Ово је само неколико примера; за више цитата из овог дела, погледајте Упориште
Племенити човек није потчињен својим боговима већ је раван боговима или је његова акција комплементарна божанској акцији, бијући са боговима-друговима исте битке, делећи са њима и зло и добро, и зору и сумрак, и рађање и пропаст.За Цезара су говорили савременици да је имао „звездан поглед” а што евоцира светао, бескрајни, небески поглед човека, изнад света, који обухватајући свет — ствара свет; та светлост, евоцира такође и трајну, хладну светлост бића које је неумољиво и које је заправо над-људско јер неосетљиво пред болом, неуништиво пред катастрофом, немилосрдно пред слабошћу.Он тражи „чудесне, златне таблице руна”, он свој живот саображава примерном облику оне руне која човека представља у стојећем, непомичном ставу, широм испружених руку у вис, ка Реду и светлости, као део Реда и светлости, стварајући Ред и зрачећи светлости.Некад су наше пешчане плаже биле једно од оних чистих места природе где је се најјасније, кроз буре и бонаце, плиме и осеке, уочавао ритам таласа Реда. Данас таласи мора, враћају, избацују на плаже, људско ђубриште, делове хибридног амбијента човека, коме нема места у Реду.
Племенити човек није потчињен својим боговима већ је раван боговима или је његова акција комплементарна божанској акцији, бијући са боговима-друговима исте битке, делећи са њима и зло и добро, и зору и сумрак, и рађање и пропаст.
Човек и humanitas, односно човек и племенитост, у индоевропској цивилизацији нису два аутономна већ један јединствени ентитет: човек, или је племенит или није човек, те у школи humanitas, образовање има функцију само у смислу буђења, развијана и подржавања вредности које човек виртуално већ има: уместо пара верник — неверник, овде се образује пар човек или издајник.
Наиме, у индоевропској религиозности, Сунце је само симбол принципа унутрашње светлости човека. Обожавање Сунца јесте материјални ритуал који евоцира виши смисао, односно идеју принципа светлости иманентног човеку. Отуда у индоевропској религиозности присуство идеја непомрачне, вечне светлости, јер остале религије, концентрисане на обожавање једног пуког физичког ентитета, садрже идеју о променљивости и помрачљивости сунчане светлости која се оснива управо на евиденцији зоре и сумрака, дана и ноћи.
Закон човека humanitas није закон кога човек треба да се придржава, већ закон који човек треба да подржава управо кроз верност самом себи.
Појава писаних закона у историји Европе, означава дегенерацију или распадање оригиналног етничког corpusa, премда су они првобитно имали превасходно васпитну улогу, подржавајући оне људе који нису били у стању да из себе изразе закон, односно етички облик. Развој просеца дегенерације, имао је као последицу, и репресивни карактер „писаних закона” а fides или верност, тиме су изгубили оригинално значење да би у новим околностима изражавали не подвргавање свега самом себи већ подвргавање човека другим или различитим ентитетима.
Заклетва, за човека humanitas, за племенитог човека је управо један религиозни чин, односно чин у коме се манифестује божанска природа таквог човека или повезаност човека и богова те зато Римљани граде храм fides уз храм највишег бога, Јупитера. Зато се у заклетви позива божанство као сведок те се и данас каже: „тако ми Бога”, а што у оригиналном смислу значи: тако ми себе. Оно што је речено, чини се не из страха од божје казне, „не из страха да би се у противном изазвао бес богова, јер тај страх не постоји, већ ради поштовања правде и верности”, односно ради поштовања самог себе (Цицерон).
Израз „сви путеви воде у Рим”, односно у средиште света и град-симбол апотеозе вечне светлости, на плану физичке појавности, пројектује представу геометријске структуре Реда.
За Цезара су говорили савременици да је имао „звездан поглед” а што евоцира светао, бескрајни, небески поглед човека, изнад света, који обухватајући свет — ствара свет; та светлост, евоцира такође и трајну, хладну светлост бића које је неумољиво и које је заправо над-људско јер неосетљиво пред болом, неуништиво пред катастрофом, немилосрдно пред слабошћу.
Он тражи „чудесне, златне таблице руна”, он свој живот саображава примерном облику оне руне која човека представља у стојећем, непомичном ставу, широм испружених руку у вис, ка Реду и светлости, као део Реда и светлости, стварајући Ред и зрачећи светлости.
