Osvajanje Kajmakčalana
Osvajanje Kajmakčalana je predstavljalo jednu od najvećih bitaka srpske vojske u 1916. godini.
Ogist Alber, francuski oficir za vezu, zabeležio je:
| „ | ... Ono što sam video na Veterniku, ..., pamtiću do kraja života. ... Izmešali se francuski i srpski vojnici. Rasturene desetine pentraju se po kamenjaru. Ljudi poderane obuće, gotovo u dronjcima, iskrvavljeni, osvajaju metar po metar. Najednom sve zamuče, ni puška da opali, čuju se samo jauci, stenjanje, pozivi u pomoć, krici. To se vodi borba prsa u prsa, oružje više ne pomaže. Sada sudbinu ovog dela fronta rešavaju nož i srce junačko. Moj mitraljez ćuti, ne mogu da gađam, pobiću srpske vojnike koji su se izmešali sa bugarskim i nose se, nose ... Odozgo, sa vrhova, stropoštavaju se dole, uhvaćeni u koštac, kolju se zubima ...
... Kraj mojih nogu nađoše se dvojica. Uhvatili se u koštac gore, na vrhu, pobacali su oružje i sada kidišu jedan na drugog. Gledam užas: čas je Bugarin odozgo, hoće da udavi srpskog vojnika, čas je Srbin gore, pokušavajući isto — da zadavi Bugarina. A snažni obojica, jaki, škrguću zubima, kao da ne malaksavaju. Zbunjen sam, hteo bih da okončan ovaj dvoboj, ali nemam snage i prosto ne znam šta da učinim. Sad je srpski vojnik superiorniji, jači je, udara Bugarinovom glavom o tle i viče: „Ovo je moja zemlja, ovo je moja zemlja, upamti ...“. Najzad malaksao, Bugarin ne može više ništa da upamti, čuje se njegov ropac i tu ispod Veternika je njegov kraj, tu je završeno njegovo vojevanje ... A srpski vojnik strese prašinu sa sebe ... i pohita ponovo gore, ka vrhu, da se rve sa neprijateljem i da od njega otima svoju otadžbinu. ... [1] |
” |
Milić Milošević, borac Drinske divizije
| „ |
... Ali, moju radost, smenila je — žalost za izgubljenim drugovima koji su prekrli padine i vrh Kajmakčalana, otimajući ga u krvavoj borbi od Bugara... Naši pokuovi su ovladali položajima: Starkov grob, Starkov zub, Siva stena, Kočobej i Virut. Na jaka utvrđenja, s kojih Bugari topovima riju naše položaje i kose mitraljeskim snopovima, jurišaju pukovi Drinske i Dunavske divizije i Dobrovoljački odred vojvode Vuka ... Kad je pala noć, poslednja noć u bici za Kajmakčalan, sve je bilo izrovano granatama i prekriveno leševima obema vojske. Samo iz mog voda, od šezdeset ljudi — sedamnaest ih je te noći, 30. septembra 1916. godine, primilo večeru. Ostali izginuli ili ranjeni. ... [2] |
” |
Đ. Lazarević, učesnik u borbama na Kajmakčalanu
| „ | Ovoliki broj leševa na takvom prostranstvu ja još nisam video. Gledao sam na Kosmaju skupljene naše i austrijske leševe radi sahrane. Video sam na putu Novaci — Bitolj — na malom prostoru, pogibiju naših vojnika iz 7. puka 1912. godine. Posmatrao sam kumanovsko razbojište odmah posle svršetka bitke. Ali, sve to nije ni približna slika onoga što sam video na platou Kajmakčalana! Polje formalno pokriveno leševima... [3] | ” |
Aleksandar I Karađorđević, pri podizanju spomen-kapele i kosturnice.
| „ | Mojim div-junacima neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostadoše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine. [4] | ” |
Izvori[uredi]
- ↑ Antonije Đurić, Solunci govore, Niro „Književne novine“, osmo izdanje, Beograd 1989, str. 133, 134
- ↑ Antonije Đurić, Solunci govore, Niro „Književne novine“, osmo izdanje, Beograd 1989, str. 322
- ↑ Živojin Mišić, Moje uspomene, Beogradski izdavačko-grafički zavod, treće izdanje, Beograd 1981, str. 412
- ↑ Politika, br. 10.185 od srede 30. septembra 1936., strana 6
