Dragoljub Mihailović

Izvor: Викицитат
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Armijski general Dragoljub Mihailović

Dragoljub Draža Mihailović (Ivanjica, 14/26. april 1893 — Beograd, 17. jul 1946) bio je srpski i jugoslovenski armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini, kao i ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije od 1941. do forimiranja nove vlade Kraljevine Jugoslavije u izbelištvu 1944. godine.

Draža Mihailović citati[uredi]

O otporu okupatoru[uredi]

„Ja sam prvi pobunjenik u Evropi protiv Hitlerove Nemačke.[1]

„Vršili smo zatim sabotaže na putevima. Postavljali smo četke napravljene od eksera na drumove i zatrpavali ih prašinom. Mine nismo metali da ne bi stradali seljaci sa stokom. Četke sa ekserima buše gume na točkovima.[1]

„Pored toga izvođena je takođe misteriozna propaganda. Po Beogradu su lepljene u izlozima, kafanama i bioskopima misteriozne plakate koje se mogu samo nožem skinuti stružući milimetar po milimetar. Zadržavali smo nemačke divizije tako da smo ih mogli svakoga momenta napasti kad god smo bili slobodni od napada partizana.[2]

„U svim varošima preduzimati misteriozne sabotaže ubacivanjem smrdljivih gasova na sve javne priredbe. Udružite se sa apotekarima. Uzmite od njih praškove za kijanje, suzavce, sumpor-vodonik i praškove za svrbljenje. Upućujte preteća pisma i uznemiravajte telefonski neprestano nemačka petokolonaška nadleštva. Ovo vršiti po mogućstvu sa javnih govornica. Stvarati svuda strah i zabunu, ali naglašavajge uvek da je to Jugoslovenska vojska. [3]

„Ja neću i ne mogu da rušim pruge kad treba da pogine hiljadu seljaka. To neću i nema te sile na svetu koja će me naterati.[1]

„Ja izjavljujem, i to nije bilo netačno, - kada sam bio, može se reći, najjači, - da je u 1942 godini preko 60 okupatorskih divizija bilo u Jugoslaviji.[1]

„Sva sela su nam stajala na raspoloženju u pogledu ljudstva i materijala. Cela Srbija izvršila je spremu svojih regruta od 17 godina pa nadalje, tako da, i ako ih ja nisam iskoristio, verujem da je Narodnooslobodilačka vojska od tih regruta, koji su docnije počeli da se spremaju 1942-43 godine da rade na terenu, imala velike koristi u svojim akcijama... morali smo čak drvene puške da pravimo da se regruti vežbaju u borbenoj obuci, a da se oružje sprema.[1]

„Mi se dogovorimo sa seljacima kada nastupi to vreme da se vrši narez za pojedina sela i da se prenose namirnice i mi ih sretnemo na putu i oduzmemo sve a oni ostanu sa praznim kolima i volovima. Na taj način sačuvali smo narod.[1]

O okupatoru[uredi]

„Nisam se stavio na stranu onih koji žele da isteraju Nemce.[4]

„Borba protiv okupatora bila je nužno zlo kako narodne mase ne bi prešle na stranu komunista.[4]

„Ja sam stajao na stanovištu da je ustanak preuranjen, smatrao sam da nije vreme da se vodi borba sa okupatorom.[1]

„Nije moja namera da ratujem protiv okupatora, jer kao generalštabni oficir poznajem snage obeju snaga.[4]

„Nećemo se boriti protiv Nemaca, pa ni onda ako nam ova borba bude nametnuta.[4]

„Odredima nikada nijednim naređenjem nisam naredio da rade protiv neprijatelja, a momenat za ustanak sa svim snagama čekao sam dokle ne nastupi povoljna situacija.[1]

„Sve dok Italijani budu naš jedini pravi izvor pomoći i opšte podrške, saveznici neće uopšte moći uticati na mene da izmenim svoj stav prema njima. Moji neprijatelji su partizani, ustaše, muslimani i Hrvati. Kada se s njima budem obračunao, onda ću krenuti protiv Italijana i Nemaca.[5][6]

„Potrebno je da se prema Nemcima prekine svaka akcija. Ovo je potrebno ovako: jer kad bi napali na Nemce, direktno bi pomagali komuniste, a time bi otežavali samo akciju naših snaga. Stoga ima da se prekine, do mog daljeg naređenja, svaka oružana akcija prema okupatorskim snagama.[7]

— Telegram Mihailovića svojim potčinjenim komandantima 7. maja 1944.