Природа, са своје стране, премда затрована и уништена, даје нам један поуздани знак који говори довољно јасно о чудовишности света: најновије технолошке материјале, природа не усваја у своје процесе и циклусе већ их одбија као страна тела која се указују, у свој неописивој наказности, последњим купачима на крају ове сезоне без сунца, заклоњеног тешким облацима мрачног доба. Некад су наше пешчане плаже биле једно од оних чистих места природе где је се најјасније, кроз буре и бонаце, плиме и осеке, уочавао ритам таласа Реда. Данас таласи мора, враћају, избацују на плаже, људско ђубриште, делове хибридног амбијента човека, коме нема места у Реду.
Самоубиство самураја није знак слабости, већ знак снаге; тиме се изражава не разочарање људима, већ уверење да ово време има више потребе за примерима него за људима. Самоубиство самураја није тријумф смрти над животом, већ тријумф живота над смрћу, те живот, одређен принципом своје традиције, и смрти налаже облик традиције, односно дуготрајни, болни ритуал. Самоубиство самураја не произлази из празнине, већ из целовитости човека.
Пред питањем „ко су ти родитељи?” — правилан одговор гласи: „Моји родитељи су соларна традиција.” Речено је у нашим, светим књигама: „Светлост која блиста над нама, која сјаји са оне стране свега, изнад универзума, у највишим световима иза којих нема виших — то је иста светлост која зрачи у човеку.” Речено је, такође, да је „сунце које видимо нашим очима — слика једног интелигибалног сунца које не видимо очима.”
Пред питањем „одакле долазиш, куда идеш?” — правилан одговор гласи:„долазим са звезданих путева и идем ка звезданим путевима.” Свуда и у сваком тренутку буди при знању да долазиш из далека и да далеко идеш: ти долазиш из пра-историје и идеш ка над-историји.
Овај свет је једна од арена космичке Игре, а у њему ти си један од играча. Ти не знаш, нити можеш знати, сва правила, те не можеш предвидети исходе своје игре; то се зове слобода.
Речено је у нашим, светим књигама, за својства човека соларне традиције: „И кад би се читав свет срушио — он би остао усправан, међу рушевинама.” Ти нема тла — поглед ка звезданим магнитудама је твоје упориште. Непоколебљивост твог бића чини део упоришта стабилности звезданог поретка.
Ти си ученик а космички Ум је врховни учитељ. При највишој катедри учења најтеже питање гласи: „Ко си ти?” Одлични одговор гласи: „Ја сам Ти.”
У овој арени космичке Игре, јединствени, усправни, положај човека је знамење идеалне усмерености: повратак „звезданим боравиштима”, кроз васпитавање посредством звезданих катедри. Усправни положај је и најнестабилнији положај: знак да биће човека у космичкој Игри игра на све или ништа.
Придај већу позорност и значај именима него дефиницијама суштастава. Имена су изведена из изравних искустава манифестација суштастава а дефиниције су покушаји разума да произвољно ограничи оно што је, по својој природи, неограничено.
Мисли, као да ћеш сутра умрети — делај, као да нећеш умрети никад.
Мисли и делај неусловљив од претњи пораза или обећања победе. Нема победе вредније од верности себи у поразу, нити има већег пораза од издајства себе због победе.
Не следи путеве акције због добитка нити одустај од путева акције због губитка: ако си веран себи, ако потпуно јеси — ти ништа не можеш више добити, нити изгубити.
Не следи путеве акције због добитка нити одустај од путева акције због губитка: ако си веран себи, ако потпуно јеси — ти ништа не можеш више добити, нити изгубити.
Боље је бити мртав лав него живи пас. У меморији потомства врли пример је моћнији и плодотворнији од живота који га је изнео у овој арени универзума.
На путевима мисије препреке суочавај као средства уздизања, амбисе као средства превазилажења а апсурде као средства квалитативног преображаја сопства. Овај свет није друго до арена игре кроз коју се биће васпитава и проверава за више мисије, теже задатке.
Не тужи се на тежину задатка мисије јер је та тежина процена твојих вредности и могућности.
Патња, туга или страх су различита имена твојих слабости. Зато не оптужуј друге или друго за своје недаће већ устај у борбу против сопствених слабости.
