jednakost, bratstvo ili smrt; — poslednje, mnogo najlakše za dati, o Giljotino!”


„Vidim prelep grad i sjajan narod koji se uzdiže iz ovog ponora, i, u njihovoj borbi da budu istinski slobodni, u njihovim trijumfima i porazima, kroz duge godine koje dolaze, vidim zlo ovog i prethodnog vremena koje ovo je prirodno rođenje, koje se postepeno iskupljuje i iscrpljuje.”