Меша Селимовић

Из Wikiquote

Меша Селимовић (26. април 1910 - 11. јул 1982) је истакнути босански и српски писац, који је стварао у другој половини ХХ века. После прве књиге, збирке приповедака "Прва чета" (1950), с темом из НОБ-а, објављује роман "Тишине" (1961). Следе књиге, збирка приповедака "Туђа земља" (1962) и кратки поетски роман "Магла и мјесечина" (1965).

[уреди] Цитати

• Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем. Знали су то, уосталом, они чланови Уређивачког одбора едиције "Српска књижевност у сто књига", који су такође чланови Српске академије наука и уметности и са мном су заједно у Одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић, Бошко Петровић.

С поштовањем и захвалношћу, Меша Селимовић.

• "Ова као и све друге приче говоре о срећи", Меша Селимовић (о роману Дервиш и Смрт)"
• „А ми нисмо ничији, увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз. Зар је онда чудно што смо сиромашни? Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ни ко смо, заборављамо већ да нешто и хоћемо, други нам чине част да идемо под њиховом заставом јер своје немамо, маме нас кад смо потребни а одбацују кад одслужимо, најтужнији вилајет на свијету, најнесретнији људи на свијету, губимо своје лице а туђе не можемо да примимо, откинути а неприхваћени, страни свакоме и онима чији смо род, и онима који нас у род не примају. Живимо на размеђу свјетова, на граници народа, свакоме на удару, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје, као на гребену. Сила нам је досадила, и од невоље смо створили врлину: постали смо паметни из пркоса.

Шта смо онда ми? Луде? Несрећници? Најзамршенији људи на свијету. Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јучер смо били оно што желимо данас да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије. С нејасним осјећањем стида због поријекла, и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо камо да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме, у страху од ма каквог рјешења. Презиру нас и браћа и дошљаци, а ми се бранимо поносом и мржњом. Хтјели смо да се сачувамо, а тако смо се изгубили, да више не знамо ни шта смо. Несрећа је што смо завољели ову своју мртвају и нећемо из ње. А све се плаћа, па и ова љубав.“

[уреди] Мисли из дела

• У чему је побожност, ако нема искушења која се савладају?
• За лаж за коју се не зна, којом се несвјесно вара, нико није крив.
• Наши људи живе мирно, а страдају нагло.
• Човјек додуше најчешће говори ради себе, али мора да осјети одјек својих речи.
• Само Бог зна свачију кривицу. Људи не знају.
• Незадовољство је као звер, немоћна кад се роди, страшна кад ојача.
• Увијек сви знају за несрећу и зло, само добро остаје скривено.
• Жељети снагу и безосјећајност, значи сватити се себи због разочарања.
• Морал је замисао, а живот је оно што бива.
• Више је штете нанесено животу због спречавања гријеха, него због гријеха.
• Кад видиш да млад човјек стреми у небо, ухвати га за ногу и свуци на земљу.
• Иди напријед, послије умри.
• Кад убијају без кривице, можда и пуштају без оправдања.
• Ни хаљину не ваља крпити, а камоли љубав. Боље је отићи.
• Несрећа је као ватра, истопи све осим злата.
• Човекова нада је јача од искуства, не може је поколебати туђи неуспех.
• Човек се навикне на сваки смрад.
• Ни кап воде се не губи, само се мијења, како се може изгубити све човјеково? Мора бити да живот постоји по неком вишем начелу, а не само по беснилу, по злу, по лудилу.