„Mi znamo koliko srpske krvi dugujemo Nojbaheru. Zato će on, na području u kome ja komandujem, putovati ne kao ministar, nego kao princ. Ako Nojbaher želi, staviću mu na raspolaganje, kao telesnu gardu, konjicu, a biće obučeni u srpsku narodnu nošnju![8]

O komunistima — partizanima[uredi]

„Sa Komunistima — partizanima ne može biti nikakove saradnje jer se oni bore protiv dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije, što nikada ne sme biti naš cilj, jer smo mi jedino i isključivo samo vojnici i borci za Kralja, Otadžbinu i slobodan narod.[9]

„U komunističkim redovima nalaze se Pavelićeve ustaše, muslimani i muslimanke. Ceo onaj ološ koji mrzi Srbe i koji želi da sada nestane srpstva sa zemlje. Zbog toga komunisti, koje vodi jedan obijač Josip Broz Tito i preduzima sva ova lutanja da bi dao povod okupatoru da uništava srpski narod.[10]

„Treba da znate da se na čelu partizana nalaze hrvatske ustaše, kojima je za cilj da gurnu naš narod u bratoubilački rat i da spreče odmazdu Hrvatima.[11]

„Partizanske jedinice su pune razbojnika svih vrsta, kao što su ustaše - najgori kasapi srpskog naroda - Jevreji, Hrvati, Dalmatinci, Bugari, Turci, Mađari i svih drugih naroda sveta.[12]

„Komuniste čistite gde možete a izbegavajte Talijane i posredno iskoristite ako se što može izvući od njih.[13]

„U svim pokrajinama preduzeti najenergičnije udare na komuniste gde se god zateknu jer to je najveće zlo u našoj sredini.[10]

„Preduzeti najenergičniju propagandu kod ljudstva, a naročito da su komunisti u vezi sa Turcima i da među njima ima malo Srba, ostalo Turci i ustaše.[14]

„To su najveći zlotvori koje vodi jevrejština.[15]

„Vara se ko u njima gleda pripadnika našeg naroda.[16]

„Te zlotvore i krvnike našeg naroda uništavajte bez milosti. Oni nas ometaju da imamo slobodne ruke prema neprijateljima. Oni isto kao i Ljotićevci podjednako služe Nemcima. Bez milosti uništavajte. Svi komandanti su mi odgovorni za svoje reone da su čisti od ovih mangupa i probisveta koje vode stranci Tito i Moša Pijade.[13]

„Produžiti rad na definitivnom čišćenju komunista. Oni ne smeju postojati u Srbiji. Krajnje je vreme da sa tim gadovima raščistimo. Uništavajte sve njihove simpatizere i jatake bez milosti. Kada ne budu imali simpatizere neće moći ni da postoje.[1]

— Mihailovićeva depeša broj 635 od 12. novembra 1943.

„Produžite sa čišćenjem vaših krajeva od komunista. Propagandom orijentišite Topličane za našu stvar. Sa trojkama očistite simpatizere.[1]

„Sa Rusima, ukoliko se dođe u dodir, apsolutno izbegavati svako politiziranje, jer nam to može naneti veliku štetu. Pred Rusima partizane ne nazivati komunistima, nego ološem, koji je sastavljen od Hrvata, Mađara, Nemaca itd.[17]

„Za nas su partizani bili najopasniji, jer zauzeće prostora znači u isto vreme i učvršćivanje uticaja u narodu. Nemac može trenutno preći preko prostorije, ako ima jače snage, ali nema uticaja na narod, on ne može meni da otme narod, jer narod nije njegov. Narod može da se preotima samo između partizana i četnika.[1]

„Partizani su uspeli da stvore trupe čemu se ja nisam nadao i upotrebljavali u gerili veoma moćne i dobre manevre, kojima su izazvali znatne gubitke kod nas. Ti gubici prouzrokovali su naravno i slabo moralno osećanje kod četnika.[1]

„Ja protiv komunizma nemam ništa.[1]

O Englezima[uredi]

„Englezi su obični trgovci ljudskim mesom i da nema Nemaca, Englezi bi bili najgori narod na svetu.[18]

„Vi znate da nam novac treba inače bih prekidao veze sa lupežima.[19]

„Ubuduće [britansku] misiju ne obaveštavati o akcijama partizana, već sve ono što partizani urade, izvestiti da su naši odredi uradili.[20]

— Mihailovićeva depeša Đuriću

„Na Solunu je postojala grčka izreka: Nema pari, nema traka truka. Prema ovome ako nam ne pošalju avione nećemo rušiti objekte.[21]

„Naređujem prema svim engleskim misijama sledeći postupak:

