Neka drugi pišu za ovoga i onoga, neka samo za izabrane spise čine, neka samo izabrane govore stvari. Mene nije stid što me mogu razumeti bića mnoga, deca i starci, pesnici i nadničari.
”
„
Govori tiho. Ptice noćas blizu nas pjevaju i meni je žao da čuju kako u glasu nečijem ima suza.[1]
”
„
Voljela bih da ne vjerujem da će mi srce za tobom proći kada budeš jednom otišao.[1]
”
„
Sve što mi se zbog tebe dogodilo, kao očarano živi u meni, i čini se, neće proći.[1]
”
„
O kad bih mogla samo jednom ja nekuda iza brijegova pobjeći od sebe.[1]
Detinjstvo i ono što smo u njemu doživeli zbilja je izvor svih naših snaga i inspiracija. Lepotu kojoj smo se tada divili ne pomrači nijedna s kojom se posle sretamo. Meni nijedno more, nijedna ravnica ne mogu zameniti brda, niti mi ijedna reka i njen huk mogu pomračiti lepotu gorskih potoka i njihov žubor. Rečima koje smo u detinjstvu naučili najlakše se i najradije izražavamo.[2]
”
„
Mislim da deca i oni koji tek izlaze iz detinjstva ne vole da poveravaju starijima svoja osećanja. Njima su njihove prve tajne lake i slatke i čini im se da bi razgovor o njima mogao poremetiti neku lepotu.[2]
U ljubavi je najlepše da se sanja, čeka i da se čuva tajna. Ko nije prošao kroz to nije voleo. Ko nije sposoban da se žrtvuje, da pregoreva nema dara za ljubav. Ko nije patio i plakao nije voleo.[2]
”
„
Deci poručujem neka ne hitaju časpre izići iz detinjstva, i neka njihove prve ljubavi budu takve da bi hi smeli poveriti i mami i razrednom starešini.[2]
”
„
Sve na svetu biva najpre klica, pa stabiljka, pa pupoljak, cvet, i najzad plod. I pesmama o ljubavi suđeno je da potamne, da pređu iz soprana u alt, da iz začaranosti, začuđenosti, strepnje i čežnje, pređu u sumnju, u prekor, u tugu.[2]
”
„
Kako je ljubav u životu žena stvar važna, u delu žene pesnika ona je najčešći sadržaj, najsnažniji podsticaj na pisanje, najzahvalnija inspiracija. Prvo se piše o tome da se želi voliti, da je srce spremno da se preda; posle se peva da se voli, da se pati; i najzad se seća da se jednom volelo. Tako kroz celo stvaralaštvo žene pesnika ljubav se provlači kao svetla nit, kao trag suze. Uz osećanje ljubavi kod mene se vrlo često vezuje osećanje prolaznosti, žaljenje za mladošću.[2]
Da se nisam sordila već u detinjstvu sa jezičkim blagom našeg jezika, ko zna da li bih ispevala onolike meldoije slične melodijama kakve se čuju u prirodi. Bez moga detinjstva ko zna da li bi bilo stvaralačko utočište, inspiracija, najprisniji životni prostor.[2]
”
„
Najbolje se osećam dok stvaram, ili bolje rečeno, dok se u meni stvara neka pesma, dok pripremam neku knjigu.[2]
”
„
Spokojstvo koje pesnik oseća posle ispevane pesme ima dušu dušu šumskog mira.[2]
”
„
Najlakše pišem kad pišem jezikom, rečenicom, svoga rodnog kraja.[2]
Čovek zbilja nije gospodar prirode, ali se katkad zalaguje da jest, ili bolje rečeno, priroda se pretvara da mu se pokorava. Ona to čini samo dok njoj godi. A ja sam priznajem, rob prirode. Obični miris snega može da me odvede daleko u polje kao da me vodi o lancu. Ja sam voljni rob samoće. Iz njene tamnice samo bih retko izlazila. Rob sam šumova, žubora, sunčevih rođaja. U mreže mesečine nalećem kao leptirica na plamen. Ali, istina je i to, kad i priroda želi da me silom pokori, protivim se. Prkosim njenim nasilničkim stanjima. Samo mi je borba s njom daleko slađa nego borba s ljudima.[2]
Razloge i korene mog patriotskog osećanja treba tražiti najpre u tome što mi je i otac bio veliki rodoljub, a onda u tome što sam rođena u ustaničkom kraju, što sam rasla u Brankovini, zavičaju Nenadovića, što sam se vaspitavla na narodnoj poeziji, što sam živela uz ljudekoji su nju znali i cenili, koji su se trudili da postupaju prema njenim moralnim i rodođubnim uzorima. Razloge i korene toga mog osećanja treba tražiti i u tome što sam svoju zemlju videla sasvim izbliza, što su mi seljaci i nadničari bili tako reći susedi, što sam kao dete i pevala i gledala kako „Srbin ide rano u vojnike”. Karakteristika moga patriotskog osećanja je ljubav za zemlju i za običnog malog čoveka na njoj, ali ono je i ponos, ono je i svest da smo u svetu neko i nešto, ono je želja da napredujemo, da i u miru budemo veliki kao u ratu, da u civilizaciji stignemo civilizovane, a da, pritom u kulturi ne osiromašimo.[2]
Umetnik uvek ima još nekih stvari koje nije dovršio, još nekih reči koje nije dorekao. Branko Radičević je umro prerano i zbilja je imao prava da kaže da svoje pesme ostavlja nedovršene, „u traljama“, ali svi smo mi pomalo Branko Radičević, svi ćemo ponešto ostaviti u traljama, svakome će neki započeti posao biti naglo prekinut.[2]
Svojim govorima u mnogim ljudima je probudio potrebu da se bore, prenuo u njima uspavano rodoljublje, zanemarene dužnosti, naročito se često vraćajući na decu, na našu odgovornost da joj zemlju ostavimo slobodnom i bezbednom, da naše mlade ne ostavimo slepim kod očiju. Milošević svom dušom želi da nam narod ne bude preveden „žedan preko vode”, neuk pored nauke, sirot pored bogatog tla, pored tolikog napretka u Evropi, da ne očama zaostao.
Sve njegove govore odlikuje mir kojim misli izražava. Njegovi zahtevi, ili ako hoćete saveti, narodu – i kad su izrečeni sa žestinom, odišu nekom skrivenom blagošću i pravdoljubljem. Mnogo je ljudske i naučne istine u Miloševićevom ubeđenju da narodi koji su sa istih njiva želi pšenicu, hleb jeli, sa istih reka i izvora žeđ utoljavali, udisali ozom iste planine, na tom bar što im je od prirode zajedničko, mogu graditi prijateljstvo, ili bar biti takvi susedi koji jedni drugi pristojno nazivaju dobro jutro i slobodno se gledaju u oči.
