Prvi svetski rat
Prvi svetski rat je trajao od 1914. do 1918. godine. U njemu je učestvovala većina velikih svetskih sila, grupisanih u dva sukobljena vojna saveza: Saveznika (okupljenih oko Trojne Antante) i Centralnih sila. Više od 70 miliona ljudi je bilo pod oružjem, a od toga preko 60 miliona ljudi u Evropi je bilo mobilisano u jedan od najvećih ratova u istoriji.
Citati pred izbijanje Velikog rata[uredi]
Iako je kao povod za izbijanje Velikog rata uzet Sarajevski atentat, stanje u Evropi je bilo takvo da se samo čekala iskra kako bi izbio požar velikih razmera.
Sloveni nisu rođeni da vladaju, nego da budu sluge; tome ih treba naučiti. Sa Srbijom Austro-Ugarska ne može imati drugi odnos nego što je zavisnost manjeg prema većem, kao u planetarnom sistemu . . . Ako njegovo veličanstvo Car Franjo Josip nešto zahteva, onda se srpska vlada mora pokoriti tome zahtevu, a ukoliko to ne učini, onda će Beograd biti bombardovan i okupiran sve dok se ne ispuni volja njegovog veličanstva. Možete biti sigurni da ja stojim iza Vas i da sam spreman da izvučem mač kada god to Vaša akcija zahteva.
Kajzer Vilijam II 26. oktobar 1913.
Dokle god bude i najmanje nade da se izbegne prolivanje krvi, svi moji napori težiće tom cilju. Ako, pak, i protiv naše najiskrenije želje ne uspemo, neka Vaše Veličanstvo bude uvereno da ni u tom slučaju Rusjija neće napustiti Srbiju.
Nikolaj II Aleksandrovič regantu Aleksandru Karađorćeviću
Pored svih zalaganja Harburška monarhija se spremala za rat, a o tome svedoči i depeša na kojoj je Vilhem II rukom zapisao:
"Sad ili nikad!"
Proglas srpske kraljevske Vlade o opštoj mobilizaciji:
... Kako je austrougarski poslanik večeras izjavio, u ime svoje vlade, da nije zadovoljan našim odgovorom i da konačno prekida diplomatske odnose, vlada je srpska prinuđena da, za svaki slučaj, odmah preduzme najpotrebnije vojničke mere za odbranu zemlje. Smatramo da je dužnost pozvati narod na odbranu Otadžbine, verujući da će se našem patriotskom pozivu svaki rado odazvati. Ako budemo napadnuti, vojska će vršiti svoju dužnost, a građanima, koji nisu pozvani pod zastavu, savetujemo da ostanu kod svojih domova i mirno rade svoje poslove.
Austro-Ugarska je 28. jula 1914. telegramom objavila rat Srbiji:
Pošto srpska kraljevska vlada nije dala povoljan odgovor na notu koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu 23. jula 1914. godine, Carska i Kraljevska vlada nalazi za potrebno da sama potraži zadovoljenje svojim pravima i interesima i da radi toga pribegne oružju. Austro-Ugarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratnom stanju sa Srbijom.
Regent Aleksandar 4. avgusta u naredbi vojsci ističe:
Na svetu nema svetije dužnosti nego što je odbrana svoje države, svoje nacije i vere, odbrana svoga ognjišta, svojih starih i najakih!
Crnogorski kralj Nikola u ratnoj proklamaciji 7. avgusta između ostalog kaže
Austro-Ugarska je objavila našoj dragoj Srbiji rat, objavila ga je i nama, objavila ga je Srpstvu i cijelom Slovenstvu...
Alfred Kraus navodi:
U julu 1914. godine vrhovni komadant srpske vojske Putnik lečio se u Glajhenbergu. Kada je objavljen rat Srbiji, Putnik se nalazio na povratku za Srbiju. U Budimpešti je bio zatvoren. Tada se pronela vest da je Putnik oslobođen. Ova neshvatljiva vest izazvala je u najširim krugovima Austro-Ugarske Monarhije najveće čuđenje. Sutradan je došao u Ratnu školu načelnik Glavnog generalštaba Konrad. Ja sam izrazio svoje neraspoloženje zbog oslobođenja Putnika. Na to mi je načelnik generalštaba odgovorio: „Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.
Citati o hrabrosti srpskog naroda[uredi]
Za četrdeset i šest dana srpska 1. armija, u neprestanim marševima i borbama, stalno u najtešnjem kontaktu sa neprijateljem, često ostavljena bez snabdevanja, prešla je 500 kilometara. Cela Srbija, sem one okuke kod Oršave, bila je oslobođena od jarma neprijateljeva. Ovi sjajni rezultati su nesumljivo rezultat hrabrosti i junaštva Srba, ali i neograničene pomoći svih savezničkih kontigenata, koji su , ponekad, vršili ozbiljne i nezahvalne zadatke, ali koji su bili neophodni da srpsku vojsku oslobode svake druge brige sem brige o smeloj ofanzivi i nemilosrdnom gonjenju.
Les Armees francaises, tom VIII, vol. 3, str.445-446
Sve što je ostalo od stanovnika: starci, žene, deca, sve to stavljalo se nama na raspolaganje, trudilo se da nam učini uslugu i pomoć. Oni prenose naše telegrame i naredbe, oni nam služe i kao izviđači; u toj zemlji je svaki stanovnik istovremo i vojnik. Sposobnik i zdravi ljudi postajali su komite, a dželati Srbije nika sa njima nisu mogli izaći na kraj. Nedostižni i nevidljivi, komite su otišle u planine i čitave tri godine nisu davale mira mrskom neprijatelju. U danima oslobođenja izašli su iz svojih skloništa, gonili svoje ugnjetače, doprinosili njihovom porazu. Zatim su došli da se pridruže redovnim armijama, čije su proređene jedinice dobrovoljno popunjavali. Srpske žene su isto tako heroji kao i ljudi. To nam svedoče brojne pohvale koje je general Franše d’Epere ima čast da često izjavi tim ženama – vojnicima. . . Bili smo uzbuđeni gledajući te siromašne ljude, lišene svega, koji su svojim oslobodiocima nudili malo vode i neki zakasneli cvet. Način, na koji su oni to činili bio je dirljiv. Sa suzama u očima pratili su defilovanje srpskih i francuskih zastava, želeći im dobrodošlicu u sela koja tek što je neprijatelj napustio.
francuski kapetan Ferdinand Josif Dega
Izvori[uredi]
Skoko, Savo (1984): Vojvoda Radomir Putnik (2), Beograd, BIGZ;
Skoko, Savo i Opačić Petar (1984): Vojvoda Stepa Stepanović (2) - Peto izdanje, Beograd, BIGZ;
Opačić Petar (1984): Srbija i Solunski front, Beograd, NIRO - Književne novine
