Мехмед Алајбеговић

Мехмед Алајбеговић (1946)

Мехмед Алајбеговић (Бихаћ, 7. мај 1906 — Загреб 7. јун 1947) био је хрватски политичар, дипломата и правник, министар спољних послова НДХ.

Цитати

• "Морам признати да је мене као и много мојих истомишљеника импресионирало одушевљење које је владало у Хрватској након проглашења НДХ. У то вријеме сам, дапаче, имао дојам да ће се земља брзо консолидирати..., мислио сам да ће државни послови бити у рукама људи чије поштење и честитост су изван двојбе. "
• "У избјеглицама сам гледао једино и само људе који требају кров над главом, храну и одјећу, као и лијечничку помоћ, те сам у раду на помоћи тим људима био лишен и нисам имао у виду било какву политичку тенденцију. "
• "Изгубио сам вољу за рад у том послу, тјелесно сам ослабио и душевно патио, тако да ми је на концу преостало то, да сам најприје предсједника Мандића информирао о мојој жељи да ме смјени с тога положаја, а кад сам видио да он у томе није ништа подузео, замолио сам Павелића, да ме из здравствених разлога разријеши дужности. "
• "Поглавниче! Ако то значи мијењање наше вањске политике, онда ћу се примити нове дужности; ако пак значи, да морам водити бригу да буду сва свијетла упаљена, када долази њемачки посланик, онда Вас молим да ме ослободите дужности. "
• "Главни мотив који ме је руководио да приступим, односно када сам приступио усташком покрету, била је идеја хрватске државе. На мене је дакле при томе утјецала спознаја о праву хрватског народа на своју државу и други мотиви нису ме при том руководили... Ја сам вјеровао да настојање хрватског народа за слободом не ће бити занијекано и да ће то право Хрвата на државу бити респектирано. "
• "Ја сам вјеровао да ће у НДХ хрватски народ ипак на концу свега доживјети срећу, а у сам хрватски народ сам вјеровао да ће као стари и политички зрео народ знати у нормалним приликама уредити своју државу онако како ју тај народ и заслужује. Био сам увјерен да више нитко, макар Њемачка и изгубила рат, не ће хрватском народу оспорити право да има своју државу, тим више што је у својој старијој као и у новијој прошлости показивао воље да има своју државу. "
• "Изолирани од главнине исламског народа, далеко на западу од исламске језгре, босанскохерцеговачки муслимани нервозно примају односно реагирају на све промјене стања у земљи, а томе је један од главних разлога тај субкортикални осјећај изолираности. Како су осим тога одани исламу (макар је практично вршење вјерских дужности попустило у Босни и Херцеговини), који је по својој суштини продро свуда дубоко у друштвени живот кудгод се ширио, то се медју муслиманима у Босни и Херцеговини, као енклави између католицизма и православља, тај осјећај изолираности још више потенцира. "
• "Сарајево је свјесно своје водеће улоге у Босни и Херцеговини. Као сједиште муслиманског политичког водства, врховног вјерског тијела, као највећи град и господарски најјачи центар те земље, Сарајево се по свим приликама трсило, да ту улогу задржи и даје тон јавног живота Босне и Херцеговине. Спозна ли дух актуалне политичке, социјалне и господарске стварности, моћи ће као главни град обновљене босанске државе испунити позив садашњице. "

О њему

• Сиегфриед Касцхе: "У својој личности имао је Алајбеговић најбоље предуслове за дипломатску службу. Он је наображен, паметни човјек, лијепе појаве и придобијајућих форми опхођења, студирао је у иноземству... говори окретно више језика, посједује отвореност према свим модерним питањима, он је модерно настројен Муслиман... те је унутарње политички неоптерећен са бившим или садашњим екстремним ставовима. "
• Милан Блажековић: "Ако бих га хтио најкраће окарактеризирати, рекао бих, да је био господин. Господин у сваком погледу. По вањском изгледу, могао је сваког дана, сваког часа, изићи из логора на било какву приредбу у Салзбургу - само би још требао ставити кравату! Никад се није ни на што тужио, никад га нисам чуо нешто неповољно о другима рећи; никад га нисам чуо изрећи ружну ријеч... У логору пак нитко никада није о њему нешто неповољно рекао. Код Хрвата је био обљубљен, а од Аустријанаца врло поштован; нитко од њих није крај њега - у бараци или ван ње - прошао, а да га није поздравио. "
• Томислав Сертић: "Није био усташа. Био је човјек за хумане методе и није био пријатељ Нијемаца. "