Дејан Медаковић

Фотографија Медаковића

Дејан Медаковић (7. јул 1922 — 1. јул 2008) био је српски историчар уметности, универзитетски професор, књижевник и академик.

Цитати

„Молим вас, нама је подметнуто да смо хтели да рушимо земљу. Напротив, Меморандум је био спис којим се покушао зауставити распад. …Када се појавила меморандумска афера, ми смо на Западу доживели аплауз. Онда је то протумачено као антикомунистички спис, као продор у неку нову демократску државу. Званична политика у земљи нас је напала. …У Хагу се сада опет потеже Меморандум. …То је вртлог дневне политике.”

„У овом тренутку битна је дилема да ли је Скупштина од маја 1985. можда и погрешила што је уопште одлучила да се приступи изради Меморандума и тако сиде, како неки и пребацују, у арену свакодневних политичких збивања. Ако је исход овог става испао другачије од наших жеља, то још не значи да су наше намере биле непријатељске. Нажалост, превагнули су толики неспоразуми за чије превазилажење се САНУ одувек залагала. У драматичним тренуцима нашега времена, а реч није само о Југославији већ о интегралном свету, једна друштвено равнодушна Академија готово је незамислива и она би неминовно изневерила наде сопственог народа.”

„Створено је вештачко питање ограђивања или одрицања од текста на коме је рад био у пуном јеку. Право питање је: зашто је уопште дошло до ове афере, коме је она била потребна, и пре свега како се оштећена страна може још сматрати одговорном, или чак кривом, за тешку моралну и радну повреду нанету овој установи спремној да сарађује, а да се не спори са друштвом којем припада.”

„Ми живимо у једном сложеном времену, на врло драматичној друштвеној раскрсници. Пре Другог светског рата, у крајевима преко Саве и Дунава, а и овде, у Краљевини Србији, стварано је једно друштво са системом вредности који није био оптималан, али је ишао ка томе да се живот организује на правној основи, са израженом тежњом ка моралу, честитости и одређеном моделу патриотизма… Такав систем се 1941. сукобио са тоталитаризмом и његовим притокама. Мислим, пре свега, на усташе, балисте, ВМРО, мађарски фашизам… У том судару потпуно је уништен свет грађанског друштва. Из свега тога настало је једно ново друштво које је функционисало тако што је одбацило систем вредности грађанског друштва, а није успело да изгради сопствени систем вредности. Оно је почивало на партијској послушности и она је била кључ и за успех, и за привилегије, и за егзистенцију.”

„На зидовима манастирске трпезарије насликао је калуђер Амвросије Јанковић и нашу прву представу Косовске битке, композицију која је претходила свим оним наивним олеографијама што су украшавале карловачке домове. Разумео сам их као мале, пркосне летке којима је један угрожен народ опомињао себе на ишчезлу стару славу, на дубоко корење своје државне прошлости.”

„Стилизовано сећање, то је најчешћи исход општег сећања, а захтеви друштва да тако буде постају временом све безобзирнији и све бруталнији. Питам вас, какав је најчешћи исход? Ствара се нека фантастична верзија истине, у чију веродостојност поверују на крају и они који су утицали на њено растурање и ново обликовање.”

„Као да сам постао сведок рађања једног новог, а мени потпуно страног света. Готово нагонски сам осетио да се између нас одмах ствара и нека непомирљивост, ни мржња, ни презир већ свест да је моје најважније животно опредељење везано за ту мени недокучиву непознаниницу која се зове мој српски народ.”

„Према томе, моја лична судбина, моје патње, нису узалудне, свестан сам дубоко да ће оне некоме послужити, да ће бити корисне, претворене у нечији будући отпор и храброст. Само неупућеноме моја жртва може да изгледа бесмислена.”