1. — Najveća, veća nego do sada, učtivost i hladnoća. 2. — Preprečiti im svaku vezu sa komunistima na terenu. 3. — Ne dozvoliti im apsolutno nijedan podatak ni o čemu. 4. — Onemogućiti im uopšte snabdevanje benzinom, tako da što skorije prestanu njihove stanice. U njihov benzin sipati šećer, ali to da niko ne primeti. Ovo čuvati u najvećoj tajnosti i benzin im što pre uskratiti pod izgovorom da ga nema...[22]

O muslimanima u Jugoslaviji[uredi]

„Omeđiti ’de fakto’ srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj; posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjenje svežim srpskim elementom; izgraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti srpske državne zajednice; u srpskoj jedinici kao naročito težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi.[23]

— Mihailovićev program izložen u depeši vladi u Londonu septembra 1941.

„Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa.[9]

„Jednim delom snaga dejstvovati iz doline Lima pravcem: Bijelo Polje — Sjenica sa zadatkom očistiti Pešter od Muslimanskog i Arnautskog življa.[9]

„Potrebno je još sad da se pripremi iseljavanje u Tursku ili ma gđe van naše teritorije. Na dan ustanka oni će svi biti pokrenuti sa svojih naselja a što niko neće moći sprečiti. — U danom momentu svi muslimani ima da budu pokrenuti sa svojih ognjišta. Oni koji su bliži hrvatskim oblastima tamo — glavno je da svi budu pokrenuti.[24][1]

O planovima[uredi]

„Za napad na sve okupatore ja sam u toku zime 1942. i 1943. imao razrađene operaciske direktive i dostavio sam ih svima komandantima korpusa.[1]

„Velika Jugoslavija od Triglava do Crnog mora nam je ideal.[25]

„Imao sam plan da podignem protiv Nemaca Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku i Grčku.[1]

„Moja je težnja da na Balkanu stvorim uniju, u koju bi ušla Grčka, Bugarska i Albanija. Smatrao sam tu ideju zdravom, mada je danas teško ostvarljiva. Male države unijom mogu stvoriti veću državnu zajednicu sposobniju za život.[2]

„Našao sam se u vrtlogu događaja i smernica... Ostao sam ipak samo vojnik. Ubeđen sam bio da sam na pravom putu i pozivao sam svakog stranog dopisnika, pa čak i jednu misiju Crvene armije da dođu u moj Glavni štab. Sudbina je bila nemislosrdna prema meni, kada me je okrutno ubacila u ovakav vihor, najteži mogući koji može jednog čoveka snaći. Mnogo sam hteo, mnogo sam započeo, mnogo verovao, ali svetski vihor odneo je mene i moj rad.[2]

O ratnim zločinima[uredi]

„Što se tiče napada na Foču, ona je zauzeta i pored jakih odreda ustaša. Učinjen je pokolj kao odmazda. Izvršioce ne mogu imenovati. To su bili borci koji su izvršili osvetu. Ja nisam imao pojma o pokolju civilnog stanovništva. To nikada nisam odobravao.[2]

„Ja izvršioce tu ne znam, mržnja je bila velika, tu je učestvovao narod.[2]

— O četničkom pokolju u Foči avgusta 1942.

„Najteža strana u celokupnoj optužnici, koju imam na svojim leđima, to je ratni zločin. Duboko žalim, jer nisam sposoban za to. Od mene su krili događaje.[2]

Ostalo[uredi]

„Za Crnogorce je jedina borba, koju oni razumu, Turci i Turci. To i Gorski vijenac govori.[1]

„Ja sam vršio i ulogu patrijarha, želeći da ih izmirim [četničke vođe]. U mojim depešama ima mnogo odbrane za mene. Ja sam igrao ulogu čoveka koji miri. Masa mojih depeša ide na mirenje tih međusobno zavađenih ljudi. Oni su kao oblasne starešine uvek jedan drugome nešto smetali. Ja sam, kao što rekoh, vršio ulogu patrijarha.[1]

„Ja nisam hteo da idem iz zemlje, nisam hteo da imitiram ruske izbeglice. Hteo sam da ostanem u zemlji.[2]

Drugi o Draži Mihailoviću[uredi]

„Kao što znamo, svu aktivnost u Jugoslaviji morali bismo zapravo pripisati partizanima. Međutim, kad je riječ o javnoj upotrebi tog podatka, ne vidim zašto bi bilo štetno da nešto od toga pripišemo u zaslugu Mihailoviću.[26]

— Lord Glenkoner, šef britanske SOE u Kairu, 1942.

„U trenutku kada je Mihailović u velikom stepenu igrao ulogu kvislinga bio je nagrađen najjačom britanskom propagandom.[27]

— Bil Hadson, šef britanske misije u Dražinom štabu, 1942.