Не допуштај да ти свест загађују и понижавају страхови или наде изазвани арбитрарним претпоставкама о природи смрти; својим делима и мислима ти посредно условљаваш природу смрти.
По средствима препознај и процењуј циљеве. Само средства оправдавају циљеве.
Искушавај сопствену целовитост и стаменост бића суздржаношћу у сред обиља, чедношћу у сред оргија, блиставошћу у сред мрака. Правилан пут испита сопства није затомљавање искушења већ суверенитет сопства над свим искушењима.
Не задржавај се код врлих људских мисли и дела јер су они само показатељи космичких узора, просијавање или одрази сјаја космичког Ума. Ка првобитним узорима стреми.
Буди равнодушан спрам славе коју деле људи. Где је космички Ум — тамо је твоја слава.
Лице је најнепосредније и најочигледније осведочење бића, особито очи за које је речено да су „прозори душе”. Реч „лице” потиче од „чинити” јер је лице синтетички израз скупа мисли и дела.
Развијај у себи моћи гипкости и чврстине бића, као да је у питању израда ванредног мача у највишим радионицама умећа. Сама гипкост је поводљива а сама крутост је ломљива. Неопходно је поседовати обе особине: гипкост која служи чврстини, онемогућавајући преломе — и чврстину која служи гипкости, сузбијајући подвијања.
Неопходно је стварати „паралелне” просторе уздизати цитаделе веродостојне алтернативе које су виртуелни центри кристализације нове, еутопијске, културе. Дакле, препорука гласи: никакав „контакт” са непријатељем, никакав сукоб или дијалог, полемика или компромис — већ издвојена делотворност отпора и припрема обнове вредности и радости живота.
Под ударима непријатељстава, када те обузимају тескоба и малодушности, осећај безнађа и усамљености — поглед упути ка звезданим катедрама које нас надахњују лекцијама сувереног спокојства и сидералне ведрине. Тамо је наш дом.
Брак је еминентно метафизичко предузеће јер се оно супротставља процесима физичке сфере који теже промискуитету, потирању квалитативних разлика те нивелацији и, у крајњој консеквенци, „топлој смрти” другог закона термодинамике. У свом идеалном одређењу и опредељењу брак је израз херојске одлуке бића за јединственост, за квалитет упркос квантитета, за форму упркос аморфије. Нико те не тера да ступиш у брак и преузимаш одговарајуће, херојске, дужности и одговорности; зато, раскидајући брачни савез не оптужуј установу већ своју слабост, односно немоћ извршења метафизичких циљева.
Брак је један од облика верности темељним вредностима. Дисциплина брачне верности не врши се спрам некаквих, превртљивих, моралних обичаја, нити спрам супружника, већ пред сопством носиоца верности. У питању је верност сопственој одлуци, непомрачном соларном принципу људског елемента.
Ако хоћете да будете истински Срби – морате знати да то веома скупо кошта а ништа не доноси, изузев мука, патњи и страдања.
Ако за то нисте способни – боље је да се повучете са овог најопаснијег места у Европи и да одете у бели свет, да не сметате осталима својим гласним страховањима и жалопојкама.
Морате знати да ће рајински менталитет, ванредно способан да се увек и свуда докопа власти и одржи на њој, свако ваше сврставање на страну свог народа награђивати поругама, срамоћењем и прогонима.
Ваш избор мора бити слободан од сваке бриге за исход. Једнако морате бити слободни од жудње за победом, као и од страха спрам пораза. Ваша одлука мора бити чиста и неусловљива. Само тако ћете бити достојни српске улоге и традиције.
