Слободан Радошевић
Слободан Радошевић (14. фебруар 1920 — 31. март 1997) био је српски песник.
Цитати[уреди]
„Пуна је Србија вароши и села,
Воћњака, шума, рудника и њива,
Велелепних зграда, накита,одела,
Али вера није, као некад,жива.”
„Најзад,ево,Мајко,нема тебе давно,
Нити руке твоје лампу да запали;
У кући и раки к’о пак’о је тавно,
Крај шпорета хладног плаче отац стари.”
„Збогом стара душо,ратниче српске војне:
Остају за тобом злосуте албанске горе,
Солунске недопричане повести бојне,
Скадар и Бојана,Љеш,Валона,Крф и Море.”
„Шта су људи друго него сенке бледе,
Фатаморгана на пустињском песку,
Судбину магле што животом следе,
Да најзад нестану у једноме блеску?”
„Горе лепе,горе српске
Шта сте јутрос шумориле?
Студеницо тужна,
Шта су твоје воде жубориле?
Што Расткова мајка дуге косе умрсила,
Бришућ,болна,бујице од суза?
Што Немања вапије у двору?”
„У Кадздану звоно,када падне вече,
Подрхатава крепко,с пуно милог зова.
Док молитва млада капелицом тече,
Нудећ мира души,топлог благослова.”
