Ђачки растанак

Млого тео, млого започео
Час умрли њега је помео.

Ђачки растанак је песма коју је написао Бранко Радичевић.

Цитати

Како красно бијаше некада,
Осети се српске царевине,
Српске славе, српске госпоштине,
Осети се последњега доба,
Та краснога на Косову гроба.

Ој Поцерче, ој Милошу,
Наш соколе, славо мила,
Алʼ на славу Турком лошу,
Јер им сломи пуста крила.

Ђорђе дође, сунце грану,
А Србији дан освану.

Ајдук Вељко зна љубити,
Алʼ и сабљом дивно бити.

• Неси, бреже, чудо ти за око,
  Не дижеш се до неба високо,
  Неси гора умилнога латка,
  Кад ко шеће да је шетња слатка,
  Ни се вода са камена слива,
  Кад ко легне да слађе почива,
  А ко тражи за весеље цвеће —
  Заман тражи, ту га наћи неће.
  • 1–8.

• Млого тео, млого започео,
  Час умрли њега је помео.
  • 28–29.

• Цвет не дирај, веће ајде доли,
  Не кидај га, тако тʼ бога, брате,
  Друго цвеће тамо цвати за те.
  • 37–39.

• Ој Карловци, место моје драго,
  Кô детенце дошао сам амо,
  Игра беше једино ми благо,
  Слатко зва ја мед и смокву само.
  • 62–65.

• Лака песмо, оди у помоћ,
  Јера оно већ је близу ноћ,
  Де пригрли песмо, моја снаго,
  Па ижљуби све мило и драго!
  • 90–94.

• Како красно бијаше некада,
  Осети се српске царевине,
  Српске славе, српске госпоштине,
  Осети се последњега доба,
  Та краснога на Косову гроба.
  • 99–103.

• Сунце зађе, а спушта се тама,
  На небу је вечерњача сама,
  Небо ведро, а река се чиста
  Тамо, амо у пругама блиста,
  Ој Дунаво, о ти реко силна,
  Ала си умилна!
  • 128–133.

• Ао брацо, амо у то доба
  Дођи, види, чуј, па ајдʼ у гроба.
  • 172–173.

• Њине очи и ножице,
  Деде, брате, ијујуј!
  Де поскочи, не лудуј,
  Ко би јако момак био
  Па се не би помамио!
  • 195–199.

• Умре Марко, њега нам нестаде,
  Али ништа, бар винца остаде,
  Јер да јʼ Марко још живео дуже,
  Све би винце попио нам, друже.
  • 329–332.

• Ој Шубићу,
  Јуранићу,
  Турске главе
  Беу траве,
  • 352–356.

• Дела ваша сунцу равна
  Неће скрити нојца тавна.
  • 363–364.

• Ао Луко,
  Турска муко,
  Ао Петре,
  Плаи ветре,
  • 369–372.

• Ој Поцерче, ој Милошу,
  Наш соколе, славо мила,
  Алʼ на славу Турком лошу,
  Јер им сломи пуста крила,
  • 375–378.

• Ој Поцерче, ој Милошу,
  Наш соколе, славо мила,
  Алʼ на славу Турком лошу,
  Јер им сломи пуста крила,
  • 375–378.

• Ђорђе дође, сунце грану,
  А Србији дан освану.
  • 385–386.

• Коло, коло
  Наоколо,
  Виловито,
  Плаовито,
  Наплетено,
  Навезено,
  Окићено,
  Зачињено,
  • 387–394.

• Србијанче, огњу живи,
  Ко се тебе још не диви!
  • 397–398.

• Ој Босанче, стара славо,
  Тврдо срце, тврда главо,
  Тврд си као кремен камен,
  Де станује живи пламен!
  • 401–404.

• Ао Еро, тврда веро,
  Ко је тебе јоште терô?
  Ти си кано итра муња
  Што никада не покуња.
  • 405–408.

• Ајдук Вељко зна љубити,
  Алʼ и сабљом дивно бити,
  Ајдук Вељко љути вуја,
  Турци стадо јагањаца,
  Ајдук Вељко кâ олуја
  Кад у јесен из кланаца
  Свати лишће то по гори,
  Па обори,
  Крши грање, па силена
  Чупа раста из корена —
  Сече Вељко и натиче,
  Гони, стиже што измиче,
  Сече аге посред паса —
  „Ала, Ала!” оде с гласа,
  Ломи коње и јунаке,
  Чини јаде свакојаке,
  Кушља тлачи, сабља сева,
  Кликће Вељко, Туре зева,
  О тле чалма, о тле глава,
  Алʼ под небо српска слава!
  • 464–483.

• Гробница је кућица опака,
  Зато мртвим буди земља лака.
  • 575–576.

• То је доста, ја не тражим више, —
  Збогом, браћо, мила и сувише,
  Били живи, весели и здрави
  Никада вас ја не заборави.
  • 699–702.