Милован Данојлић
Милован Данојлић (3. јул 1937 — 23. новембар 2022) је био српски књижевник, преводилац и академик.
Цитати
[уреди]„Одрекли смо се своје монархије, и примили туђина за владара; заговорнике монархије смо прогласили за сараднике Немаца; и данас, као државни празник, славимо дан када је српство разбијено на делове који се никад више нису спојили. Како да нам буде боље, кад смо себи пљунули у лице и у душу?”
„Свет не живи истинитим животом, он пројектује себе према моделима што би желео да чује. Онда отуда упливи енглеског језика. Кад идете Кнез Михаиловом, то личи на бивше колоније трећег света, то тако изгледа у Перуу, у Колумбији... Ово је сад срамота погледати, тај прогон језика и ћирилице и то усаглашавање са моделима који нас не прихватају и за које не постојимо. То је непоштовање себе, то је самопокоравање које нам нико не тражи, то је провинцијална игра без плана. [...] Код Каленић пијаце сам видео 'Second Hand'. Па како сиротиња да се снађе да је то половна роба, јер они ту купују...”
„Сељаци млади се не жене, седе пред продавницом и пију пиво, а девојке беже у град и не удају се. Домаћинства чувају стари. [...] То јесте глобални ток, село и сељаци и рурална цивилизација умиру у Европи. Ја плаћам данак својим осећањима и успоменама, па зато овамо долазим. Моја деца су долазила овамо, али тешко да би се ту населила трајно. Али то је тема више за књижевност него за телевизијску емисију.”
„Врхунац енглеског сонета пада у 1594. годину, тих година је и Шекспир писао своје сонете. А те 1594. године је главни културни догађај у Србији било спаљивање мошти Светог Саве. Упозорио сам на тај јаз који нас дели од велике светске културе, то понекад заборављамо, а за тај јаз је донекле крив и онај с друге стране што га је одржавао, али то оправдава многе наше невоље што нас прате до данас.”
„Ово је време доста лоше за младе писце, млади нису спонзорисани и не знам како се неко усуђује да крене да пише, кад смо ми почињали било је другачије. Ја немам илузије о комунистичком режиму, али у оно се време водило рачуна. Тада се знало да на пример један штампарски табак плаћен је као плата професора. Та власт, о којој ја имам лоше мишљење, ипак је имала одговорност јер диктатори су одговорни, знате – да се има вода и струја и да есејистика функционише...”
