Ovo je samo nekoliko primera; za više citata iz ovog dela, pogledajte Uporište
Plemeniti čovek nije potčinjen svojim bogovima već je ravan bogovima ili je njegova akcija komplementarna božanskoj akciji, bijući sa bogovima-drugovima iste bitke, deleći sa njima i zlo i dobro, i zoru i sumrak, i rađanje i propast.Za Cezara su govorili savremenici da je imao „zvezdan pogled” a što evocira svetao, beskrajni, nebeski pogled čoveka, iznad sveta, koji obuhvatajući svet — stvara svet; ta svetlost, evocira takođe i trajnu, hladnu svetlost bića koje je neumoljivo i koje je zapravo nad-ljudsko jer neosetljivo pred bolom, neuništivo pred katastrofom, nemilosrdno pred slabošću.On traži „čudesne, zlatne tablice runa”, on svoj život saobražava primernom obliku one rune koja čoveka predstavlja u stojećem, nepomičnom stavu, širom ispruženih ruku u vis, ka Redu i svetlosti, kao deo Reda i svetlosti, stvarajući Red i zračeći svetlosti.Nekad su naše peščane plaže bile jedno od onih čistih mesta prirode gde je se najjasnije, kroz bure i bonace, plime i oseke, uočavao ritam talasa Reda. Danas talasi mora, vraćaju, izbacuju na plaže, ljudsko đubrište, delove hibridnog ambijenta čoveka, kome nema mesta u Redu.
Plemeniti čovek nije potčinjen svojim bogovima već je ravan bogovima ili je njegova akcija komplementarna božanskoj akciji, bijući sa bogovima-drugovima iste bitke, deleći sa njima i zlo i dobro, i zoru i sumrak, i rađanje i propast.
Čovek i humanitas, odnosno čovek i plemenitost, u indoevropskoj civilizaciji nisu dva autonomna već jedan jedinstveni entitet: čovek, ili je plemenit ili nije čovek, te u školi humanitas, obrazovanje ima funkciju samo u smislu buđenja, razvijana i podržavanja vrednosti koje čovek virtualno već ima: umesto para vernik — nevernik, ovde se obrazuje par čovek ili izdajnik.
Naime, u indoevropskoj religioznosti, Sunce je samo simbol principa unutrašnje svetlosti čoveka. Obožavanje Sunca jeste materijalni ritual koji evocira viši smisao, odnosno ideju principa svetlosti imanentnog čoveku. Otuda u indoevropskoj religioznosti prisustvo ideja nepomračne, večne svetlosti, jer ostale religije, koncentrisane na obožavanje jednog pukog fizičkog entiteta, sadrže ideju o promenljivosti i pomračljivosti sunčane svetlosti koja se osniva upravo na evidenciji zore i sumraka, dana i noći.
Zakon čoveka humanitas nije zakon koga čovek treba da se pridržava, već zakon koji čovek treba da podržava upravo kroz vernost samom sebi.
Pojava pisanih zakona u istoriji Evrope, označava degeneraciju ili raspadanje originalnog etničkog corpusa, premda su oni prvobitno imali prevashodno vaspitnu ulogu, podržavajući one ljude koji nisu bili u stanju da iz sebe izraze zakon, odnosno etički oblik. Razvoj proseca degeneracije, imao je kao posledicu, i represivni karakter „pisanih zakona” a fides ili vernost, time su izgubili originalno značenje da bi u novim okolnostima izražavali ne podvrgavanje svega samom sebi već podvrgavanje čoveka drugim ili različitim entitetima.
Zakletva, za čoveka humanitas, za plemenitog čoveka je upravo jedan religiozni čin, odnosno čin u kome se manifestuje božanska priroda takvog čoveka ili povezanost čoveka i bogova te zato Rimljani grade hram fides uz hram najvišeg boga, Jupitera. Zato se u zakletvi poziva božanstvo kao svedok te se i danas kaže: „tako mi Boga”, a što u originalnom smislu znači: tako mi sebe. Ono što je rečeno, čini se ne iz straha od božje kazne, „ne iz straha da bi se u protivnom izazvao bes bogova, jer taj strah ne postoji, već radi poštovanja pravde i vernosti”, odnosno radi poštovanja samog sebe (Ciceron).