”
„
Самопоштовање је основ сваког ваљаног самопоуздања.[1]
”
„
Изостанак бриге о сопственом телу и деловању спољни је знак унутрашњих капитулација, знак изостанка поверења у вредности човека.[1]
”
„
Није у питању смак света, него смак илузија једног од низа светова у овој арени универзума. У изложеним околностима, упутно је примењивати начело звано „јахати тигра”: дакле, не супротстављати се стихији, залудно, већ је „зајахати” и чекати њено исцрпљење.[1]
”
„
Постоје велике биографије које у себи носе судбински преокрет, потпуну промену погледа на свет. На пример, француски песник Лотреамон, после искуства непосредног уметничког суделовања у пандемонијуму Малдорорових певања, доживљава коперникански обрт и започиње стварање ’нове поезије’ која је соларна, хијерархијска, боготражитељска, дубоко европска. Слично се десило са Де Кириком, Далијем, Вајлдом, Рембоом, па чак и са Вимом Вендерсом (након његовог холивудског искуства)…[1]
”
„
Више се не поставља проблем одбране Средишта, пошто је оно срушено, или за друге људе изгубљено, већ се поставља проблем манифестације Средишта. Дужност није више да се брани оно што је изгубљено, него да се манифестује оно што је изгубљено. Средиште више нема потребу за својом гардом бранилаца, већ има потребу да се преко те гарде објави. Нема више потребе за људима, већ за примером.[1]
”
„
Прва и стога изузетно важна тачка европске самосвести је година 732, када је опат Исидор де Беја на пергаменту свог летописа први пут у историји европских језика исписао реч Европљани… Записао је, заправо, да су Европљани победили муслиманску армију у бици код Поатјеа и тако спасли Европу од исламизације. Исписао је ту нову реч неколико пута, остављајући нашим мислима и сновима подстицај да наслућују дух који је прожимао смисао изума. Можда је и он тада осетио величину, лепоту и истинитост надахњујуће идеје јединства коју садржи та реч?…[1]
”
„
Присуствовали смо епохалном светском процесу деградације политичког у криминално и посредничке демократије у плутократију.[1]
”
„
Најтежу болест може да победи само човек који поседује две ствари: осећање мисије и сазнање да је некоме потребан.[1]
”
„
Права жена, силом своје природе, не осећа своје обавезе према логици живота званој етика. Она у томе види или осећа неку врсту кострети која спутава њену слободу, саобразну природним процесима… Захваљујући својој дистанци или супериорности спрам етике, жена уме много боље од мушкарца да цени етичност.[1]
”
„
Жена свет види и доживљава као органску целину. Зато жена и најмањи удар доживљава целином свог бића, које бива сво потресено, док мушкарац, захваљујући склоности апстрактном мишљењу и сврставању ствари и појава у ограничене категорије, уме да такве ударе локализује у одговарајући домен и неутралише.[1]
”
„
Етичност је врлина коју жена највише цени код мушкарца. Жена је дубоко конзервативно биће, у најбољем и најплеменитијем смислу тог појма деснице. Она рађа живот и најбоље зна вредност и цену живота. Она од мушкарца изискује етичност јер зна, свесно или интуитивно, да је живот немогућ без етике, да је етика основна структура и логика живота.[1]
”
„
Реч десница ја користим у изворном, дакле традиционалном и вечном, деонтолошком и духовном смислу, а не у модерном, политикантском. Да бисмо се бар приближно обавестили о изворном значењу деснице, довољно је да консултујемо речнике симбола. Десна страна је увек – у свим традицијама – симбол истине, напредности, здравља, светлости, снаге, лепоте, доброте. А лева – симбол лажи, назадовања, болести, мрака, слабости, наказности и зла. Зато је велики Немања, одлазећи на онај свет, поручио Србима да иду само десним путем, јер су на њему Божији, а на левом су ђаволови.[1]
”
„
Један од најтежих задатака борца је када – због неверица или сумњи у ваљаност државе коју треба да брани – мотивације за њену одбрану мора да потражи једино у самом себи, у свом уму и својој души.[1]
”
„
Како тужно сведочи искуство европских грађанских и међунационалних ратова, у временима великих преокрета нишчи добијају ванредне прилике да ликују над узвишеним, којима преостаје само смелост да остану усамљени и да то покажу.[1]
”
„
Када буде победила у себи безразложне страхове и малодушности те одбацила издајнике и довела на власт своје патриотске снаге – Србија ће постати велика економска, политичка и културна сила и десно тежиште Европе.[1]
”
„
У свакој веродостојној метафизичкој авантури, од последњег корака зависи први корак.[1]
”
„
Једина расположива алтернатива мастурбаторском и суштински самоубилачком а посвудашње наметаном и распрострањеном смеру аналитичке философије и осталих метастаза неопозитивизма (Paci, 1965) јесте Хајдегерово упућивање на потребу обнове спознајне невиности те самозапитаности пред светом, уз помоћ етимологије и песништва те шумског одметништва од цивилизације Запада, уз пуку наду да нас пред навалом распомамљених сила њеног нихилизма “само неки бог може спасти”.[1]