Danilo Lazović

Danilo Lazović (Brodarevo, 25. novembar 1951 — Beograd, 25. mart 2006) bio je srpski i jugoslovenski filmski, televizijski i pozorišni glumac.

Citati

O životu na selu

„ Prava gospoda žive u selu, zato se i kaže: žive na svom imanju. U selu je imanje, u gradu je nemanje, svuda u svetu aristokratija živi na periferiji, van grada, u svojim kućama, a ne zgradama. Šta ste kada živite u gradu? Samo čekač liftova. ”

Govor Danila Lazovića o srpskom nacionalizmu

„ Gospodo srpska, braćo i sestre, u Hristu Bogu. Evo zašto je teško biti Srbin. Evo šta je to srpski nacionalizam:

To je ram u kome je ikona Hristova.

To je dom u kome je Hristos domaćin.

To je brak u kome je Hristos blagoslovitelj.

To je selo i grad u kome je Hristos načelnik.

To je država u kojoj je Hristos Car.

To je umetnost u kojoj je Hristos čarobnik.

To je škola u kojoj je Hristos učitelj.

To je crkva u kojoj je Hristos prvosveštenik.

To je borba u kojoj je Hristos vojskovođa.

To je stradanje u kome je Hristos glavni stradalnik.

To je muka, gde se Hristos muči kroz nevinu decu.

To je mrak u kome je Hristos jedina sveća.

To je robovanje koje je izdržljivo samo sa Hristom.

To je ustanak protiv nepravde sa barjakom Hristovim.

To je pobeda s pevanjem: Hristos Voskrese!

To je pesma koja Hristovo ime slavi.

To je veselje gde anđeli Hristovi sa ljudima igraju.

Šta je to srpski nacionalizam?

To je tkivo istorije srpskog naroda kome je osnova Hristos, a potka sveci i svetiteljke i junaci, mučenici Hristovi.

To je molitva do poslednje suze i poslednje kapi znoja.

To je post dok oči ne postanu dvaput veće.

To je žrtvovanje za Hrista i svega imanja i sebe sama.

To je snežna čistota u devičanstvu i anđelska vernost u braku Hrista radi.

To je sreća u samoći, sreća u braku, sreća u društvu, sreća u pobratimstvu, sreća u kolibi, na prestolu, sreća u oba sveta u ime Hrista Boga.

Evo zbog čega je rečeno da je teško biti Srbin. A to je rečeno komšijama srpskim i izdajnicima srpskim, kojima je nacionalizam ram u koji oni stavljaju drugu sliku, koju im protivnici Hristovi gurnu u ruke.
…
To su sve te reči našeg vladike Nikolaja srpskog. Nema naroda koji ima takvu istoriju, punu stradalništva, sužanjstva za Hrista Boga. Jedino ruski i naš, jedinoverni i bratski narod ima takvu istoriju, i jermenski. U ovom savremenom stradanju suludi novi krstaši, novi inkvizitori kažnjavaju nas najstrašnijim srednjovekovnim mukama, sebi dragim mukama, a jedna od takvih je ona najgora za nas namenjena, ona, gde se lancima i sindžirima vezuje živi i hristoliki za već umrlog, mrtvog i hladnog da dugu noć provede tako uvezan. Tako naš svetosavski, hristoliki srpski narod bez pitanja vezuju za već umrlu, nehrišćansku Evropu. Malo li je stradalništva srpskog po Srpskoj Krajini, Kninskoj i svim drugim Krajinama? Malo li je plača srpske nejači sa Kosova, grdnog i velikog sudilišta? Malo li je plača srpskog iz države Montenegrozdaj? Malo li je plača srpskog sa srpske Metohije? Ali mi, hristoliki, koji u Boga živoga verujemo, znamo da će na referendum u Montenegrozdaj po svoj prilici doći i mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski, i čuvar svetog pećkog trona, Sveti Petar Cetinjski, sa svom krstonosnom i pobedonosnom vojskom direktno s bitke na Krsima. Mi znamo da će na taj referendum, kao i 1941, kad je došao na Cetinje Sekula Drljević i kad je proglasio neovisnu Crnu Goru pod italijanskom krunom, doći i naš Pavle Đurišić sa 14.000 viđenih momaka. Ja koliko znam Baja Stanišića on tu priliku neće propustiti. Mi koji gledamo u Boga živoga u ovome divnom i belome gradu znamo i nedeljom da na ovom trgu prošeta naš Živojin Mišić u društvu sa Kajafom, vidimo i da im se tu, gde bi drugo, nego kod “Ruskog cara” pridruži i Stepa Stepanović i odjednom, na kratko i Radovan, Mladić, i naš predsednik Karadžić. Sednu kod “Ruskog cara”, a kod koga će, i dogovore se i kad će, i s kim će, i dokle će. Bog vas pogledao. Hag, da, divno je rekao naš general, Had. General kome i ovoga puta čestitam što je u penziji, bilo bi tužno da je u ovom sramnom miru aktivan.