Izraz „svi putevi vode u Rim”, odnosno u središte sveta i grad-simbol apoteoze večne svetlosti, na planu fizičke pojavnosti, projektuje predstavu geometrijske strukture Reda.
Za Cezara su govorili savremenici da je imao „zvezdan pogled” a što evocira svetao, beskrajni, nebeski pogled čoveka, iznad sveta, koji obuhvatajući svet — stvara svet; ta svetlost, evocira takođe i trajnu, hladnu svetlost bića koje je neumoljivo i koje je zapravo nad-ljudsko jer neosetljivo pred bolom, neuništivo pred katastrofom, nemilosrdno pred slabošću.
On traži „čudesne, zlatne tablice runa”, on svoj život saobražava primernom obliku one rune koja čoveka predstavlja u stojećem, nepomičnom stavu, širom ispruženih ruku u vis, ka Redu i svetlosti, kao deo Reda i svetlosti, stvarajući Red i zračeći svetlosti.
Priroda, sa svoje strane, premda zatrovana i uništena, daje nam jedan pouzdani znak koji govori dovoljno jasno o čudovišnosti sveta: najnovije tehnološke materijale, priroda ne usvaja u svoje procese i cikluse već ih odbija kao strana tela koja se ukazuju, u svoj neopisivoj nakaznosti, poslednjim kupačima na kraju ove sezone bez sunca, zaklonjenog teškim oblacima mračnog doba. Nekad su naše peščane plaže bile jedno od onih čistih mesta prirode gde je se najjasnije, kroz bure i bonace, plime i oseke, uočavao ritam talasa Reda. Danas talasi mora, vraćaju, izbacuju na plaže, ljudsko đubrište, delove hibridnog ambijenta čoveka, kome nema mesta u Redu.
Samoubistvo samuraja nije znak slabosti, već znak snage; time se izražava ne razočaranje ljudima, već uverenje da ovo vreme ima više potrebe za primerima nego za ljudima. Samoubistvo samuraja nije trijumf smrti nad životom, već trijumf života nad smrću, te život, određen principom svoje tradicije, i smrti nalaže oblik tradicije, odnosno dugotrajni, bolni ritual. Samoubistvo samuraja ne proizlazi iz praznine, već iz celovitosti čoveka.
Pred pitanjem „ko su ti roditelji?” — pravilan odgovor glasi: „Moji roditelji su solarna tradicija.” Rečeno je u našim, svetim knjigama: „Svetlost koja blista nad nama, koja sjaji sa one strane svega, iznad univerzuma, u najvišim svetovima iza kojih nema viših — to je ista svetlost koja zrači u čoveku.” Rečeno je, takođe, da je „sunce koje vidimo našim očima — slika jednog inteligibalnog sunca koje ne vidimo očima.”
Pred pitanjem „odakle dolaziš, kuda ideš?” — pravilan odgovor glasi:„dolazim sa zvezdanih puteva i idem ka zvezdanim putevima.” Svuda i u svakom trenutku budi pri znanju da dolaziš iz daleka i da daleko ideš: ti dolaziš iz pra-istorije i ideš ka nad-istoriji.
Ovaj svet je jedna od arena kosmičke Igre, a u njemu ti si jedan od igrača. Ti ne znaš, niti možeš znati, sva pravila, te ne možeš predvideti ishode svoje igre; to se zove sloboda.
Rečeno je u našim, svetim knjigama, za svojstva čoveka solarne tradicije: „I kad bi se čitav svet srušio — on bi ostao uspravan, među ruševinama.” Ti nema tla — pogled ka zvezdanim magnitudama je tvoje uporište. Nepokolebljivost tvog bića čini deo uporišta stabilnosti zvezdanog poretka.
Ti si učenik a kosmički Um je vrhovni učitelj. Pri najvišoj katedri učenja najteže pitanje glasi: „Ko si ti?” Odlični odgovor glasi: „Ja sam Ti.”
