Свидело би ми се да подвргнем књиге испиту данашње Шпаније, да буду овде читане. Ово није апотеоза рату, далеко од тога. То је провера на најосетљивој, најоштријој тачки опште савремене Европе.[1]
”
„
Првих дана генералске побуне, анархисти су направили чуда, сваки у своје име, као анархиста, и са вером у себе која није одговарала њиховим могућностима, али заиста презирући смрт.[2]
Никаква моторизација не може се мерити са натчовечанском снагом и плодовима наших напора. Сваки минут неспавања, сваки дах, свака кап крви, сваки откуцај срца, чак сваки последњи дах и тежина тела умрлог од изнемоглости да се осетити, испољава се у резултату, закључку, у завршном рачуну.[3]
”
„
Кад причају наши јунаци, увек се мало постидим. Ја сам им, ето, старешина. Да ли бих био раван њима у јунаштву, да сам с њима, стално у првој линији?[4]
”
„
Непрекидно сам се дивио спокојној храбрости пролетера. Ефикасност без немира и ужурбаности, самоуверење без хвалисавости, одлучност и упорност у извршавању задатака, без вике, једна стална прибраност и у најтежим ситуацијама. Све се то испољавало и избијало у непрекидним борбама са непријатељем. Мање смо се одмарали — били тврђи и свежији; слабије се хранили —- били жилавији; слабије наоружани — убојитији; без моторизације — бржи. Скупља је била свака наша смрт, наше је дисање имало друкчију, посебну вредност. Као да су се све наше муке, напори и тешкоће згушњавали у убојит пркос, као да су се преокретали у нашу предност.[5]
”
„
Трудио сам се, у сваком случају, да смирим борце, да им повратим самопоуздање. У борби је то најважније, снага живаца одлучује. Такве психолошке интервенције могу у рату бити ефикасније и од најразорније пуцњаве.[6]
”
„
Ко ће умети замислити, описати како је 3. крајишка недељу дана водила борбу, тучена артиљеријом и притискивана тенковима — »наслоњена« на пусте, хладне падине Цинцара и Малована?[7]
”
„
Наш народ, нашу војску, нашу борбу, наш несавладиви дух Немац не познаје и не разуме. У његовој глави нема уопште мере за величину наших подвига. Он не зна како да се пробије ни у нашу душу, ни у наш увек помични распоред. Он годинама, неуморно, задрто, сваки пут последњи пут, баца летке којим позива партизане да се врате кући, ако неће да буду коначно, муњевито уништени. Он их упорно позива да се врате на домаће огњиште, које описује као рај; а ти људи су у шуме, које он описује као пакао, отишли добровољно, својевољно, свесно — зато баш што нису више могли да поднесу пакао домаћег огњишта под фашистичком окупацијом. Он уверава партизане да их политички комесари митраљезима гоне у борбу. Народе којима је пред очима све одузео, од слободе до хлеба, он убеђује да им је донео благостање. Таоцима које води на вешање тумачи да их спасава од бољшевичког терора.[8]
”
„
Дубоко испред Немаца, наилазили смо на четнике, домобране, усташе, итд., и заиста, споља посматрајући, изгледало је да се не бијемо против окупатора, него једино »међу собом«. Ствар се, међутим, расветљава чим се увиди основна чињеница: да су све те групе биле активни делови окупаторске војске.[9]
”
„
Свакоме ко уме да мисли и види — даље од свог носа и кућног прага — мора бити јасно да би без његових слугу — четника и усташа, положај окупатора већ сада био неодржив — и неиздржљив.[10]
”
„
Ратнички спољни изглед сразмеран кукавичлуку, терминологија и симболи (мртвачка глава) такође. Откуда би четник могао бити храбар, када основа и основна побуда њиховог става и опредељења: кукавичлук, признање немоћи пред снагом окупатора.[11]
”
„
Хоће ли четници, вође, у последњем тренутку, окренути оружје против Немаца? Ипак изгледа да неће моћи. То би могли учинити само ако би немачка војска била претходно потпуно разбијена, дословно разбијена, растерана. Поред тих материјалних услова за преокрет исто тако мало има и »политичких«: издајство је постало права садржина те политике, основнија од целе суперструктуре, од свих комбинација »кад дође време«.[12]
”
„
Ми не гарантујемо мир и спокојство, већ доносимо доследно и до краја пооштрену борбу против свих народних непријатеља; а таква борба, уз учешће свих — способних да се боре, управо је једина трајна и сигурна гаранција за брзо постизање победе и трајног мира.[13]
”
„
Ретко се који од професионалних, нарочито виших официра, показао способан за оперативног команданта.[14]
”
„
Први партизан који је, кад се појавио немачки војник, упозорио остале да један авион не називају "авијацијом" — био је, својом мирном присебношћу, разборитошћу, претеча наших славних бомбаша. Први партизан који се, кад је дотрчао нови борац да му јави да су опкољени, правио да не разуме и упитао кога су другови опколили — био је својом хладнокрвношћу и спокојном сигурношћу, претеча наших изванредних команданата. [15]
”
„
Колико смо морали имати принципијелности да бисмо, још онда, усред међусобног клања Срба и муслимана, проповедали братство међу нашим народима — на пример. I то што смо говорили тада — и сада говоримо, спроводимо, непобедиво.[16]
”
„