”

O Njegošu

„ Kao što Englezi slave Šekspira, tako i mi moramo da slavimo Njegoša. ”

„ Ja sam Srbin, nisam Crnogorac. Srbin sam iz Hercegovine, jer je pola Crne Gore Hercegovina. I sam Njegoš je jedan svoj izbor pjesama nazvao Ogledalo srpsko. Smatram da je Njegoš ogledalo u kojem se svaki naš čojvek, htio to ili ne, s vremena na vrijeme treba da ogledne. Prosto da vidi dokle je došao i šta još može i treba da uradi sa sobom. Smatram da su savremeni srpski pjesnici, priznavali to ili ne, upućeni na Njegoša, kao što su grčki na Homera. To što se dogodilo sticajem okolnosti da se Njegoš drži u zatvoru, na vrhu Lovćena, ne u kapeli no u mauzoleju, kao u jednom habzburškom kazamatu, i da mu se opelo nije održalo dvadeset pet godina, bruka je svih nas. Ali, opet se nadam da će taj koji nas je upoznao sa ljepotama i moćima slobode biti oslobođen i da će ponovo „prošetati” i Beogradom, i Cetinjem, i Podgoricom, i Mostarom. ”

O „hajdučkom vaspitanju”

„ Predlažem prvi put da bi trebalo uvesti u škole hajdučko vaspitanje. – Pošto je ono primereno ovom haosu i ovom turcizmu i ovom spahiluku. Sad ima i raznih drugih turcizama, koji eto, realno se pojavljuju. Hajdučko vaspitanje bi bilo ono, gde bi se na časovima, pre svega, učilo, naizust, Hajdučki ciklus. Kompletan. – I drugo, to bi dobrilo naše momke, da primete da kao hajduci su, mnogo, mnogo, zanimljiviji devojkama (smeh). Što je realno. – To bi vratilo, uz svu eleganciju, jednog Hajduk Veljka, Stanoja Glavaša ili Karađorđa. – Dvesta godina od Prvog srpskog ustanka, ja predlažem da se u okviru proslave, od Sretenja sledeće godine, uvede to u škole. To bi imalo divne posledice, konačno bi se pojavio Stanoje Glavaš, sigurno. – Imali bismo milion mladih koji bi prisustvovali tom prelepom činu 200 godina najelegantnijeg gospodina, kojeg mi imamo Karađorđa Petrovića. ”

O srpskom narodu

„ Ceo svet nas Srbe uverava u istinu naše posebnosti. Zato Srbi treba malo da se podiče svojom posebnošću, a ne da se postide. Mi smo živeli 50 godina u jednom monstruoznom, satanističkom sistemu koji je prosto zahtevao kooperativnost i odustajanje od svega što je autentično, zahtevao je od vas da nikad ne nastupite s onim što je najbolje u vama, već s onim što je najpoltronskije. Moramo napraviti iskorak iz tog satanističkog sistema i okrenuti se Bogu ako želimo dobra sebi i svojoj deci. Imamo veliku moralnu i duhovnu odgovornost prema svojoj deci. ”

O partiji

„ Ne daj bože da sam u nekoj partiji! Eto, čak i ne pratim situaciju u glumačkoj branši. Nemam kad. Ne može se biti u nekoj partiji ako nemamo pravnu državu. To je neučtivo. Ja sam za Srbiju – jednu i nedeljivu. ”

Drugi o Lazoviću:

„Sa njim nikada nisam radio, a poznavao sam ga preko oca (Mihajlo Kostić). Za njega jedino mogu reći da je bio ljudina i da je naša umetnost izgubila jednog velikog čoveka. Ono što me je u momentu kada sam saznao za njegovu smrt najviše zabolelo je da se po stoti put dešava da ode divan čovek a da govnari i dalje ostaju! Uvek je tako bilo i biće - (2006.)”

— Vuk Kostić (srpski glumac)