Marko Vidojković
Marko Vidojković (1. oktobar 1975) je srpski pisac, televizijski voditelj i kolumnista.
Citati[uredi]
„Srbi su toliko potentni da im žene nisu dovoljne. Mačo Srbi povaljuju sve živo, žene, koze, ovce i kućne aparate, a kad se nađu u zatvoru ili vojsci, povaljuju i druge, malo manje mačo Srbe. Znači, nije sramota kad mačo Srbin, ćelavi fašista ili pop u zatvoru siluje drugog muškarca, čak se posle o tome ispredaju i bajke, ali je sramota kad se pederi u roze pantalonama muvaju centrom grada. Ali, ovde je običaj da se kumovima odsecaju glave i komšijama povaljuju ćerke, može i malo licemerja sve to da začini.”
„Nas iste kandže grebu i danas, ali je neprijatelj manje jasan i vidljiv. Srbiju u prethodne četiri godine vidim kao kokošku otkinute glave koja se krvareći tetura po dvorištu i pitanje je trena kada će se stropoštati. Današnja vlast je samo posledica teturanja kokoške. Koštunica i njegova ekipa samo su supa skuvana od nje. Iskreno se nadam da ćemo tu supu već jednom svariti i iskenjati.”
„Iskreno, sad me više baš i boli uvo šta će raspala Evropska unija da misli o nama. Šta god da misli, najebali smo. Zlatni put u zemlju Oz počinje sve više da izgleda kao klizište ka već u dugove potonulim zemljama Evropske unije. Treba pažljivo pratiti kako se odvijaju stvari na kontinentu i vredno raditi za svoju zemlju i svoj narod.”
„Oduvek sam imao potrebu da iz ovog surovog sveta odem na privremeni odmor. To sam kao tinejdžer radio alkoholom i tabletama. Kad sam „provalio duvanje“, postao sam manje agresivan, otklanjao blokadu u kreativnom radu. „Vutra“ je super stvar da „iskuliraš“, i da gomilu budala i stoku oko tebe, koji su u većini, nekako doživiš kao ljudska bića.”
„Nigde na ovoj planeti nije lako, a posebno nije lako nama, činjenica je da je život jako težak... Izluđuje me i narod, ceo narod na prostorima bivše SFRJ, koji lako pristaje na trule kompromise sa svojim životom i ne želi da razmišlja malo dublje o onome što se dešava oko njih.Ne možemo sve da svaljujemo na bandu na vlasti... Narod ne sme, ne smeju da budu toliko zakucani, naročito ne zakucani u prošlost, jer dok su oni zakucani život teče, prolazi i dolazi smrt.”
„Ne treba da nas plaši da će bilo šta ostati iza njih. Iza njih ostaje samo mrak i pepeo. Kad njih ne bude, neće ostati ni njihove bezvredne nagrade i njihove bezvredne diplome. Ne treba ljudi da se sekiraju zbog budućnosti, nego treba da se sekiraju zbog sadašnjosti.”
