Нека други пишу за овога и онога, нека само за изабране списе чине, нека само изабране говоре ствари. Мене није стид што ме могу разумети бића многа, деца и старци, песници и надничари.
”
„
Говори тихо. Птице ноћас близу нас пјевају и мени је жао да чују како у гласу нечијем има суза.[1]
”
„
Вољела бих да не вјерујем да ће ми срце за тобом проћи када будеш једном отишао.[1]
”
„
Све што ми се због тебе догодило, као очарано живи у мени, и чини се, неће проћи.[1]
”
„
О кад бих могла само једном ја некуда иза бријегова побјећи од себе.[1]
Детињство и оно што смо у њему доживели збиља је извор свих наших снага и инспирација. Лепоту којој смо се тада дивили не помрачи ниједна с којом се после сретамо. Мени ниједно море, ниједна равница не могу заменити брда, нити ми иједна река и њен хук могу помрачити лепоту горских потока и њихов жубор. Речима које смо у детињству научили најлакше се и најрадије изражавамо.[2]
”
„
Мислим да деца и они који тек излазе из детињства не воле да поверавају старијима своја осећања. Њима су њихове прве тајне лаке и слатке и чини им се да би разговор о њима могао пореметити неку лепоту.[2]
У љубави је најлепше да се сања, чека и да се чува тајна. Ко није прошао кроз то није волео. Ко није способан да се жртвује, да прегорева нема дара за љубав. Ко није патио и плакао није волео.[2]
”
„
Деци поручујем нека не хитају часпре изићи из детињства, и нека њихове прве љубави буду такве да би хи смели поверити и мами и разредном старешини.[2]
”
„
Све на свету бива најпре клица, па стабиљка, па пупољак, цвет, и најзад плод. И песмама о љубави суђено је да потамне, да пређу из сопрана у алт, да из зачараности, зачуђености, стрепње и чежње, пређу у сумњу, у прекор, у тугу.[2]
”
„
Како је љубав у животу жена ствар важна, у делу жене песника она је најчешћи садржај, најснажнији подстицај на писање, најзахвалнија инспирација. Прво се пише о томе да се жели волити, да је срце спремно да се преда; после се пева да се воли, да се пати; и најзад се сећа да се једном волело. Тако кроз цело стваралаштво жене песника љубав се провлачи као светла нит, као траг сузе. Уз осећање љубави код мене се врло често везује осећање пролазности, жаљење за младошћу.[2]
Да се нисам сордила већ у детињству са језичким благом нашег језика, ко зна да ли бих испевала онолике мелдоије сличне мелодијама какве се чују у природи. Без мога детињства ко зна да ли би било стваралачко уточиште, инспирација, најприснији животни простор.[2]
”
„
Најбоље се осећам док стварам, или боље речено, док се у мени ствара нека песма, док припремам неку књигу.[2]
”
„
Спокојство које песник осећа после испеване песме има душу душу шумског мира.[2]
”
„
Најлакше пишем кад пишем језиком, реченицом, свога родног краја.[2]
Човек збиља није господар природе, али се каткад залагује да јест, или боље речено, природа се претвара да му се покорава. Она то чини само док њој годи. А ја сам признајем, роб природе. Обични мирис снега може да ме одведе далеко у поље као да ме води о ланцу. Ја сам вољни роб самоће. Из њене тамнице само бих ретко излазила. Роб сам шумова, жубора, сунчевих рођаја. У мреже месечине налећем као лептирица на пламен. Али, истина је и то, кад и природа жели да ме силом покори, противим се. Пркосим њеним насилничким стањима. Само ми је борба с њом далеко слађа него борба с људима.[2]
Разлоге и корене мог патриотског осећања треба тражити најпре у томе што ми је и отац био велики родољуб, а онда у томе што сам рођена у устаничком крају, што сам расла у Бранковини, завичају Ненадовића, што сам се васпитавла на народној поезији, што сам живела уз људекоји су њу знали и ценили, који су се трудили да поступају према њеним моралним и родођубним узорима. Разлоге и корене тога мог осећања треба тражити и у томе што сам своју земљу видела сасвим изблиза, што су ми сељаци и надничари били тако рећи суседи, што сам као дете и певала и гледала како „Србин иде рано у војнике”. Карактеристика мога патриотског осећања је љубав за земљу и за обичног малог човека на њој, али оно је и понос, оно је и свест да смо у свету неко и нешто, оно је жеља да напредујемо, да и у миру будемо велики као у рату, да у цивилизацији стигнемо цивилизоване, а да, притом у култури не осиромашимо.[2]
Уметник увек има још неких ствари које није довршио, још неких речи које није дорекао. Бранко Радичевић је умро прерано и збиља је имао права да каже да своје песме оставља недовршене, „у траљама“, али сви смо ми помало Бранко Радичевић, сви ћемо понешто оставити у траљама, свакоме ће неки започети посао бити нагло прекинут.[2]
Својим говорима у многим људима је пробудио потребу да се боре, пренуо у њима успавано родољубље, занемарене дужности, нарочито се често враћајући на децу, на нашу одговорност да јој земљу оставимо слободном и безбедном, да наше младе не оставимо слепим код очију. Милошевић свом душом жели да нам народ не буде преведен „жедан преко воде”, неук поред науке, сирот поред богатог тла, поред толиког напретка у Европи, да не очама заостао.
Све његове говоре одликује мир којим мисли изражава. Његови захтеви, или ако хоћете савети, народу – и кад су изречени са жестином, одишу неком скривеном благошћу и правдољубљем. Много је људске и научне истине у Милошевићевом убеђењу да народи који су са истих њива жели пшеницу, хлеб јели, са истих река и извора жеђ утољавали, удисали озон исте планине, на том бар што им је од природе заједничко, могу градити пријатељство, или бар бити такви суседи који једни другима пристојно називају добро јутро и слободно се гледају у очи.
