Јован Стерија Поповић
Јован Стерија Поповић (13. јануар 1806 — 10. март 1856) био је српски књижевник и један од водећих интелектуалаца свога времена.
Цитати
[уреди]„У игри се рука пружа, ту се слога тражи. Тако свако лепо дело слогом се тек снажи.”
„Ништа из ништа, згрувано у ништа, даје све ништа. Шта желиш више од ишчезлог ништа?”
„Но нек само Српство траје, макар били ваши дани заборавом претрпани, ил' песништва смешна брука.”
„О, читатељи, чувајте наслов од гдикојих књига, без њих јер нећете знати књиге о чему су те.”
„Многе се књиге украшују споља именом "цвеће", ал' изнутра шта је? Коприва, коров и штир.”
„Све ти знаш шта Руси, шта други дворови мисле, само што сам мислиш, тешко ти бива знати.”
„Кад Турчин робље продаје на тргу, брзбожник он је и звер, кад ти за посао купујеш црнце, среће отвараш им двер.”
„Зовеш ме глупим варваром, зашто? Мисли што не знам крити, што таштим цвећем истину нагу, незгодно ум ми кити.”
„Куд' ти се жудње растурују, друже, тражећ' за венце по висини руже; грбави пути, што нас воде к' вису, убави нису.”
„Љупко дише око мене живоносног цвећа сплета, све с' зелени, само један - мог живота вене цвет.”
„Дај мртвоме бар покоја, нит' клеветај моје труле кости, жертва падох, шта ћеш више? Над гробовима не лију се злости.”
„С каквим трудом негован је цветоплодни рукосад, ко ужива, не разбира туђу муку, туђи рад.”
„Неудате невести завиде лепојке, а удате уздишу што нису девојке.”
„„Младост лудост“, кажу људи, стари младе куде; али зато сви волимо младе, па и луде.”
„Брак је кавез; птице споља унутра би хтеле, а које су већ унутра, те напоље желе.”
