Натанијел Хоторн
.jpg)
Натанијел Хоторн (4. јул 1804 — 19. мај 1864) је био амерички романописац и писац кратких прича.
Цитати
[уреди]„Највећа препрека да се буде херој је сумња да ли неко можда неће показати да је будала; најистинскије јунаштво је одупрети се сумњи; и најдубља мудрост, да се зна када му се треба одупрети, а када му се покоравати.”
„То је једна од оних симболичких сцена, које ум воде ка осећању, али не и концепцији, Свемоћи.”
„Планине су непропадни споменици Земље. Они морају стајати док она траје, и никада не би требало да буду посвећени обичним великанима свог доба и земље, већ само моћницима, чија је слава универзална, и које ће сва времена чинити славним.”
„Нисам живео, него само сањао да живим.”
„У младости мушкарци су склони да пишу мудрије него што заиста знају или осећају; а остатак живота можда неће беспослено провести у схватању и убеђивању у мудрост коју су давно изговорили.”
„Срећа на овом свету, када дође, дође случајно...”
„Да је читаво човечанство интелект, оно би се непрестано мењало, тако да би једно доба било потпуно другачије од другог. Велики конзервативац је срце, које остаје исто у свим вековима; тако да су општа места стара хиљаду година делотворна као и увек.”
„То у великој мери доприноси моралном и интелектуалном здрављу човека, да стекне навику дружења са појединцима за разлику од њега, који мало маре за своје активности, и чију сферу и способности мора изаћи из себе да би ценио.”
„Моје богатство је донекле личило на богатство особе која би требало да има идеју да изврши самоубиство, и, сасвим ван његових нада, да се сретне са срећом да буде убијена.”
„Моје срце је било станиште довољно велико за многе госте, али усамљено и прохладно, и без кућне ватре. Желео сам да запалим једну! Чинило се да сан није тако дивљи.”
„Нека мушкарци дрхте да освоје женину руку, осим ако са њом не освоје и највећу страст њеног срца.”
„Злочин једне генерације живи у узастопним...”
„Свет дугује све своје даље импулсе болесним људима. Срећан човек се неизбежно ограничава у древне границе.”
„Мислим да нико не би требало да чита поезију, или да гледа слике или статуе, ко у њима не може да нађе много више него што је песник или уметник заправо изразио.”
