Иво Андрић

Извор: Wikiquote
Иво Андрић
Рођење
9. октобар 1892.
Долац, Травник
Смрт
13. март 1975.
Београд
Википедија
Википедија има чланак о:

Иво Андрић jугословенски књижевник и дипломата. Добитник нобелове награде за књижевност 1961. године због свог целокупног дотадашњег рада о„ историји једног народа“, првенствено за роман На Дрини ћуприја (1945).

Цитати[уреди]

Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо.
Збуњен и поражен гледам како се сва лепота света, по некој чудној и свирепој алхемији љубави, претвара у жалост за тобом...
Љубавницима је време увек кратко и ниједна стаза није довољно дугачка.
Кад би људи знали колико мало памети управља светом, умрли би од страха.
Када нисам очајан, ја не ваљам ништа.
Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то скрива од света, па и од оних који су му најближи.
Човек, да не би стао и клонуо, вара сам себе, затрпава недовршене задатке новима, које такође неће довршити, и у новим потхватима и новим напорима тражи нове снаге и више храбрости. Тако човек поткрада сам себе и с временом постаје све већи и безнаднији дужник према себи и свему око себе.
Дође време када паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати.
Природа је сирова, људи немогућни.
Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.
Тада је осетио како човек може да се ломи и подваја у себи, како може да пада и да се диже у својим очима, укратко: како пролази могу да буду заноси, како су неодређени и изукрштани док трају, како се скупо плаћају и горко окајавају кад прођу.
Није страшно што се стари, слаби и умире, него што за нама долазе и надиру нови, млађи и друкчији. У ствари у томе и јесте смрт.
Нико нас не вуче ка гробу, него нас с леђа гурају.
Мирна времена и сређене прилике чине просечне људе још просечнијима, а бурна времена и велике промене стварају од њих компликоване природе.
Злоба и доброта једнога народа су продукт прилика у којима он живи и развија се.
Јер марљивост, та врлина која се тако често јавља онде где не треба, или кад више није потребна, одувек је била утеха недаровитих писаца и несрећа уметности.
Не спава и није срећан ни миран сваки онај ко се дању ведро смеје и слободно креће међу људима.
Успех је оно што човеку врат ломи.
Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.
Гробља су доказ живота а не пустоши.
Сваки растанак изазива у нама двоструку илузију. Човек са којим се праштамо, и то овако, мање-више заувек, чини нам се много вреднији и достојнији наше пажње, а ми сами осећамо се много способнији за издашно и несебично пријатељство него што у ствари јесмо.
Доброта је у овом свету голо сироче.
Овде је била у питању једна од оних животних сила које круже у нама и око нас, које нас дижу, гоне напред, заустављају или обарају. Та сила, коју ми скраћеним изразом називамо: љубав, натерала је...
Ништа не може тако да нас превари као наше рођено осећање смирености и пријатног задовољства са током ствари.
Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднети зависи у доброј мери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу.
Није највећа будала онај који не умије да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина.
Живот је стање активности које стално тежи ка смрти и примиче јој се лагано и поступно; а смрт је решење те дуге болести која се назива живот.
Важно је колико човек има од живота и шта у животу начини од себе, од своје средине и свога потомства.
Није најгоре што се пати ни што се умире, него што се стари, јер старење то је патња без лека и наде, то је смрт која траје.
Једног дана све ће бити добро, у том је наша нада.
Шејтан попут крви кружи кроз људско тело.
Кметово је да ради а агино да га пази, јер и травка треба и росу и косу.
Врлине једног човека ми примамо и ценимо потпуно само ако нам се указују у облику који одговара нашим схватањима и склоностима.
Несрећа је живети без Бога и изневерити се вери отаца.
На крају, на правом и коначном крају, све је ипак добро и све се решава хармонично.
Младост се не задржава код сећања нити остаје дуго при истим мислима.
У деци се обнавља и чисти река човечанства.
Бог је један. Он зна меру.
Божја воља се врши у сваком тренутку, свуда и у свему.
Кад човека напусти сунце његовог завичаја, ко ће му посветлити на путу повратка.
Ја још нисам видео да је неко кога су добро истабанали то заборавио, али сам сто пута видео да људи заборављају и најлепше савете и поуке.
Толико је жива код слабог човека потреба да се вара и тако неограничена могућност да буде преварен.
Победниково лице је као ружа.
Кад се човек у својим мислима измири и спријатељи са једном ствари, онда пре или после почне за њу да налази потврде и у стварности.
Не постоји средњи пут, онај прави, који води напред, у сталност, у мир и достојанство, него да се сви крећемо у кругу, увек истим путем, који вара, а само се смењују људи и нараштаји који путују, стално варани.
Смисао и достојанство пута постоје само утолико уколико умемо да их нађемо сами у себи.
Господство је као велики ветар, креће се, кида и осипа.
А тај механички посао пратила је, као нека упорна мелодија, неодређена али стална мисао: да ипак негде мора да постоји и тај `прави пут` који је он целог живота узалуд тражио; да постоји и да ће га човек кад-тад наћи и отворити за све људе.
Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде. Али највећи раскош тога неба над Београдом, то су сунчеви заласци. У јесен и у лето они су пространи и јарки као пустињске визије, а зими пригушени тмастим облацима и рујним маглама. А у свако доба године врло су чести дани кад се огањ тога сунца које залази у равници, међу рекама под Београдом, одбије чак горе у високој куполи неба, и ту се преломи и проспе као црвен сјај по разасутој вароши. Тада сунчано руменило обоји за тренутак и најзабаченије углове Београда и одблесне у прозорима и оних кућа које иначе слабо обасјава.
Само активни људи и њихова борбеност и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим.


У том тренутку дошла је себи и изронила из свог гнева. У први мах није могла да се прибере ни да схвати зашто она то стоји, рашчупана и полунага, насред собе и пљује на све четири стране око себе. Али, тада је одједном огрну такав хладан дрхат да је трком полетела у постељу, покрила се преко главе зеленим перјаним јорганом, и грчевито заплакала од унутарње студени, од самоће и страха.
Још преко тога онкл Ники је успео да се докопа врата и нечујно нестане иза њих.
из романа „Омерпаша Латас“
Светите се животу-заборавом.
Док год има мрака, има и сванућа!
Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд у њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него ни своју сопствену корист од очигледне штете.
Сви прави животи су лепи и тешки.[1]
Страдање и гријех се употпуњују као калуп и његов одљевак.[2]
Пристао бих да живим, ако мора тако бити, међу дивљацима,у вихору револуције или у безумном вртлогу рата. На све бих пристао, само не на малограђански живот који никад, ни у чему не показује величине ни лепоте ни праве радости, јер је у њему све отровано предрасудама и укаљано рачуницом која се увлачи до најскровитијих дубина људског живота. </ref>

Извори[уреди]

  1. Политикин Забавник, 26. март 2010, број 3033, страна 67.
  2. Политикин Забавник, 16. април 2010, број 3036, страна 67.