Пређи на садржај

Епископ далматинско-истријски Никодим

Извор: Викицитат

Никодим Милаш (16. април 1845 — 2. април 1915) био је српски епископ, канониста, теолог, академик и писац.

Цитати

[уреди]

„Данас, 4. (17) априла 1905, навршио сам 60 година живота. Тијелом сам слаб, и дуго ми не преостаје живјети. Доживио сам свега и свачега у животу: мало пријатнога, а непријатнога и премного. Крива је томе моја нарав, јер сам много осјетљив, и јер се за свашто и за најситнију ствар одмах узнемирим и наљутим, и ту љутњу прикривам у себи, па то ми троши живот. А највише ми је те љутње проузроковала завист људи, која ме је почела пратити још од ђачког мог времена, и није престала ни данас. За завист казао је још мудри Саломун, да је немогуће одољети јој. Истину ових ријечи ја сам најбоље испитао на себи.”


„Дошао сам у Карловце, кад је већ почела била 1863-64. школска година. Епископ Кнежевић био ме је препоручио патријарху Самуилу Маширевићу, и овај, кад сам му се представио, врло ме је љубазно примио и обећао ми своју заштиту, само што је на том обећању послије све и остало. У прво вријеме нијесам се могао никако снаћи у тој у свему туђинској за мене вароши, са мојим италијанским образованием и западном културом. Кад сам послије упознао изближе Карловце и његов живот, видио сам, да је то нешто сасвијем друго од онога, како су ми ту варош приказивали епископ Кнежевић и катихет Вујиновић, прије но што ћу кренути из Задра. Карловци, тај оглашени српски Сион, били су све, само не Сион. О каквом црковњештву нема ту ни трага. Патријаршески двор са патријархом и придворним калуђерима наличио је више на двор каквог богатог мађарског спахије са свјетском раскоши и уживањем, него ли на свештено неко средиште. Ту је човјек могао наћи све, само не оно што би га могло религијозно хранити и побожно расположити.”


„У Шибенику почну ме наговарати, да се примим учитељства у закладној Бовановој школи. Ово сам ја сматрао још већим понижением за себе, него да будем, као што ми је нудио епископ Кнежевић, сеоски поп. Ово ме страшно озловољи, а и увриједи мој понос, на који сам увијек пазио, те ме одлучи, да настојим сада остварити ону мисао, коју сам зачео био, кад сам свршио гимназију, а то је, да би пошао да слушам филозофију у једном универзитету и спремио се за професора гимназије.)”


„За вријеме мога борављења у Кијеву старао сам се да од приштеђеног новца набавим руских научних књига чим више могу, да би их са собом понио у Далмацију, а које би ми служиле послије као професору богословије. Доста сам такових књига набавио, које и данас још красе моју приватну библиотеку. У овоме ми је много помогао један богати тадашњи кијевски трговац из Старе Србије, Сима Игуманов, који је неку особиту симпатију имао према мени, и који је све могуће радио, да би ја пошао за професора и ваљда за управитеља призренске богословије.) (Споменуо сам овдје тога човјека из захвалности моје према њему.)”


„Брак између хришћана и нехришћана није био допуштен ни у каквој хришћанској држави за дуги низ вијекова, све до прошлога вијека. Ово је важило не само у православним и римокатоличким државама, него и у протестантскима. Разлика вјере (disparitas culpas) наводила се међу главним сметњама брака у свима грађанским законицима, од које већином није се допуштала ни диспенсација. Од ове опће норме одступила је у прошлом вијеку прва Француска, кад је 1804 издан Code civil, у којем се брак сматра као институт искључиво грађанскога права и као извор цивилних права. На вјерску страну брака законик се овај не осврће, и према томе признаје законитим и брак између хришћана и нехришћана, само ако нема других закоником предвиђених сметњи за дотични брак. Ово је затијем прешло из тог француског законика у поједине друге западне државе, главним начином протестанске, у којима се данас допушта и признаје законитим брак између крштених и некрштених. Али у већем дијелу осталих хришћанских држава брак се овакав не признаје, и у дотичним грађанским законицима тих држава он је изрично забрањен, и ако је склопљен био, уништава се као да није ни био.”


„По природном својем карактеру, брак је неразлучна веза и постојана заједница између мужа и жене за цио живот.”


„Као што је познато, црквено казнено право усвојило је све оне одредбе свјетовнога казненога права, које су биле у хришћанском духу и које су одговарале канонским одредбама о дотичном предмету; особито пак усвојило је оно готово све одредбе дисциплинарнога карактера, које су важиле у грчко-римском праву, и по истима је затијем уређена била она дисциплинарна система, која је у основи својој на снази и данас у православној цркви. Али у погледу питања о престајању казне и истраживања кривице црквено право није усвојило све односне грчко-римске законске одредбе. За ово се у грчко-римском, исто као и у данашњем свјетовном казненом праву признаје: издржана казна од стране кривца, помиловање кривца, смрт његова и застарјелост, прескрипција. Црквено право има своје сасвијем самостално учење о томе, када престаје казна и истрага односне кривице.”