| „
|
Господо српска, браћо и сестре, у Христу Богу. Ево зашто је тешко бити Србин. Ево шта је то српски национализам:
- То је рам у коме је икона Христова.
- То је дом у коме је Христос домаћин.
- То је брак у коме је Христос благословитељ.
- То је село и град у коме је Христос начелник.
- То је држава у којој је Христос Цар.
- То је уметност у којој је Христос чаробник.
- То је школа у којој је Христос учитељ.
- То је црква у којој је Христос првосвештеник.
- То је борба у којој је Христос војсковођа.
- То је страдање у коме је Христос главни страдалник.
- То jе мука, где се Христос мучи кроз невину децу.
- То је мрак у коме је Христос једина свећа.
- То је робовање које је издржљиво само са Христом.
- То је устанак против неправде са барјаком Христовим.
- То је победа с певањем: Христос Воскресе!
- То је песма која Христово име слави.
- То је весеље где анђели Христови са људима играју.
Шта је то српски национализам?
- То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос, а потка свеци и светитељке и јунаци, мученици Христови.
- То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.
- То је пост док очи не постану двапут веће.
- То је жртвовање за Христа и свега имања и себе сама.
- То jе снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради.
- То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству, срећа у колиби, на престолу, срећа у оба света у име Христа Бога.
Ево због чега је речено да је тешко бити Србин.
А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам у који они стављају другу слику, коју им противници Христови гурну у руке.
…
То су све те речи нашег владике Николаја српског.
Нема народа који има такву историју, пуну страдалништва, сужањства за Христа Бога. Једино руски и наш, јединоверни и братски народ има такву историју, и јерменски.
У овом савременом страдању сулуди нови крсташи, нови инквизитори кажњавају нас најстрашнијим средњовековним мукама, себи драгим мукама, а једна од таквих је она најгора за нас намењена, она, где се ланцима и синџирима везује живи и христолики за већ умрлог, мртвог и хладног да дугу ноћ проведе тако увезан. Тако наш светосавски, христолики српски народ без питања везују за већ умрлу, нехришћанску Европу.
Мало ли је страдалништва српског по Српској Крајини, Книнској и свим другим Крајинама? Мало ли је плача српске нејачи са Косова, грдног и великог судилишта? Мало ли је плача српског из државе Монтенегроздај? Мало ли је плача српског са српске Метохије?
Али ми, христолики, који у Бога живога верујемо, знамо да ће на референдум у Монтенегроздај по свој прилици доћи и митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски, и чувар светог пећког трона, Свети Петар Цетињски, са свом крстоносном и победоносном војском директно с битке на Крсима.
Ми знамо да ће на тај референдум, као и 1941, кад је дошао на Цетиње Секула Дрљевић и кад је прогласио неовисну Црну Гору под италијанском круном, доћи и наш Павле Ђуришић са 14.000 виђених момака. Ја колико знам Баја Станишића он ту прилику неће пропустити.
Ми који гледамо у Бога живога у овоме дивном и беломе граду знамо и недељом да на овом тргу прошета наш Живојин Мишић у друштву са Кајафом, видимо и да им се ту, где би друго, нeго код “Руског цара” придружи и Степа Степановић и одједном, на кратко и Радован, Младић, и наш председник Караџић. Седну код “Руског цара”, а код кога ће, и договоре се и кад ће, и с ким ће, и докле ће.
Бог вас погледао. Хаг, да, дивно је рекао наш генерал, Хад. Генерал коме и овога пута честитам што је у пензији, било би тужно да је у овом срамном миру активан.[2]
|
”
|