U ovoj areni kosmičke Igre, jedinstveni, uspravni, položaj čoveka je znamenje idealne usmerenosti: povratak „zvezdanim boravištima”, kroz vaspitavanje posredstvom zvezdanih katedri. Uspravni položaj je i najnestabilniji položaj: znak da biće čoveka u kosmičkoj Igri igra na sve ili ništa.
Pridaj veću pozornost i značaj imenima nego definicijama suštastava. Imena su izvedena iz izravnih iskustava manifestacija suštastava a definicije su pokušaji razuma da proizvoljno ograniči ono što je, po svojoj prirodi, neograničeno.
Misli, kao da ćeš sutra umreti — delaj, kao da nećeš umreti nikad.
Misli i delaj neuslovljiv od pretnji poraza ili obećanja pobede. Nema pobede vrednije od vernosti sebi u porazu, niti ima većeg poraza od izdajstva sebe zbog pobede.
Ne sledi puteve akcije zbog dobitka niti odustaj od puteva akcije zbog gubitka: ako si veran sebi, ako potpuno jesi — ti ništa ne možeš više dobiti, niti izgubiti.
Ne sledi puteve akcije zbog dobitka niti odustaj od puteva akcije zbog gubitka: ako si veran sebi, ako potpuno jesi — ti ništa ne možeš više dobiti, niti izgubiti.
Bolje je biti mrtav lav nego živi pas. U memoriji potomstva vrli primer je moćniji i plodotvorniji od života koji ga je izneo u ovoj areni univerzuma.
Na putevima misije prepreke suočavaj kao sredstva uzdizanja, ambise kao sredstva prevazilaženja a apsurde kao sredstva kvalitativnog preobražaja sopstva. Ovaj svet nije drugo do arena igre kroz koju se biće vaspitava i proverava za više misije, teže zadatke.
Ne tuži se na težinu zadatka misije jer je ta težina procena tvojih vrednosti i mogućnosti.
Patnja, tuga ili strah su različita imena tvojih slabosti. Zato ne optužuj druge ili drugo za svoje nedaće već ustaj u borbu protiv sopstvenih slabosti.
Ne dopuštaj da ti svest zagađuju i ponižavaju strahovi ili nade izazvani arbitrarnim pretpostavkama o prirodi smrti; svojim delima i mislima ti posredno uslovljavaš prirodu smrti.
Po sredstvima prepoznaj i procenjuj ciljeve. Samo sredstva opravdavaju ciljeve.
Iskušavaj sopstvenu celovitost i stamenost bića suzdržanošću u sred obilja, čednošću u sred orgija, blistavošću u sred mraka. Pravilan put ispita sopstva nije zatomljavanje iskušenja već suverenitet sopstva nad svim iskušenjima.
Ne zadržavaj se kod vrlih ljudskih misli i dela jer su oni samo pokazatelji kosmičkih uzora, prosijavanje ili odrazi sjaja kosmičkog Uma. Ka prvobitnim uzorima stremi.
Budi ravnodušan spram slave koju dele ljudi. Gde je kosmički Um — tamo je tvoja slava.
Lice je najneposrednije i najočiglednije osvedočenje bića, osobito oči za koje je rečeno da su „prozori duše”. Reč „lice” potiče od „činiti” jer je lice sintetički izraz skupa misli i dela.
Razvijaj u sebi moći gipkosti i čvrstine bića, kao da je u pitanju izrada vanrednog mača u najvišim radionicama umeća. Sama gipkost je povodljiva a sama krutost je lomljiva. Neophodno je posedovati obe osobine: gipkost koja služi čvrstini, onemogućavajući prelome — i čvrstinu koja služi gipkosti, suzbijajući podvijanja.
Neophodno je stvarati „paralelne” prostore uzdizati citadele verodostojne alternative koje su virtuelni centri kristalizacije nove, eutopijske, kulture. Dakle, preporuka glasi: nikakav „kontakt” sa neprijateljem, nikakav sukob ili dijalog, polemika ili kompromis — već izdvojena delotvornost otpora i priprema obnove vrednosti i radosti života.