„Armijski general Dragoljub D. Mihailović, legendarni junak, simbol najčistijeg rodoljublja i najviših jugoslovenskih vojničkih vrlina, nije prestao voditi borbu na okupiranom nacionalnom tlu. Uz pomoć rodoljuba, on bez sustajanja ne da mira okupatorskoj vojsci, tako pripremajući onaj konačan juriš koji će dovesti do oslobođenja njegove otadžbine i celog sveta, rame uz rame s onima koji nikad nisu smatrali da se jedna velika zemlja može da pokori surovom zavojevaču.[28]

— Šarl de Gol, francuski vojni zapovednik i državnik, 1943.

„Mihailović već traži vezu sa nemačkim komandama, da ne bi potpao pod komunističku vlast.[29]

— Maksimilijan fon Vajhs, nemački komandant Jugoistoka, 1943.

„Razlog zašto smo obustavili snabdevanje Mihailovića oružjem i nismo mu dali podršku bio je jednostavan. On se nije borio protiv neprijatelja i, štaviše, neki njegovi potčinjeni pravili su sporazume sa neprijateljem.[30]

— Vinston Čerčil, premijer Velike Britanije, 1944.

„Nedić verno služi nemačkim interesima. Slično je i s Dražom Mihailovićem, koji se do danas trudio da ne zauzme neprijateljsko držanje prema okupatoru.[31]

— Herman Nojbaher, nemački izaslanik za Balkan, 1944.

„Draža Mihailović je neosporno dokazao: 1) da želi da održava primirje s okupacionim silama i 2) da je on toliko antikomunista, da je usprkos engleskim ponudama dao prednost prosjačenju kod okupatora pred slogom s crvenom stranom.[32]

— Herman Nojbaher, nemački izaslanik za Balkan, 1944.

„Draža Mihailović, zadržavajući simbolički svoje neprijateljstvo prema okupatoru, neće ni po koju cenu da se bori protiv nas. [...] D. M. je uveren da ćemo mi u dogledno vreme evakuisati zemlju, nada se da se to neće dogoditi tako brzo; priprema se isključivo za odbranu nacionalne monarhije protiv komunizma; bez prekida nastavlja tu borbu i želeo bi, kada mi jednom odemo, da bez borbe stupi na naše ključne položaje."[33]

— Herman Nojbaher, nemački izaslanik za Balkan, 1944.

„a) Nemam ništa protiv malih taktičkih manevara s pokretom Draže Mihailovića, ali b) traženo formranje armije, koja bi bila jačine 50.000 ljudi, nikako ne dolazi u obzir.[34]

— Adolf Hitler, firer Trećeg Rajha, 1944.

„Mihailovićeve trupe su se nekada borile protiv naših okupacionih trupa iz lojalnosti prema svome kralju. U isto vreme su se borile protiv Tita, zbog svojih antikomunističkih ubeđenja. Ovaj rat na dva fronta nije mogao dugo potrajati, posebno kada je britanska podrška počela favorizovati Tita. Sledstveno, Mihailović je pokazao pronemačka stremljenja. Bilo je angažmana tokom kojih su se srpski četnici borili protiv Tita zajedno sa nemačkim trupama. Sa druge strane, dešavalo se da neprijateljski raspoložene četničke grupe napadnu nemačke vozove za snabdevanje da bi popunili sopstvene zalihe. Mihailović je voleo da ostane u pozadini, i prepusti takve poslove svojim podređenima. On se nadao da će dočekati svoje vreme ovom igrom moći, dok mu anglo-američko iskrcavanje ne obezbedi dovoljnu podršku protiv Tita. Nemačka je prigrlila njegovu podršku, koliko god privremenu. Četničke izviđačke aktivnosti naši komandanti su visoko cenili.[35]

— Maksimilijan fon Vajhs, nemački komandant okupiranog Balkana, 1945.

„U stvari, general Mihailović bio je taj koji je davao uputstva vladi, a ne koji je primao uputstva od vlade. Znam da su pred njegovim autoritetom svi drhtali i svi, koji su bili tada na vladi, gledali su da se njemu udobre.[36]

— Vojislav Lukačević, četnički komandant, 1945.

„Uz pomoć naše propagande, mi smo u našoj mašti od Mihailovića napravili nešto što on nikada ozbiljno nije ni predstavljao. Sad smo ga odbacili, jer nije ispunio naša sopstvena očekivanja.[30]

— Ficroj Meklin, član britanske misije kod partizana.

