Слободан Ракитић

Слободан Ракитић (30. септембар 1940 — 1. јануар 2013) је био српски песник, есејиста и политичар.

Цитати

„Раичковићева поезија је аутентична слика његовог бића. Отмена и достојанство, она је израз песникове отмености и достојанства, јер, вели Тин Ујевић, ко нема стила у животу, не може да га има ни у литератури, како нема великог песника без достојног човека. Поезија сама бира свога песника, а не песник поезију. У случају Стевана Раичковића чини нам се да раскола нема: постигнута је потпуна равнотежа између два изузетна бића, бића поезије и бића песника. (…) У чему је тајна Раичковићевог открића? Највероватније у доследности, аскетској доследности, и својој опсесији и својој визији. Пре свега, у томе. Успоставивши основицу и стожер своје поезије, Раичковић је одмах на почетку одредио и свој пут. Све је у његовој поезији смирено, у равнотежи, без ерупције и буре, осенчено благом и болном резигнацијом. Све што се догађа, догађа се изнутра, у самим суштинама.”

„Када би ми Господ понудио још један живот,

определио бих се поново за исти
овакав какав сам и до сада живео,
за исте своје грешке и исте радости,
исте заблуде и иста одушевљења.”

„Све што ми је потребно налазим у себи,

све што ми није потребно такође налазим у себи;
узорану ледину и утрину
и птицу стреловиту у висини ја налазим у себи;
пролеће, лето, јесен и зиму,
реке које теку узводно
и море удвојено ја налазим у себи;
тебе, још увек јогунасту,
ја налазим у себи;
дан рођења и судњи дан,
све своје дане ја налазим у себи,
али себе не налазим,
али себе нигде не видим.”