Pod udarima neprijateljstava, kada te obuzimaju teskoba i malodušnosti, osećaj beznađa i usamljenosti — pogled uputi ka zvezdanim katedrama koje nas nadahnjuju lekcijama suverenog spokojstva i sideralne vedrine. Tamo je naš dom.
Brak je eminentno metafizičko preduzeće jer se ono suprotstavlja procesima fizičke sfere koji teže promiskuitetu, potiranju kvalitativnih razlika te nivelaciji i, u krajnjoj konsekvenci, „toploj smrti” drugog zakona termodinamike. U svom idealnom određenju i opredeljenju brak je izraz herojske odluke bića za jedinstvenost, za kvalitet uprkos kvantiteta, za formu uprkos amorfije. Niko te ne tera da stupiš u brak i preuzimaš odgovarajuće, herojske, dužnosti i odgovornosti; zato, raskidajući bračni savez ne optužuj ustanovu već svoju slabost, odnosno nemoć izvršenja metafizičkih ciljeva.
Brak je jedan od oblika vernosti temeljnim vrednostima. Disciplina bračne vernosti ne vrši se spram nekakvih, prevrtljivih, moralnih običaja, niti spram supružnika, već pred sopstvom nosioca vernosti. U pitanju je vernost sopstvenoj odluci, nepomračnom solarnom principu ljudskog elementa.
Ako hoćete da budete istinski Srbi – morate znati da to veoma skupo košta a ništa ne donosi, izuzev muka, patnji i stradanja.
Ako za to niste sposobni – bolje je da se povučete sa ovog najopasnijeg mesta u Evropi i da odete u beli svet, da ne smetate ostalima svojim glasnim strahovanjima i žalopojkama.
Morate znati da će rajinski mentalitet, vanredno sposoban da se uvek i svuda dokopa vlasti i održi na njoj, svako vaše svrstavanje na stranu svog naroda nagrađivati porugama, sramoćenjem i progonima.
Vaš izbor mora biti slobodan od svake brige za ishod. Jednako morate biti slobodni od žudnje za pobedom, kao i od straha spram poraza. Vaša odluka mora biti čista i neuslovljiva. Samo tako ćete biti dostojni srpske uloge i tradicije.
”
„
Samopoštovanje je osnov svakog valjanog samopouzdanja.[1]
”
„
Izostanak brige o sopstvenom telu i delovanju spoljni je znak unutrašnjih kapitulacija, znak izostanka poverenja u vrednosti čoveka.[1]
”
„
Nije u pitanju smak sveta, nego smak iluzija jednog od niza svetova u ovoj areni univerzuma. U izloženim okolnostima, uputno je primenjivati načelo zvano „jahati tigra”: dakle, ne suprotstavljati se stihiji, zaludno, već je „zajahati” i čekati njeno iscrpljenje.[1]
”
„
Postoje velike biografije koje u sebi nose sudbinski preokret, potpunu promenu pogleda na svet. Na primer, francuski pesnik Lotreamon, posle iskustva neposrednog umetničkog sudelovanja u pandemonijumu Maldororovih pevanja, doživljava kopernikanski obrt i započinje stvaranje ’nove poezije’ koja je solarna, hijerarhijska, bogotražiteljska, duboko evropska. Slično se desilo sa De Kirikom, Dalijem, Vajldom, Remboom, pa čak i sa Vimom Vendersom (nakon njegovog holivudskog iskustva)…[1]
”
„
Više se ne postavlja problem odbrane Središta, pošto je ono srušeno, ili za druge ljude izgubljeno, već se postavlja problem manifestacije Središta. Dužnost nije više da se brani ono što je izgubljeno, nego da se manifestuje ono što je izgubljeno. Središte više nema potrebu za svojom gardom branilaca, već ima potrebu da se preko te garde objavi. Nema više potrebe za ljudima, već za primerom.[1]
”
„