„General Mihailović je vidio svoj doprinos zajedničkom cilju u skretanju anti-njemačkih osjećanja u anti-partizanska osjećanja. Samo na potpuno licemjernoj osnovi može njegovo djelovanje biti predstavljeno kao išta drugo osim šteta cilju Saveznika.[37]

— Basil Davidson, šef britanske misije kod partizana.

„Mihailović je osećao fanatičnu mržnju, duboko i čvrsto usađenu još u vojnoj akademiji, prema svemu što je, kao na primer komunizam, bilo suprotno interesima monarhije.[38]

— Pukovnik Viljem Bejli, šef britanske misije kod četnika, 1973.

„Za mene, koji sam stupio na presto predaka u znak odbrane krsta i slobode od najezde Hitlerove svastike i ropstva u njoj oličenog, i pod čijom su vladavinom umirale pod istim znamenjima, legije heroja i mučenika, sa najvećim među njima generalom Dražom Mihailovićem, nije nikad bila i nikad neće biti mogućna koegzistencija između Hrista i antihrista, između krstaša Svetoga Save i komunističkog bezbožništva. ”

— Petar II Karađorđević, kralj Jugoslavije, u Bilefeldu, Zapadnoj Nemačkoj, 06. septembra 1964.

„Reče Gospod: „Od ove ljubavi niko nema veće nego kad ko život svoj položi za prijatelje svoje.” (Jovan, 15, 13)

Poštovana Gospodo srpska, braćo i sestre,

U svim vremenima i narodima slavljeni su kao veliki ljudi, iznad svih drugih, oni koji su položili život svoj za prijatelje svoje ili bližnje svoje. Takvu ljubav, pokazanu žrtvovanjem sebe za prijatelje i bližnje, nazvao je Spasitelj naš najvećom ljubavlju.

U širem obimu, takva se ljubav može odnositi na one velike ljude koji polažu život svoj za ceo jedan narod. U najširem obimu ona se odnosi isključivo na Sina Božijeg Isusa Hrista, koji je položio život svoj na krstu za vasceli rod ljudski.

Prema tome, Božije je, a ne čovečije, položiti život svoj za sve čovečanstvo; dok je za obične velike ljude: položiti život svoj za prijatelje i bližnje, a za najveće sinove čovečije: položiti život svoj za ceo jedan narod. Pokojni Draža Mihailović pokazao je najveću ljubav dostupnu sinovima čovečijim time, što je položio život svoj za narod svoj. Ljubav koja premaša i tu ljubav, nije za čoveka nego za Boga…

Pokošen je Draža kosom smrti posle petogodišnje mučne odbrane života svoga naroda, osuđenog na smrt i napotpuno istrebljenje. Pokošen je kosom nepravde u borbi za pravdu svoga srpskog naroda, ili rečeno vidovdanskim jezikom: za krst časni i slobodu zlatnu. Uvek i za uvek dva uzvišena i nepromenljiva načela u svim velikim srpskim borbama od sv. Save do naših dana. U borbi koju je usud dosudio njemu i njegovoj generaciji, on nije mogao dati ništa veće nego što je dao, tj. život svoj.

Zato će pravična istorija staviti njega na ravno sa kosovskim vitezima, kako njega, tako i svu njegovu izginulu vojsku, sve njegove hrabre vojvode, barjaktare, kapetane i ratnike. Jer, svi oni sa svojim vođom ostvariše onu ljubav koju Hristos naziva najvećom, položivši život za narod svoj, isto kao i veliki Knez na Kosovu sa svojom krstonosnom vojskom i Karađorđe sa svojim ustanicima. Uvek i za uvek ista vojska, isti narod, ista načela.

No zastanimo u današnji dan, i učinimo jedno sravnjenje sebe sa narodnim junakom kome činimo ovaj pomen.

Po svim opisima, Draža je bio narodni čovek u bukvalnom smislu. Da li su svi oni koji njega sada slave, narodni ljudi, ili pak tuđinci srpskom narodu u svemu osim srpskog imena?

Draža je bio duboko pobožan čovek, molio se Bogu dan i noć, postio, pričešćivao se i držao krsnu slavu. Da li tako čine svi oni koji se krepko drže za njegov šinjel i diče negdašnjim poznanstvom s njim?Draža je bio u zakonitom braku s venčanom ženom. Kako se mogu onda hvaliti Dražom neki koji se žene (ili polužene) tuđinkama, dok njihove zakonite supruge u Otadžbini, verne i čiste kao vestalke, čuvaju ognjište, pale krsne sveće, vaspitavaju decu i očekuju sastanak sa njima?

