толико је наших у гробове ушло
а ми и даље нисмо људи него
нека страшна деца. - из Деце[1]
”
„
...а анђели су злобни
и имају зубе порцеланце
да једу гованце. ― из Птичје око на тараби[1]
”
„
Саосећање је нешто из чега људско биће може у одређеним ситуацијама да учини добро дело или да реагује на неправду. То се дешава ретко. Највећи проценат људи живи под барјаком: у се, на се и пода се. Од тога не треба одвајати ни: у нас, на нас и поданас, што може да се односи на породицу, класу, сој. Постојали су револуционари који не живе под тим барјаком, монаси, свеци. Они су мислили на човечанство.[2]
”
„
Појам среће и појам величине нису сродни. Љупкост је блиска а лепота је страшна. [2]
”
„
Ко сам ја, чему живот, шта је ово, што ме боли, ко ме воли, кога ја волим... Одувек су иста питања. Слобода ништа није променила у том смислу. Човек увек има исте проблеме, исте патње и то се никад неће променити, и песници су ту да то опевају, не би ли се људи у патњи, болу и радости осетили повезано и доживели неку врсту катарзе.[3]
”
„
Уметници се деле на проклетнике, мудраце, пророке, има и оних других, али мене су одувек највише занимали проклетници. Одувек сам и сама ишла том проклетничком линијом... [4]
”
„
(...) промоција књиге је у одређеном смислу за мене супротна процесу стварања. До једне мере представља част и задовољство, а даље је по дефиницији, једна врста самоодбране која ти узима време које би користио да читаш, пишеш, радиш.[4]
”
„
Као уметница, не признајем ништа, ни оца ни мајку, ни децу, женско ни мушко, било шта. Кад седнем да пишем, моји приоритети су само у оном што се назива – дело. То је једино што ме занима, не трпим било какве идеолошке и политичке упливе. Мислим да свако треба и може да учита шта год да хоће, да схвати како год хоће, а ја знам да ми је уметност спасила живот више пута. Узбудила ме, поучила ме, охрабрила ме, дала ми смисао. То је оно што ја радим, мој позив, а у зависности од тога какву причу причам и шта су ми ход и исход, могу дејстовати само људски и никако другачије.[4]
”
„
Не памтим да је икад више било неслободе у одређеном смислу, као данас. Одређене ствари нису дозвољене да кажеш, да мислиш, а сви знамо које су то ствари. Интереси људи који на то пристају могу бити политички, опортунистички, а може бити и једна чиста будалаштина. Постоји једна тиха већина која се склања пред тим налетом јер би пре или касније због нечега била доведена у ситуацију да се правда. Мудри људи само се склањају из тих токова па макар себи затворили врата јер је опција или да се правдаш или папагајски пропагираш некакву агенду. [4]
”
„
Несигурност, општа несигурност. Ако буде довољно мозга на овим просторима, могли би, ми на Балкану, у овом времену просто да заобиђемо опште драме које се дешавају. Живимо у доба велике промене, чак немам мишљење шта је добро, а шта лоше. Велике промене су антиисторичне и хаотичне, нешто се једноставно дешава, промени се слика света. То се управо дешава.[4]
