Пређи на садржај

Прича о два града

Извор: Викицитат

Прича о два града је роман британског књижевника Чарлса Дикенса оригинално објављен 1859. године, познат као једно од његових најпопуларнијих и најутицајнијих дела, односно једна од најпопуларнијих и најбоље продаваних књига у историји.

Цитати[уреди]

„То су била најбоља времена, то су била најгора времена, то је било доба мудрости, било је доба глупости, било је то епоха веровања, била је епоха неверице, било је доба Светлости, било је то доба Таме, било је то пролеће наде, била је то зима очаја...”


„Дивна чињеница за размишљање, да је свако људско створење конституисано да буде та дубока тајна и мистерија сваком другом. Свечано разматрање, када ноћу уђем у велики град, да свака од тих мрачних кућа сачињавају своју тајну; да свака соба у сваком од њих крије своју тајну; да је свако срце које куца у стотинама хиљада тамошњих груди, у неким његовим замислима, тајна најближег срца!”


„Умро је пријатељ мој, умро је комшија, умрла је љубав моја, миљеница моје душе; то је неумољиво учвршћивање и одржавање тајне која је увек била у тој индивидуалности и коју ћу носити у свом до краја свог живота. Да ли у било ком од гробница овог града кроз који пролазим, постоји спавач који је мени несхватљивији него што су његови ужурбани становници, у својој најдубљој личности, мени или ја њима?”


„КРВ. Дошло је време када ће се и то вино пролити по уличном камењу, и када ће његова мрља бити црвена на многима тамо.”


„Смрт је природни лек за све ствари, а зашто не и законодавство?”


„Слобода, једнакост, братство или смрт; — последње, много најлакше за дати, о Гиљотино!”


„Видим прелеп град и сјајан народ који се уздиже из овог понора, и, у њиховој борби да буду истински слободни, у њиховим тријумфима и поразима, кроз дуге године које долазе, видим зло овог и претходног времена које ово је природно рођење, које се постепено искупљује и исцрпљује.”