Draža je činio sva usilja da ujedini i složi srpski narod. Šta, dakle, imaju zajedničkoga sa Dražom oni koji razdiru organizam srpskog naroda, cepaju Srpstvo i razbijaju ga u sitno iverje, koje nije ni za kakvu zidariju, nego samo za oganj, a sve viču: „Draža, Draža!“, „Ja i Draža!“, „Mi i Draža!“.

Draža, da je izbegao u inostranstvo (hvala Bogu te nije!), svakako bi se srcem pribio uz sve srpske nacionalne organizacije u slobodnom svetu. Kako, onda, da shvatimo one koji odriču svoj dug Srpskoj narodnoj odbrani i nisu učlanjeni ni u Srpsku pravoslavnu crkvu, niti u jednu srpsku rodoljubivu organizaciju?

Teško mi je, zaista teško, što moram da uputim sa oltara ovu oštru opomenu (ne samo radi Srpstva, nego i radi tih samih) onima koji moralno pokleknuše u stranom svetu, koji nadvladaše u ratu veća zla, dok sada u miru podlegoše manjim.

Njima dovikujem: „Na pravi put, braćo! Vaš Komandant je živ, i on vas iz onog sveta vidi na stranputici i žalosti se! No, koliko mi je teško učiniti ovu opomenu nekolikim, toliko mi čini radost što sa ovoga mesta mogu da pohvalim svu onu ogromnu većinu srpskih ratnika koji do danas ne pokleknuše, nego ostaše na visini Dražine pobožnosti, rodoljublja i poštenja.

To su Dražini junaci, koji sa svojim slavnim Komandantom pođoše kroz krv i oganj; kojima su rane jedino odlikovanje, a Dražin primer zvezda svetilja na putu života. Njima pripada prvenstvo, ali ne isključivo, u proslavljanju velikog srpskog sina mučenika.

Jer, Draža Mihailović pripada celom srpskom narodu, nikako jednoj partiji, i ne samo jednoj našoj generaciji, nego i budućim.

Narod koji u strahovitom mraku robovanja i stradanja, izdiže iz svoje sredine velike ljude, velike po ljubavi, pravednosti i hrabrosti, koji mu svetli u noći, dalek je od propasti a blizak vaskrsenju, većoj slavi i punijem životu takve ljude, mnoge i mnoge, na čelu sa Dražom Mihailovićem, darovao je Bog Srbima u ovoj mučeničkoj generaciji.

Da se radujemo i veselimo s blagodarnošću Svevišnjem. Jer, dok su kod nekih drugih naroda u prošlom svetskom ratu vođi bili krvoloci i strvinari, nemoralni zločinci kakve sunce nije videlo od postanka sveta, dotle su vođi srpskog naroda, na čelu sa Dražom, bili ljudi bogoljubivi, pravdoljubivi i narodoljubivi.

Imena onih prvih na Nebu se neće spomenuti, a u istoriji sveta spominjaće se s odvratnošću i prokletstvom: dok će imena onih drugih na Nebu biti pesma besmrtnih duhova, a na zemlji slava i pohvala pokolenja i pokolenja.

Draža Mihailović bio je legendarna ličnost i za vreme svoga života, no njegova mučenička smrt stvorila je oko njegovog imena oreol svetog ratnika. S vremenom taj će oreol bivati sve svetliji, a ime Dražino sve slavnije. A koji se zovu Dražini, neka podražavaju Dražu.

Bog da mu daruje večni život u sjaju Nebeske Srbije! Amin, Bože, daj! Slava mu![39]

— Nikolaj Velimirović, episkop SPC, u crkvi Hristova Vaskrsenja u Čikagu, 18. jula 1954.