Оно што смо постигли, постигли доследном и правилном политичком линијом; никоме од наших нових субораца нећемо дозволити да ту линију, просту и широку, унакази и окаља.[17]
”
„
Кажем једно. Када смо умели, под овако страховито тешким условима, створити овакву војску, умећемо да створимо и државу, узорну.[18]
”
„
Немачка руља одваљала се ка мору. Лакнула је земља, зацарила тишина, она тишина која је могућна једино кад нема туђе војске. У ту тишину природно улази и спада све што је свој живот: и песма војника и сељака, довикивање, стока.[19]
”
„
Кад буде готов рат, сигурно ћемо нагло остарити.[20]
”
„
Што се мене лично тиче могао бих једино додати да се, приликом договарања о томе како да наступимо пред Немцима, нисам слагао да треба говорити да су нам четници главни непријатељи. Сматрао сам да не би требало ићи толико далеко. Али Тито је био за то; били смо угрожени, морали смо чинити највише што се може да бисмо неутралисали Немце.[21]
Са Титом сам био код 290 шефова држава, влада или суверена, 289 су водили белешке, шта Тито говори. Једино Черчил није држао оловку у рукама.[22]
”
„
Уосталом, ја сам се залагао да и у нашим званичним документима буде прихваћен термин »несврставање« уместо тада практикованих, за мене недовољно адекватних, релативно пасивних израза као што су »ванблоковска политика« или »невезаност« и »неангажованост«. Сматрао сам да термин несврстаност тачно изражава оно што желимо да постигнемо, дакле суштину те политике јер утврђује подједнако непристајање на подређивање било коме, Западу или Истоку.[23]
”
„
После онога што је учињено са Србима (Никезићевом екипом) постало ми је јасније шта се догађа и куда идемо јер је то, по мојој оцени, била једна врста дворског (државног) удара. .... Оценио сам то као заверенички обрачун с легитимним заступницима демократске оријентације у Савезу комуниста, у Србији и у Југославији.[24]
Албанци могу бити држављани Југославије, али не могу бити српски поданици.[25]
”
„
Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда. Такви су издали и осрамотили српски народ и наругали се његовој славној историји.[26]
”
„
Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.[27]
”
„
Нечија једнонационална “истина”, самим тим што је таква, не може бити истина. Она сузбија разборитост слободних грађана.[27]
”
„
Политика која нас је бацила у националистичка разрачунавања није увезено зло, већ је она наше огледало и наша најразорнија жица.[27]
”
„
Ту не вреди стално се позивати на »народ«. Јер, масован је несумњиво био и погубни »маспок« у Хрватској 70-тих година, као и неки други покрети и инострани, ововековни »режими« који су, срећом, били поражени. Стога не могу да подржим ни оне који данас тако усмеравају било који народ.[28]
”
„
Чак и кад бисмо себи дозволили да будемо увучени у националистичко разрачунавање (притајене или отворене грађанске ратове) којим би се и интегритет Југославије доводио у питање, Европа и свет би, претпостављам, нашли начина - због својих интереса - да нам поставе границе преко којих наше евентуално самоуништавање не би могло да пређе.[29]
”
„
Будућност југословенства увек сам везивао за демократску еволуцију ове хетерогене заједнице која је, упркос големим разликама, повезана егзистенцијалним заједничким интересима. У таквом, демократском југословенству које подразумева испомагање и толеранцију, видим једину алтернативу затварању и самоубилачком националистичком разрачунавању. Што се мене тиче, људи и народи који живе на овом геополитичком простору могу једино тако да се укључе у савремену, европску и светску цивилизацију.[30]
Свака девојка која је осећала извесну наклоност према мени — није знала да разликује када се шалим, а кад говорим озбиљно.[32]
”
„
Ужас ми лежи у грудима — као црна птица. Ако рашири крила, закукаћу.[33]
”
„
Чинило ми се да ме помало прецењују. Не само у том тренутку кад су одлучили да ми повере спољну политику, него уопште: командант Прве пролетерске, начелник Генералштаба, министар. Питао сам се - да ли је то збиља за мене? Двоумљење је, претпостављам, настајало из познавања сопствене природе. Одвајкада сам свему прилазио помало и надреалистички; знао сам да се никад нећу моћи потпуно изменити.[34]
”
„
За разлику од оних припадника моје генерације ратника и послератних функционера којима је власт била први, ако не и једини циљ а варљиви сјај функције малтене једина политичка и уопште мисаона преокупација, за себе бих могао рећи и ово: имао сам срећу да, кад се остајањем у форумима и хијерархији више ништа није могло учинити, постанем »нико«. То ме је одржало...[35]
”
„
Рачунам да ће историја кроз 40-50 година све то самлети; ствари ће, више или мање, доћи на своје место. Приближно ће се, ваљда, знати без потцењивања, и још важније, прецењивања - ко сам и шта сам био.[36]
”
„
Власт је као грозница, као температура 39 са 5, да док си на власти она те тресе и не знаш где си.
”
„
Вређа ме што су ме још за живота послали у легенду. Ни Тито није легенда. Легенда се постаје тек ако преживиш престотитна година после смрти.[37]