Prva i stoga izuzetno važna tačka evropske samosvesti je godina 732, kada je opat Isidor de Beja na pergamentu svog letopisa prvi put u istoriji evropskih jezika ispisao reč Evropljani… Zapisao je, zapravo, da su Evropljani pobedili muslimansku armiju u bici kod Poatjea i tako spasli Evropu od islamizacije. Ispisao je tu novu reč nekoliko puta, ostavljajući našim mislima i snovima podsticaj da naslućuju duh koji je prožimao smisao izuma. Možda je i on tada osetio veličinu, lepotu i istinitost nadahnjujuće ideje jedinstva koju sadrži ta reč?…[1]
”
„
Prisustvovali smo epohalnom svetskom procesu degradacije političkog u kriminalno i posredničke demokratije u plutokratiju.[1]
”
„
Najtežu bolest može da pobedi samo čovek koji poseduje dve stvari: osećanje misije i saznanje da je nekome potreban.[1]
”
„
Prava žena, silom svoje prirode, ne oseća svoje obaveze prema logici života zvanoj etika. Ona u tome vidi ili oseća neku vrstu kostreti koja sputava njenu slobodu, saobraznu prirodnim procesima… Zahvaljujući svojoj distanci ili superiornosti spram etike, žena ume mnogo bolje od muškarca da ceni etičnost.[1]
”
„
Žena svet vidi i doživljava kao organsku celinu. Zato žena i najmanji udar doživljava celinom svog bića, koje biva svo potreseno, dok muškarac, zahvaljujući sklonosti apstraktnom mišljenju i svrstavanju stvari i pojava u ograničene kategorije, ume da takve udare lokalizuje u odgovarajući domen i neutrališe.[1]
”
„
Etičnost je vrlina koju žena najviše ceni kod muškarca. Žena je duboko konzervativno biće, u najboljem i najplemenitijem smislu tog pojma desnice. Ona rađa život i najbolje zna vrednost i cenu života. Ona od muškarca iziskuje etičnost jer zna, svesno ili intuitivno, da je život nemoguć bez etike, da je etika osnovna struktura i logika života.[1]
”
„
Reč desnica ja koristim u izvornom, dakle tradicionalnom i večnom, deontološkom i duhovnom smislu, a ne u modernom, politikantskom. Da bismo se bar približno obavestili o izvornom značenju desnice, dovoljno je da konsultujemo rečnike simbola. Desna strana je uvek – u svim tradicijama – simbol istine, naprednosti, zdravlja, svetlosti, snage, lepote, dobrote. A leva – simbol laži, nazadovanja, bolesti, mraka, slabosti, nakaznosti i zla. Zato je veliki Nemanja, odlazeći na onaj svet, poručio Srbima da idu samo desnim putem, jer su na njemu Božiji, a na levom su đavolovi.[1]
”
„
Jedan od najtežih zadataka borca je kada – zbog neverica ili sumnji u valjanost države koju treba da brani – motivacije za njenu odbranu mora da potraži jedino u samom sebi, u svom umu i svojoj duši.[1]
”
„
Kako tužno svedoči iskustvo evropskih građanskih i međunacionalnih ratova, u vremenima velikih preokreta nišči dobijaju vanredne prilike da likuju nad uzvišenim, kojima preostaje samo smelost da ostanu usamljeni i da to pokažu.[1]
”
„
Kada bude pobedila u sebi bezrazložne strahove i malodušnosti te odbacila izdajnike i dovela na vlast svoje patriotske snage – Srbija će postati velika ekonomska, politička i kulturna sila i desno težište Evrope.[1]
”
„
U svakoj verodostojnoj metafizičkoj avanturi, od poslednjeg koraka zavisi prvi korak.[1]
”
„
Jedina raspoloživa alternativa masturbatorskom i suštinski samoubilačkom a posvudašnje nametanom i rasprostranjenom smeru analitičke filosofije i ostalih metastaza neopozitivizma (Paci, 1965) jeste Hajdegerovo upućivanje na potrebu obnove spoznajne nevinosti te samozapitanosti pred svetom, uz pomoć etimologije i pesništva te šumskog odmetništva od civilizacije Zapada, uz puku nadu da nas pred navalom raspomamljenih sila njenog nihilizma “samo neki bog može spasti”.[1]