„Glavno delo generala Mihailovića po kome on ulazi u istoriju Drugog svetskog rata, jeste njegova gerilska vojna protivu nemačke vojne sile u našoj zemlji. U Drugom svetskom ratu gerile se javljaju u svim zauzetim zemljama. Gerila generala Mihailovića je bila najranija. Gerila, kao što se u Drugom ratu pokazalo, može mnogo, ali ne može sve. Ona ne može da tuče glavnu neprijateljsku snagu, ona sama sobom ne može da oslobodi zemlju. Ali, kao pomoćno sredstvo redovne vojske, ona može da učini mnogo. S čisto vojnog gledišta, gerila generala Mihailovića najviše je vredela onda kada se bila vezala za savezničke operacije u Severnoj Africi. U toj prilici, Mihailović je, po priznanju samih savezničkih komandanata, učinio njima vrlo velike usluge. Mihailović je tačno znao šta gerila može, a šta ne može. Svoju glavnu akciju on je pripremao za onaj trenutak kada počne iskrcavanje savezničkih trupa na Balkansko Poluostrvo. Dotle bilo je dovoljno što je njegova gerila bila uspela vezati izvestan broj neprijateljskih divizija. Ovaj njegov plan bio je poremećen pojavom komunističke gerile. Kao što se zna, Komunisti se nisu stavili u pokret čim su Nemci prodrli u našu zemlju, oni su to učinili to tek nekoliko nedelja docnije, onda kada su Nemci zaratili sa Rusijom. Dokle je Mihailović imao jedan prvenstveno vojni plan, Komunisti su imali jedan prvenstveno, politički, ili, tačnije rečeno, partiski plan. Oni su se spremali da, posle sloma Nemačke, dograbe vlast u Jugoslaviji. Jedina organizovana vojna snaga koja bi im se mogla odupreti bio je general Mihailović. Zato su Komunisti prešli da ga, ako mogućno, još pre nemačkog sloma unište. Oni su izazvali pravi građanski rat između Mihailovićeve i svoje gerile. Ko god za vreme neprijateljske okupacije izaziva građanski rat, taj ustvari služi neprijatelju. To je što treba imati na umu, kada je reč o komunističkim samohvalama da su svi drugi osim Komunista sarađivali s neprijateljem.

U građanskom ratu pobedili su Komunisti. Oni su pobedili zahvaljujući vojnoj pomoći Sovjetske Unije i političkim pogreškama Saveznika. Da toga nije bilo, general Mihailović ne bi doživeo katastrofu. U današnje doba svetskih ratova sve je tako vezano jedno s drugim, da ničiji uspeh više ne zavisi samo od njegovih ličnih napora. Šta će biti s nama često zavisi od događaja u sasvim drugom delu sveta, a Mihailovićeva sudbina bila je zapečaćena već u Teheranu, kada je propao plan o iskrcavanju Britanaca i Amerikanaca na Balkansko Poluostrvo. Šta čovek da radi u tako neizvesnim vremenima, kada nije mogućno izračunavati uslove uspeha? Ako se ne varam, baš je Vinston Čerčil (Winston Churchill) rekao, da u takvim vremenima ostaje samo jedno, a to je ispuniti dužnost. Ako se više ne zna šta može doneti uspeh, zna se šta dužnost nalaže. General Mihailović nije postigao uspeh ali je svoju dužnost ispunio.

Generala Mihailovića, uostalome, ne treba suditi samo po njegovim delima. Treba uzeti u obzir i njegovu ličnost, koja je bila u izvesnom smislu veća od njegovih dela. Koliko je to tačno, vidi se već po tome, što on nije ušao samo u istoriju nego i u narodno predanje. Ima dosta njih koji su ušli u istoriju i dobili u njoj ugledno mesto, ali koji nisu ostavili traga u narodnom predanju. U istoriji Srbije XIX veka bilo je znamenitih državnika i vojvoda o kojima su se istoričari mnogo bavili, ali o kojima u narodu nema ni priče ni pesama. General Mihailović, naprotiv živi u narodnom sećanju, živi onako kao što žive narodni junaci iz narodnih pesama. On je ušao u red onih legendarnih ličnosti koje imaju pokolenjima da služe za primer. Te su ličnosti jedna vrsta narodne savesti. Pozniji naraštaji moraju da paze da se pokažu dostojni tako velikih predaka. Vladika Danilo u Gorskom vijencu onim Crnogorcima koji su skrenuli s prava puta:

Su čim će te izaći pred Miloša

I pred druge srpske vitezove

Koji žive dokle sunce grije?

Sve te vitezove koji su svojim primerom obeležili poznijim naraštajima put dužnosti, spada general Mihailović.

Za života on je bio gonjen, klevetan, mučen, i najzad umoren. Njegovo telo je razneto na komade, i on nema groba. Ali oni pomeni koji mu se čine širom cele emigracije pokazuje da on i dalje živi u duši srpkog naroda, i da će tu živeti uvek, dokle srpsko ime bude trajalo, jer on je dao svom narodu sve što smrtni čovek može dati.

Neka je večna slava generalu Mihailoviću! ”

— Slobodan Jovanović, srpski pravnik, istoričar, književnik i političar, u Londonu, 20. jula 1952.

Izvori[uredi]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Završna reč optuženog Dragoljuba Mihailovića
  3. JUGOSLOVENSKA VOJSKA U OTADžBINI NA TERITORIJI OKRUGA MORAVSKOG: 1943-1944. Jagodina 2006. ISBN 86-902609-8-6, str. 84-85.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.
  5. Jovo Popović: Pop izdaje
  6. Antifašizam i kolaboracija
  7. AVII, arhivski fond D. M., D — 31 — 481.
  8. Herman Nojbaher: SPECIJALNI ZADATAK BALKAN
  9. 9,0 9,1 9,2 Instrukcija D. Mihailovića Pavlu Đurišiću od 20.12.1941.
  10. 10,0 10,1 Radiogramsko naređenje D. Mihailovića svim komandantima od 7.11.1943.
  11. http://www.znaci.net/00001/4_14_1_27.htm Naređenje Draže Mihailovića od 9. novembra 1941. komandantu bosanskih četničkih odreda za prebacivanje četničkih jedinica iz istočne Bosne u rejon Užica i Kosjerića radi napada na partizane
  12. Mihailovic, Rat i mir djenerala, vol. 1, p. 297.
  13. 13,0 13,1 Branko Petranović: Srpski narod u ustanku
  14. http://www.znaci.net/00001/11_34.htm
  15. http://www.znaci.net/00001/4_14_2.htm IZVOD IZ KNJIGE POSLATIH DEPEŠA ŠTABA DRAŽE MIHAILOVIĆA U VREMENU OD 20. FEBRUARA DO 6. MARTA 1943. GODINE
  16. http://www.znaci.net/00001/11_22.htm Nikola Milovanović - DRAŽA MIHAILOVIĆ
  17. http://www.znaci.net/00001/11_74.htm
  18. http://www.znaci.net/00001/11_46.htm
  19. http://www.znaci.net/00001/4_14_2_25.htm
  20. Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Ispitivanje svedoka i čitanje dokumenata
  21. http://www.znaci.net/00001/4_14_3_42.htm
  22. http://www.znaci.net/00001/11_47.htm
  23. Mihailovićev program izložen u depeši vladi u Londonu septembra 1941., Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 1, Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 6
  24. Arhiv VII, Ča, k. 1, reg. br. 17/3-18
  25. http://znaci.net/00001/4_14_1_192.htm
  26. BRITANSKA POLITIKA PREMA POKRETU OTPORA U JUGOSLAVIJI I GRČKOJ, - referati i diskusije sa konferencije iz maja 1973. održane u енгл. School of Slavonic and East European Studies (University of London) - engl. Phyllis Auty i Richard Clogg, urednici, Delo, Ljubljana-Zagreb 1978 - glava 12. Diskusija o izlaganjima engl. E. Baker, engl. Bailey-a, engl. Maclean-a i engl. Taylor-a str. 458-459
  27. „William Deakin, BOJOVNA PLANINA”. Znaci.net. Приступљено 04. 05. 2013.. 
  28. Šablon:Cite news
  29. 11.1943 Izveštaj nemačkog komandanta Jugoistoka o stanju na Balkanu 1. 11.1943.[mrtva veza od May 2013]
  30. 30,0 30,1 „Ficroj Meklejn: RAT NA BALKANU glava 11 - NOVI DOGOVOR”. Znaci.net. Приступљено 04. 05. 2013.. 
  31. Zabeleška obaveštajne grupe nemačkih komandi na Jugoistoku od 30 avgusta 1944. sa savetovanja u štabu komande Jugoistoka o aktuelnim pitanjima saradnje sa Dražom Mihailovićem i razvoju celokupne situacije na području Jugoistoka
  32. ZABELEŠKA OBAVEŠTAJNOG ODELJENJA KOMANDE JUGOISTOKA OD 18. AVGUSTA 1944. POVODOM PONUDE DRAŽE MIHAILOVICA ZA SARADNJU U BORBI PROTIV JEDINICA NOVJ
  33. Нојбахеров извештај Рибентропу о војно-политичкој ситуацији у Србији од 1. септембра 1944.
  34. Službena beleška sa referisanja Hitleru o planu saradnje sa četnicima od 22.8.1944.
  35. http://znaci.net/00002/318_4.htm MIHAILOVIC liked to remain in the background, and leave such affairs up to his subordinates. He hoped to bide his time with this play of power until an Anglo—American landing would provide sufficient support against TITO. Germany welcomed his support, however temporary. Chetnik reconnaissance activities were valued highly by our commanders.
  36. http://www.znaci.net/00001/11_72.htm
  37. Basil Davidson: PARTISAN PICTURE "General Mihaylovitch saw his contribution to the common cause in turning anti-German feeling into anti-partisan feeling. Only on the most Jesuitical grounds can his action be represented as anything but damaging to the cause of the Allies."
  38. Kosta Nikolić, Istorija ravnogorskog pokreta, knjiga III (str. 314), Beograd 1999.
  39. Beseda o Draži vladike Nikolaja Velimirovića
Wikipedia:sr
Vikipedija ima članak pod imenom: